Srpska prosidba na Ajfelovom tornju
Na pitanje kako su se upoznali Šapčanka Zorica Aleksić (28) i Parižanin Dejan Prvulović (45) odgovor je - Fejsbuk.
Ta savremena elektronika omogućila je Zorici i Dejanu, iako nikad jedno za drugo nisu čuli, da se krajem oktobra pronađu kuckanjem po tastaturi i koji mjesec kasnije u Parizu obave vjeridbu, prenose Vesti Online.
"Dospela je do mene Zoričina slika i odmah sam se štrecnuo, njen osmeh bio je presudan. Poče dopisivanje, o sebi ništa ne ulepšavam. Dva puta smo se videli posredstvom Skajpa, treći put u Šapcu, 21. marta. U stomaku mi "leptirići". Osetim, to je pravo. I, eto Zorice u Parizu", sjeća se Dejan, zaposlen u građevinskoj firmi.
Veoma brzo taj njen osmijeh i njegov uzvratni osmijeh, učinili su da sve teče bajkovito.
"Imamo sličnosti. Isti stil života. Ona voli motor, ja volim motor. Slušamo sve vrste muzike, od narodnih do roka. Ja sam gurman, ona dobra domaćica", otkriva Dejan, uzgred dodajući da je rodom iz okoline Svilajnca.
Zorica u "gradu svjetlosti". Prvi put u avion, prvi put u Pariz, prvi put u slikovitom kvartu Belvil, kod Dejanove mame Save. Mnogo joj se dopala Zorica.
"Dejan je stariji od mene 17 godina, što ne predstavlja problem. Vreme će sve iznivelisati", kaže Zorica i dodaje: - Neprestano smo razdragani i radosni, u celom životu se nisam smejala koliko u Parizu.
I onda povede Dejan Zoricu u obilazak Pariza, poslije najlepša avenija na svijetu Šanzelize do Ajfelovog tornja. Strpljivo su u redu čekali 40 minuta, potom penjanje na prvi, na drugi, na treći sprat.
"To je bio moj tajni plan. Zorica nije pretpostavljala šta će joj se desiti. A da je htela da pobegne, morala bi odozgo da skoči", vedro govori Dejan.
U erupciji sreće Zorica nastavlja: "Gore, tri metra u nebu i 324 metra od zemlje, ceo Pariz na dlanu. Ovaj grad broji 11 miliona stanovnika, moja Srbija sedam. Dakle, na dlanu mi je cela Srbija. Tu Dejan klekne, nešto priča, čujem samo: "Volim te", uhvatim se za glavu, on pruža prsten, turisti fotografišu, dovikuju: "Come, come" i ja, u tom šoku, umesto na srpskom, na engleskom vrisnem: "Džes"."
Bi kao na filmu. Tako, na vrh Pariza Zorica i Dejan zasadiše ljubav i jedno drugom obećaše da će je zalivati.
Foto-album
"U album smo postavili vereničke slike, naslov je "Samo reci da", a ispod: moja posveta njemu. Nabrajala sam sam zašto ga volim, pa i da ga "volim, jer volim da ga volim. Iz milijardu razloga rekla sam - da". Svakoj ženi treba pažnja, razumevanje, ljubav, na žalost, naši su muškarci Balkanci. A, evo, u Parizu, pored Dejana, Balkanca-Parižanina, i dalje se osećam tri metra u nebu - cvrkuće Zorica.
U otkrivanje čari ljubavi ulazi i Zorica: "Na početku sam ga ignorisala, ali se brzo sve promenilo. Oduševljavale su me njegove priče o raznim temama. Kad me pozvao da dođem u Pariz, naravno, odbila sam. Zašto bih? Ako mu je stalo do mene neka dođe u Šabac. Nisam ni trepnula, a on u Šapcu. Pomislila sam ovaj je lud, prevalio 2.000 km, a opet sve je nekako bilo slatko i puno romantike. Noge mi se tresu, oduzela se, on bi da me poljubi, ja okrenem obraz. Upoznala sam ga sa tatom Sretenom, koji mu je odmah dao visoku ocenu."
Butici
"Kao svakoj ženi koja drži do sebe i voli da se oblači, meni su se u Parizu najviše dopali butici", iskrena je Zorica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
