Srbin odrastao među makroima i dilerima postao mag marketinga u SAD

Zaplet njegove priča počinje u rodnom Beogradu, kada njegov otac početkom 1991.godine, u praskozorje rata na prostorima bivše Jugoslavije, odlučuje da bez ikakvih garancija i obećanog posla spakuje porodicu i sve što je imao u četiri kofera (za svakog po jedan) i krene put Amerike.

"Moj otac je imao neko šesto čulo, shvatio je šta se sprema. Rat još nije ni počeo, a on je majci rekao da mi tamo više nemamo šta da tražimo. Imao sam tada dvanaest godina, iz moje pubertetske perspektive ništa mi nije bilo jasno, osim da ću preko noći promeniti grad, državu, kontinent, školu, prijatelje, ukratko – sve. Za mene više ništa neće biti isto", prisjeća se za Serbian Times Aleksandar okolnosti pod kojima je stigao u SAD.

Prva destinacija porodice Jovičić bila je američka država Arizona, tačnije južni dio grada Feniksa, crnački geto, mjesto sa jednom od najvećih stopa ubistava i kriminala u SAD. Ne baš idealan ambijent za odrastanje…

"Moji počeci u ovoj zemlji su bili prilično tmurni. Odrastao sam u limenim prikolicama, među makroima i narko dilerima, u kraju u koji ni policija nije ulazila bez velike nužde. Ambijent iz geto-filmova. Bio sam odličan đak, ali sam bio gladan. Otac inženjer čistio je cevi, majka koja je diplomirala ekonomiju je radila po kućama. Trudili su se, ali smo jedva sastavljali kraj sa krajem. Usput smo bili jedna od retkih belih porodica u kraju, svima čudni i neobični zbog naših imena. Pakao je trajao punih pet godina, sve dok nismo dobili zelene karte", kaže Aleksandar, koga je skupo koštala škola koju je prošao, ali je te životne ispite i iskušenja kasnije maksimalno naplatio u biznisu.

Prvi posao našao je još kao školarac. Poslije časova teglio je namještaj za jednu fabriku. Ipak, njegova prva i najveća ljubav bili su automobili, tzv- “lowrideri”, pa je za džeparac zarađivao tako što je sa par drugara prao kola, ugrađivao zvučnike, tapacirunge, pa se iz toga kasnije izrodio i prvi ozbiljniji posao.

"Još u srednjoj školi počeo sam da prodajem delove za automobile preko interneta, što je tada bila retkost, taj posao je još bio u povoju. Maksimalno sam koristio sve što sam do tada naučio o automobilima i to je počelo da donosi novac. Ipak, koliko god sam bio vezan za auto-industriju, ono što me zapravo fasciniralo bio je internet, neviđene mogućnosti koje on pruža".

Sredinom 1990-ih sve više se posvećuje digitalnom marketingu i e-trgovini, razvijajući jednu od prvih američkih kompanija za prodaju auto-dijelova na mreži, nazvanu Southwest Autoworks (kasnije SportCompactOnly.com).

"Imao sam samo 16 godina kada sam pokrenuo prvu iteraciju sajta, sa nekim plešućim medvedima i sjajnim zvezdama (smeh). Ja sam bio imigrant, samouk, pa sam se u tom poslu fokusirao na ono što sam u to vreme najbolje znao: automobile. Kompanija je bila nešto novo na tržištu, tako da smo brzo postigli ogroman uspeh putem mrežne internet trgovine i SEO strategije, pre nego što je iko uopšte počeo da koristi reč “SEO”. Sedam godina kasnije sam kompaniju prodao jednom fondu privatnog kapitala, a sa idejom da napravim firmu koja će pružati usluge digitalnog marketinga velikim kompanijama", vraća film na te dane Aleksandar.

To mu je uskoro i pošlo za rukom. Računao je na to da velike korporacije još uvijek nemaju organizovan taj sektor i ponudio im da on sa svojim znanjem i iskustvom obavi taj posao za njih. Uskoro je radio za gigante, poput XM Radija, USA Today (Gannett Corp) i drugih medijskih kompanija.

