MOLITVE I MOLBE - Srpski narod ostavio dubok trag o sebi i svom životu

Primajući hrišćanstvo od svete braće Ćirila i Metodija i naš narod je došao do svog pisma i ostavio traga o sebi i o svome životu

***********************

Pravoslavna crkva se deli na pomesne crkve, ali je ona, u suštini, jedna, kako po učenju tako i po bratskim i ljudskim odnosima koji treba da vladaju među braćom po veri, jer smo svi članovi u Telu Hristovom, a glava je On, Sin Božiji. Međutim, u prošlo vreme, Pravoslavna crkva je u pojedinim krajevima: u Rusiji, Rumuniji, Bugarskoj i kod nas, bila pod vlašću jedne materijalističke ideologije, koja je dovela do mnogih nesreća. Osećanje bratstva se osobito pokazuje kad smo u nevolji. I zaista, u ovoj našoj nesreći, pomažu nas, pogotovu Grci sa kojima smo bili zajedno i u ropstvu i u oslobađanju od ropstva, pa i posle rata, a sada su oni u mogućnosti da nas pomognu. Pomažu koliko mogu.

Kada se malo učini to znači mnogo kad je iz srca i kad Bog blagoslovi. Pre godinu dana, imali smo zajednički sastanak svih pomesnih (autokefalnih) crkava u Carigradu. Na njemu se odrazilo pravo jedinstvo, mada se nalazimo u teškoćama. Sve nas je obradovalo što je prevaziđen raskol naše Crkve u Americi. Tu je i Makedonija. Bog će da pomogne da se i to razjasni.

Progon srpskih sveštenika

Još od osmog veka linija Beograd - Drač je granica između Istočne i Zapadne crkve. Naši preci su tamo davno došli i većinom primili pravoslavlje. Ostali su na toj graničnoj liniji. Kroz vekove smo, dabome, imali teškoća. Imali smo velikih problema s unijom na našim terenima - žumberačkom i marčanskom - i u tom pogledu su ih imali i Bugari, i Rumuni; imaju teškoća u Ukrajini. Unija ne samo da ne dovodi do zbližavanja dveju crkava - Rimokatoličke i Pravoslavne - nego je, štaviše, uzrok raspri i mnogih nevolja. Sa tim moramo biti načisto.

Danas, u ovim neprilikama, u ratu s Hrvatima i u Bosni i Hercegovini, na nesreću, nijedan od naših episkopa nije u svome sedištu. Njih je petorica: dalmatinski, gornjokarlovački, slavonski, osečko-poljski i baranjski i mitropolit zagrebačko-ljubljanski. Napominjem da se danas u Srbiji u svojim sedištima nalaze katolički biskupi. Sigurno da i kod njih ima teškoća, ali oni ovde mogu da obilaze svoju pastvu.

Sabor je u maju stavio u dužnost Svetom sinodu da vladika Konstantin, iz Srednjoevropske episkopije u Nemačkoj, potraži od vlasti Republike Hrvatske dozvolu za obilazak pojedinih crkvenih opština u Hrvatskoj, da vidi šta je s tim ljudima, da što više saznaju o njihovom životu i podnesu izveštaj Sinodu. On je podneo molbu za vizu preko hrvatskog konzulata. Međutim, odbijen je. Sad, vidite, čoveku koji je rođen u Bosni i nije ni bio u Hrvatskoj, živi u Nemačkoj, zabranjuje se da uđe u tu zemlju. U isto vreme biskup đakovački, na Veliku Gospojinu, bio je na Tekijama, u Srbiji, u Sremu kod Petrovaradina. Žale mu se ljudi i sveštenici da se raseljavaju i da se na njih vrši pritisak. Ali on ima mogućnost da obiđe te ljude i da podnese žalbe na ono što se čini. A nama nije dozvoljeno ni da uđemo u Hrvatsku, ni da stupimo u vezu s pastvom, ni da saznamo kako im je. Komentar je u ovom slučaju nepotreban. Činjenice same govore.

Što se tiče episkopa u Bosni i Hercegovini, ni oni se ne nalaze u svojim sedištima, niti je episkop zahumsko-hercegovački u Mostaru, ni mitropolit dabro-bosanski u Sarajevu, ni vladika tuzlanski u Tuzli. Jedino je vladika banjalučki u svom sedištu, gde se nalazi i rimokatolički biskup. Naravno da smo u velikim teškoćama. Koliko samo ima izbeglica. Nesreća je to velika za sve. Neka nam je Gospod na pomoći da se okončaju ove nevolje ratne i da dođe do mira, a naći će se način da se srede i drugi problemi. 

Moralna sloboda

Jedinstvo počiva na evenđeljskoj nauci. Primajući hrišćanstvo od svete braće Ćirila i Metodija i njihovih učenika, i naš narod je došao do svog pisma i ostavio traga o sebi i o svome životu. Narod koji nema pismo još je u praistoriji i o njemu pišu samo drugi. Oplemenivši novom verom svoje prirodne sposobnosti, bio je u mogućnosti da se pokaže u graditeljstvu, slikarstvu, književnosti i da opštoj riznici napretka i kulture čovečanstva da svoj doprinos. Više i važnije od toga je to što je naš narod, oplemenjujući Evanđeljem svoju dušu, postao i ostao narod Božiji.

Čovek ima dušu, ima razum, ima moralnu slobodu. Anđeli su takođe slobodna bića, ličnosti, imaju razum, osećanje i slobodnu volju, ali nemaju tela. Jer oni su duhovi. Čovek je i duša i telo. Tome nas Isus Hristos poučava. Kada je bio u pustinji i ogladneo, četrdeset dana ne jedući, pristupio mu je kušač, đavo, da ga iskušava, kao što je Adama i Evu u raju kušao. I reče: "Ako si sin Božiji, reci da ovo kamenje postanu hlebovi." A Isus odgovara: "Ne živi čovek samo o hlebu nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih." Da, čovek je telo i treba mu telesna hrana, ali nije samo telo, nego i duša. To je nauka Božija, hrana za dušu...

... Vodite računa da i u ovim prilikama u kojima vi živite, u slobodi i obilju koje imate, vodite računa da ne pogubite duše. Jer duša i obraz mogu da se izgube i u ovim prilikama. Pogotovo, u ovakvim nesrećama kakve nas snalaze. Samo znajte da je naš narod uvek imao u vidu ovo: ako vam ponekad nestane snage i hrabrosti, neka vas makar stid sačuva da ne učinite nešto što bi vas osramotilo pred precima našim. Kao onda kada su vitezovi sa Svetim knezom polazili na Kosovo, u rat, ne osvajački, već da brane sebe, svoj narod i slobodu od zavojevača.

Te ljude, te vitezove, koji su odlazili na Kosovo, njih treba uvek imati na umu i znati šta nam valja, a šta ne valja činiti.

                                                                                     (27.9.1993)

(Kraj)

Od sutra novi feljton "Glasa Srpske": OTKROVENjE SIONA, autora Line Piknet i Klajva Prinsa. Knjiga je svojevrsni pogled i preslikavanje unutrašnjosti zagonetnog svijeta tajnih gospodara Evrope. Brojna su pitanja i reakcije s ciljem da se Sionski priorat jednom zauvijek odbaci kao velika prevara.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.