Svi Marsovi roveri VIDEO
Prethodnih dana sve oči sa planete Zemlje bile su okrenute ka Marsu. Spustio se NASAin rover koji će nam poslati nove podatke sa Crvene planete. Međutim ideja o slanju rovera na površinu Marsa datira još s početka XX vijeka, piše Astronomski magazin, ali prvi ozbiljniji koncepti pojavili su se tek tokom šezdesetih godina. Proučavanje Crvene planete sa mobilne platforme ima niz očiglednih prednosti, ali je i tehnička složenost sistema tog tipa takođe ogromna.
Danas je to skoro zaboravljeno – jer istoriju pišu pobednici – ali prvo vozilo koje je dospilo na Mars bilo je malo sovjetsko čudo nazvano PrOP-M (rus. Pribor OcenkiProhodimosti – Mars; „Uređaj za procjenu prohodnosti na Marsu"). Taj majušni „Marsohod", težak nešto više od 4 kg, stigao je 1971. u sletnoj kapsuli „Marsa 3" (M-71 P), ali nažalost, nije uspio da pokaže šta zna i može jer je samo 14,5 sekundi po ateriranju izgubljen svaki kontakt sa „Marsom 3". PrOP–M nije bio autonoman jer je za lender bio povezan kablom preko koga je napajan električnom energijom (oko 5 W).
Trebalo je da bude postavljen na površinu pomoću pokretne ruke, a dimenzije su mu bile 21,5 × 16 × 6 cm. Trebalo je da dostiže brzinu od metra u minutu, paradoksalno, ne mnogo sporije od savremenog i mnogo većeg „Kjuriozitija". Koristan teret na PrOP–u je bio vrlo primitivan i sadržao je dva jednostavna uređaja za mjerenje čvrstine i gustine Marsovog tla u blizini zone spuštanja. PrOP–M je bio konstruisan za manje od 18 mjeseci u zavodima VNII „TransMaša", a za kretanje je trebalo da koristi neobičnu tehniku sa pokretnim skijama. Bolje je pogledati video (7:11 minuta):
U Americi, prvi predlozi za rovere na Marsu javljaju se početkom sedamdesetih kao rezultat Marsovog istraživačkog programa „Vojadžer", koji će kasnije prerasti u slavni projekat „Viking". Ideja je bila da se iskoristi letjilica bazirana na „Vikingu" i pošalje malo vozilo na Mars. Čak i prije uspješnog dvostrukog sletanja „Vikinga" 1976. godine, odlučeno je da se tokom lansirnog prozora 1979. u budućem „Vikingu 3" pošalje jedan rover. Razmatrane su slijedeće opcije: poslati jedan mali rover do oko 100 kg na vrhu sonde ili spustiti jedno ili dva velika vozila koristeći strukturu „Viking" lendera kao nosač. U prvom slučaju, rover bi mogao da se upotrebi za prikupljanje i dostavu kamenja i regolita do glavne sonde radi analize sletne zone u krugu od 100 do 1.000 metara, u zavisnosti od konačne konstrukcije.
Gotovo istovremeno, kompanija „Martin Marieta Corp" – glavni ugovarač radova na „Vikinzima" – i Nasin Lenglijev istraživački centar počeli su ozbiljno da razmatraju mogućnost razvoja vozila za „Viking 3", opremljenog gusjenicama umjesto fiksnog stajnog trapa. Zapravo, to nisu bile konvencionalne gusjenice, već elastične trake nazvane ELMS (Elastic Loon Mobility System). Ideja je bila da se jedan od tih pokretnih „Vikinga" pošalje u kosmos tokom lansirnog prozora 1979. ili 1981. godine. S druge strane, inženjeri su strepeli da bi takav dizajn smanjio pokretljivost njihovog vozila tokom kretanja po kamenitom pejzažu kakav je viđen na fotografijama dva prethodna „Vikinga". Nažalost, tada niko nije znao da na Marsu postoje i visoravni potpuno lišene kamenja, kao što je, recimo, Meridiani Planum. U isto vrijeme, JPL iz Kalifornije, privučen konstuisanjem gusenica za ELMS, predložio je nekoliko rovera koji bi koristili sve moguće kombinacije gusjenica i tradicionalnih točkova.