"U tom su stigle i društvene mreže, za koje smo moji saradnici i ja odmah procenili da će imati veliki na uticaj na prodaju i marketing. Postao sam ekspert za sve stvari iz tog domena, od izrade sajtova, optimizacije, do pravljenja tzv. “digitalnih strategija” za velike kompanije, kojima pomažem u razvoju poslovanja. Imao sam dosta iskustva iz moje prethodne kompanije i učio sam iz svojih grešaka, koje sam pravio u neznanju".

U poslednjoj deceniji, Aleksandrova firma “Executive digital”, u kojoj radi preko 130 zaposlenih u devet kancelarija širom svijeta, radila je na razvoju oko hiljadu brendova.

"U Srbiji trenutno imamo preko 40 zaposlenih, 10 freelancera i konsultanata na različitim pozicijama. I nastavljamo da rastemo, stalno učimo jer je digitalna industrija takva, ne smete prespavati nijedan dan, jer ćete biti u zaostatku. Ne govorim ovo da se hvalim, već se nadam da ću možda u Srbiji ili među našim ljudima u dijaspori isprovocirati nekoga da pokuša isto ovo što sam ja uradio. A za to ne treba da budete genije, već da naporno radite, učite i pratite svoj put. Čisto da se zna, moje snove sam počeo da ostvarujem iz kancelarije koja je bila veličine ostave… I na tom putu nije sve išlo glatko, bilo je mnogo neuspeha, naročito u pokušaju da se na tržište iznesu neke nove ideje i rešenja. Ali važno je da čovek nastavi da radi, da ne poklekne pred prvom preprekom", ističe Aleksandar Jovičić.

Posljednjih godina fokusiran je preko svoje firme na “enterprise pristup” digitalnom marketingu:

"Verujemo da kompanije moraju biti sveprisutne na mreži, kako bi povećale svoj prihod i zadržale se na vrhu. Žao mi je što za sve ovo vreme nismo više sarađivali sa firmama u Srbiji, koje su naše usluge uglavnom procenjivale kao skupe. Radili smo sa Beotelom, InfoStudom, sajtovima Polovni automobili, Preko veze i East Hub, a nadam se da ćemo ubuduće više biti u prilici da pomognemo firmama u Srbiji da se globalno pozicioniraju. Oko 80% naših klijenata su iz SAD, a radimo sa firmama od Norveške do Ekvadora".

Iako ne posluje mnogo u Srbiji, njegova kompanija je prethodnih godina imala niz značajnih humanitarnih akcija, u kojima su preko udruženja “Suncokret” pomagali odjelenja srpskih bolnica za cerebralnu i dječju paralizu i radovali poklonima mališane za Novu godinu i praznike.

"Žao mi je kada vidim da sve više mladog i pametnog sveta odlazi iz Srbije, ali ih razumem, jer se profesija tamo, na žalost, sve manje ceni. Naravno da jedan inžinjer, profesionalac, neće ostati da radi za 700 evra ako za taj isti posao može u SAD da zaradi 7.000$. Budućnost mladih u Srbiji je veoma neizvesna, a ako ne postoje minimalni standardi, svi koji mogu će na kraju napustiti zemlju. Logično je da osoba sa platom od 25.000 dinara ne može da preživi u Beogradu i Novom Sadu. Neke stvari su prosto pogrešno postavljene. Recimo, imao sam podršku Vlade Srbije za projekat East Hub, ali sam se našao u čudu kada sam shvatio da treba da plaćam porez od 63% kao poslodavac, što nije normalno (?!)", začuđen je Aleksandar koji se, ipak, uzda u novu, “digitalnu generaciju Srbije“.

"Ako jedan mladi social-media ekspert može samostalno da vodi par kanala za klijente ili za sebe lično, da od toga zaradi par hiljada evra mesečno, onda ima nade u samostalno poslovanje u Srbiji", konstatuje on.

Iako mu posao, kako sam priznaje, pravi priličan haos u životu, trudi se da u Majamiju, gdje danas živi, što više vremena provodi sa sinom Andrijom i suprugom Milom. Da mu dijete ne bi izgubilo kontakt sa zavičajem, često putuje za Beograd.

"Moja porodica je moj prioritet, a pod proširenom porodicom smatram i ljude koji rade u mojoj kompaniji. U porodici se čovek najbolje i najprijatnije oseća, a ja smatram da u porodičnoj atmosferi najbolje i radi", kaže Aleksandar Saša Jovičić za kraj razgovora za Serbian Times.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.