Legendarni Luis djetinjstvo proveo u dvorištu doma za nezbrinutu djecu, ni nakon slave ih nije zaboravio

Zdenka Tomić, novinarka iz Negotina, kaže da nikada neće zaboraviti prvi koncert ovog muzičara nesvakidašnjeg imidža i interpretacije, koji je 1996. godine održao u tom gradu, a sav prihod namjenio djeci iz Doma „Stanko Paunović".

„Na prvom koncertu je deci recitovao pesmu Plavi čuperak Miroslava Antića, a na kraju je imao običaj da uz pesmu Dunjo moja decu izvede na binu", kaže Tomić.

Kao trinaestogodišnjak, Luis je u sedmom razredu 1965. godine upoznao Gradimira Stanisavljevića i Zorana Nikodijevića. Gradimir i Zoran su jednog dana tražili gdje da kupe žice za gitaru.

„Tada smo uočili korpulentnog dečaka sa gitarom pod pazuhom. Nije bio iz naše škole i nismo se poznavali, ali usudili smo se da mu priđemo", kaže Stanisavljević za BBC na srpskom.

„Ljubiša je već tada imao nadimak Luis (Louis), pa smo i mi dobili/smislili naše - Zoran Nikodijević Ponki (Ponkey), Gradimir Stanisavljević Denis (Dennis) i Duško Nikodijević Stenli (Stanley). Od početnih slova nadimaka, nastalo je ime grupe ELPEDES. Imali smo čak i zvižduk kao lozinku za prepoznavanje", prisjeća se Stanisavljević.

Luis je nadimak dobio zbog toga što je sa šest godina ispod pazuha nosio ujakove ploče američkog džez muzičara Luisa Armstronga.

Poslije godinu dana svirali su na gimnazijskim igrankama na maloj bini u školskom dvorištu.

Dve godine kasnije, 1967. Luis upisuje gimnaziju zbog očeve želje da bude vojni stipendista, ali u intervjuu 2007. godine naveo je da je ponavljao prvu godinu.

„To je bilo presudno da od tate dobijem dozvolu da se prebacim u srednju muzičku školu u Nišu - na solo pevanje, saksofon i teoriju muzike", rekao je tada Luis.

Iako je školovanje nastavio u Nišu i dalje je povremeno dolazio u Negotin.

Stanisavljević kaže da je to bio slučaj i nekoliko godina kasnije na dočeku Nove godine.

„U plavom holu negotinske gimnazije nas četvorica smo svirali, a u neko doba došao je i Luis", navodi.

"Pevao je, svirao klavijature, a na kraju seo za bubnjeve. Toliko je bio energičan da je vrlo brzo pocepao kožu na timpanu. Ruka mu je propala do lakta, a među nama je nastao tajac - ali njega to nije zbunilo. Izvadio je iz džepa platnenu maramicu, prostro je preko pocepane kože i nastavio da lupa kao da se ništa neobično nije desilo", prisjeća se Stanisavljević.

Dodaje da je tradicija bila da se poslije dočeka kod Luisa gledaju nemi filmovi Čarlija Čaplina, Stanlija i Olija i Bastera Kitona.

„Većina poznaje Luisa, a ja znam i Ljubišu. I drago mi je da poznajem obojicu", kaže on.

I nakon više od deset godina od Luisove tragične smrti u saobraćajnoj nesreći, Negotinci s ponosom pričaju da nikada nije zaboravio grad u kome je napravio prve muzičke korake.

„Uvek je pratio osećanja - tome nas je učio, a to je ujedno i poruka svima", kaže Maja Stojanović, Luisova ćerka, za BBC na srpskom.

Tomić se prisjeća da je više puta godišnje, uz pomoć prijatelja, djeci donosio garderobu, školski pribor i muzičke instrumente. Jednog dana se, kaže, prepoznatljivo lice jedinstvene brade i osmjeha pojavilo u dvorištu Doma, a iz kola je iznio stotinu novih patika.

„Upamtila sam njihove izraze lica i suze radosnice kada je nenajavljeno, i bez želje za medijskom pompom, svraćao u njihov Dom", kaže Tomić za BBC na srpskom.

Zbog toga je 2006. godine, na jubilarnom desetom humanitarnom koncertu, dobio titulu počasnog građanina Negotina. Tomić kaže da je često umeo samo da se javi i kaže: „Evo me za nekoliko minuta u Domu. Svaki put je donosio gomilu darova, a deca bi se sklupčala na njegovom krilu. Napunili su sobu instrumentima koje im je poklonio i nazvali je Luisova muzička soba", priča ona.

