Фудбалер Партизана Миладин Стевановић за Глас Српске: Не желим рано на мучење у иностранство

Овако је започео разговор за "Глас Српске" рођени Бијељинац, фудбалер Партизана и свјетски шампион са репрезентацијом Србије на омладинском Свјетском првенству на Новом Зеланду прошле године Миладин Стевановић.

* ГЛАС СРПСКЕ: Фудбал сте почели тренирати са седам година. Како су изгледали почеци и на који начин сте стигли у Партизан?

СТЕВАНОВИЋ: Почео сам у Раднику и то је било доста неозбиљно. На једној пријатељској утакмици примијетио ме је тренер Звонко Живковић, који је као играч оставио значајан траг у Партизану и на његову препоруку стигао сам међу "црно-бијеле". Такође, Живковић је био тренер мом оцу, па је логичан пут био да и ја играм фудбал.

* ГЛАС СРПСКЕ: Како је изгледао деби за први тим "црно-бијелих"?

СТЕВАНОВИЋ: Још као кадета тренер Вук Рашовић ме је повео на припреме, да бих двије сезоне одиграо на позајмици за Телеоптик. Послије тога ме нови стратег Марко Николић прикључио првом тиму и код њега сам дебитовао на мечу групне фазе Лиге Европе против Бешикташа у Београду, када сам у тешком поразу одиграо 20-ак минута, да бих већ у Истанбулу на терену провео цијели меч. Те сезоне сам одиграо седам-осам утакмица и онда сам поново враћен у Телеоптик. Сада сам поново ту и надам се да ћу дужи низ година носити дрес Партизана.

* ГЛАС СРПСКЕ: Много се прича о томе која је Ваша природна позиција у тиму, дошао је нови тренер па нам опишите атмосферу у екипи и Вашу улогу?

СТЕВАНОВИЋ: Тим је доста млађи, тренер Иван Томић је направио одличну атмосферу и буквално смо као породица. Постигао сам тај први погодак против Чукаричког, осјећај је диван и пожалио сам што не играм у нападу и чешће не долазим у ситуацију да будем стријелац, али можда је овако и слађе. Више волим да играм на позицији штопера иако сам већину времена провео на десном беку. Са Томићем сам причао о томе и сагласни смо да је боље да играм у централној линији одбране.

* ГЛАС СРПСКЕ: Колико је тешко младом играчу да се навикне на притисак који носи играње у Партизану?

СТЕВАНОВИЋ: У Партизану је тешко играти небитно колико неко био квалитетан фудбалер. Постоји императив да се свака утакмица добије, а велики је притисак на младим играчима који су у овом моменту и носиоци игре. Много заостајемо за Црвеном звездом, али по Томићевом доласку поправила се атмосфера, која је прије била мало нестабилна. Игра иде набоље, успјели смо да увежемо неколико добрих партија и мислим да смо требали да добијемо и Спартак у првом мечу полуфинала Купа Србије.

* ГЛАС СРПСКЕ: Како из ове перспективе гледате на освајање Свјетског првенства за играче до 20 година?

СТЕВАНОВИЋ: Прошло је скоро годину од успјеха на Новом Зеланду и без обзира на то колико то био велики успјех и сјајно искуство, мислим да у фудбалу не смије да се гледа уназад, па се надам да та генерација може да понови исти резултат и у сениорској конкуренцији. Наша највећа снага била је одлична атмосфера и хемија коју је створио селектор Вељко Пауновић, а мислим да је то главни проблем А селекције.

* ГЛАС СРПСКЕ: Члан сте веома талентоване Партизанове генерације која је изродила велики број играча. Како гледате на Вашу будућност и на одласке вршњака?

СТЕВАНОВИЋ: Имам велику жељу да останем у Партизану неколико година јер сам млад играч, а многи су отишли рано и муче се у иностранству. Прави примјер за то је Данило Пантић, који је врхунски таленат и упркос томе тешко му је да се снађе у печалби јер тамо немају стрпљења и разумијевања за године зато што су вас платили и одмах очекују допринос и резултате. Моја генерација из 1996. године, уз ону двије године старију коју су чинили Лазар Марковић, Никола Нинковић и Александар Митровић, сигурно је једна од бољих у историји Партизана.

* ГЛАС СРПСКЕ: Да ли је прелазак у сениорску конкуренцију кобан за поједине велике таленте?

СТЕВАНОВИЋ: Сениорски фудбал не може да се пореди са омладинским, а поједини играчи који су били на Новом Зеланду отишли су у иностранство па не могу да се изборе за мјесто у тиму. Мислим да је најважније да останемо у Србији док не стасамо и формирамо се као играчи, па тек онда да одемо вани.

Пантић и Живковић

* ГЛАС СРПСКЕ: Шта мислите о одласцима Данила Пантића и Немање Радоњића и све извјеснијем Андрије Живковића?

СТЕВАНОВИЋ: То су све моји другови из генерације и знам какви су таленти. Поред њих, ту су још били Мирослав Богосавац и Срђан Лукић, а нажалост неке ствари се не одвијају како треба. Радоњић је својом лудом главом покварио неке ствари и ту причу сви знају, док ми је много жао што Пантић и Живковић нису са нама јер су добри момци.

Бабић "прекодринска" веза

* ГЛАС СРПСКЕ: С ким проводите највише времена и који саиграч Вам је најбољи пријатељ?

СТЕВАНОВИЋ: Најбољи другови су ми Мирослав Богосавац, такозвани Ђири, Саша Лукић и Андрија Живковић, с којим сам сваки дан заједно иако не тренира са нама. У репрезентацији сам имао ритуал са цимером Срђаном Бабићем и Милошем Вељковићем, који је пред утакмицу спавао у нашој соби, а куповали смо неке занимације и то понављали до посљедње утакмице. Бабића знам одавно и то је "прекодринска" веза и са њим сам у сталном контакту, а видимо се сваки пут када дође у Србију. Имам пријатеље и у Црвеној звезди, а док сам растао омиљени играч ми је био Немања Видић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.