Kako bi mu se odužili, poklonili su mu zajedničku fotografiju koju su ulepšali crtežima i porukama - a 1999. godine proglasili su ga počasnim stanarem Doma. „Dobro pamtim da se tom priznanju mnogo više obradovao nego onim muzičkim koja su došla kasnije, jer je ono stiglo iz čistih srca njegovih najmlađih prijatelja. Istih onih koji su se radovali košarkaškom igralištu u dvorištu Doma koje je Luis opremio", kaže Tomić.

Kako je počelo?

„Dovoljno je bilo da ga te 1996. godine pozovem i predložim održavanje humanitarnog koncerta pod okriljem Doma kulture 'Stevan Mokranjac', prihvatio je bez pitanja", priča Milomirka Cica Jovović, koja je u Domu za djecu bez roditeljskog staranja živela od 1963. godine.

Život je posvetila radu u kulturi grada, prijateljstvo iz mladosti sa Luisem iskoristila da pomogne „nekoj drugoj, novoj, a istoj djeci bez roditeljskog staranja".

„Onda kada sam ja došla u Dom, bilo je preko stotinu dece kojima je 'određeno' da sami stvaraju sreću", kaže Jovović.

Luis je, dodaje, imao porodicu - mamu, tatu i brata - a provodio je dane u parku Doma.

„Pomogao nam je da rastemo, deleći sa nama mladost, prihvatajući sve delove naših života za koje je osetio i znao da nisu naš izbor", seća se Jovović.

Luis je tada išao u osnovnu školu, a u Negotinu je živio dok se zbog srednje muzičke škole nije preselio u Niš, prenosi Stil.

Jovović priča kako su on, njegov drug Slobodan Šunderić i Miloš Miša Radojević u Domu pravili „prve igranke subotom na platou ispod dva stoletna kestena".

„Voleli smo Ljubišu - bio je nekako naš i mi njegovi", kaže Jovović za BBC na srpskom.

Ko je bio Ljubiša Stojanović Luis?

Rođen je 1952. godine u Leskovcu, a muzikom se bavi još od 1970. Osnovnu školu je završio u Negotinu, a srednju muzičku u Nišu. Fakultet muzičke umjetnosti je pohađao u Beogradu.

Prvi album pod imenom „Ne kuni me, ne ruži me, majko" iz 1980. godine dostigao je dijamantski tiraž.

Slavu je stekao kombinujući džez sa srpskom etno muzikom, a pored posebne muzike, mnogi ga pamte po prepoznatljivom izgledu - obrijana glava, stilizovana brada i dugačke tunike.

Njegov sin, takođe muzičar, Marko Stojanović, kaže da je Luis povezao sve pravce muzike, a na taj način i ljude.

„Nastupam često po celom regionu, a ljudi uvek komentarišu da su se svi pronašli u njegovoj muzici. Nema veze da li neko sluša folk, džez ili rok - Luis je svima bio zajednička tačka", navodi on za BBC na srpskom.

Drugi album „Duda" objavio je 1984. godine, a on dostiže platinasti tiraž i izbija na prvo mjesto jugoslovenske muzičke liste.

Za života je objavio 14 albuma i za sobom ostavio neke od najradije slušanih pesama u kafani - „Mećava", „Dunjo moja", „Sve se osim tuge deli", „Obriši suze, mala moja", „Suze u oku", „Opa, opa" i „Moj život je moje blago".

Upravo neke od njih njegova ćerka Maja Stojanović često čuje kada šeta kroz Skadarliju, ulicu najpoznatjih beogradskih kafana.

„Na svakom ćošku čujem njegovu pesmu i vidim kako se ljudi vesele. Meni je srce puno, jer on i dalje živi kroz to", kaže ona za BBC na srpskom.

Prisjeća se da je Luis bio „jako duhovit i jedno veliko dete".

„Učio nas je da živimo onako kako želimo i davao savete kojima se i danas vodimo. Voleo je da putuje, voleo je slobodu", kaže ona.

I Marko i Maja su uz Luisa počeli da se bave muzikom, što rade i danas - a kada je bilo prilike, nastupali su zajedno.

„Osećaj kada se na binu izađe sa porodicom je sjajan - bili smo blizu i volela sam to. „Međusobno smo veoma uticali muzički jedni na druge", navodi Maja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.