Kao rezultat uspešnih misija „Viking" tokom 1977. godine, Nasina Naučna radna grupa za Mars (MSWG) je dijala predlog da se do 1983. godine lansira jedno veće vozilo. Taj rover, težak preko 100 kg, predstavljao je neku vrstu „Kjuriositija" iz osamdesetih, bio bi opremljen sa 4 gusjenice i pokretan radioizotopskim termo–generatorom (RTG). U isto vrijeme NASA je predlagala ambicioznu misiju sličnu „Vikinzima" koju bi činile dve letjilice od po 5.195 kg lansirane šatlovima. Svaku od njih bi činio jedan orbiter težine 3.685 kg, tri penetratora ukupne težine 214 kg, i jedan lender sa roverom ukupne težine 1.210 kg. Roveri–blizanci su nazvani „Mars 1984", i trebalo je da poslije 9 meseci leta slete na Mars u razmaku od 14 do 26 dana te da nastave s geološkim istraživanjima započetim „Vikinzima", u čemu bi ima pomagale robotske ruke (manipulatori) kadri da kopaju do dubine od 25 cm.
Zahvaljujući naprednim – za to vrijeme – autonomnim navigacionim sistemima koji su koristili lasere, planirano je da roveri prave oko 80 fotografija dnevno i da tokom jedne Marsove godine (oko 2 Zemljine) prevaljuju oko 2 kilometra nedeljno, odn. ukupno 150 km, što danas izgleda zbilja fascinantno. Radi upoređenja da kažem da će po procenama „Kjuriositi" prevaliti oko 20 km za jednu marsovsku godinu. „Roveri 1984" su trebali da slete na dno kanjona Capri Chasma i Candor Chasma, dio kanjonskog sistema Valles Marineris, najvećeg kanjona u solarnom sistemu. Nema sumnje da je pogled odatle trebao da bude stvarno spektakularan, ali bogami i cijena misije. „Apolo" era i njihovi velikodušni neograničeni fondovi su postali prošlost, te je NASA bila prisiljena da zaboravi skupe mobilne robote.
Evidentno je da je krajem sedamdesetih Nasino interesovanje za Mars značajno opalo. Globalna fotografska pokrivenost dva „Vikingova" orbitera potvrdila je najgora predviđanja Nasinog prvog orbitera „Mariner 9" da je Crvena planeta suva, hladna i mrtva pustinja. Uprkos preduzetim eksperimentima sa mješovitim rezultatima, dva lendera nisu pronašla nikakve tragove života na površini. Treba imati na umu da su tada, 1976. godine, mnogi ljudi bili ubjeđeni da na Marsu postoje neke forme makar primitivnog života. Karl Segan je na konferenciji za štampu povodom sletanja „Vikinga 1" izjavio da ne bi bio iznenađen da „tamo gore" pronađu neke oblike lišajeva na okolnim stenama. Bilo je potrebno sačekati skoro čitavu deceniju da bi brižljivo analiziranje misija „Viking" otkrilo da su prikupljene informacije mnogo složenije nego što se očekivalo i da kriju vlažnu prošlost, biološki mnogo interesantniju.
Kao rezultat smo dobili da su se polovinom osamdesetih pojavile sve vrste manje ili više ekonomičnih i manje ili više ekscentričnih ideja, poput „Marsove Lopte", bukvalno lopte za plažu koju bi slabi vjetrovi nedeljama nosili po beskrajnim pustinjama Marsa. Projekat Marsove lopte preživio je i do danas, reinkardirajući u nekoliko sličnih projekata, kao što je studentski predlog rovera na vetar, „Mars Tumblewood " i sl. Treba reći da nijedan od tih predloga nikada nije odobren od strane Nase i vidu neke zvanične misije, mada su moguća razna iznenađenja u budućnosti.
Krajem osamdesetih, NASA je poželjela da dâ proiritet Marsovim misijama za donošenje uzoraka na Zemlju, u kojima bi roveri bili ključni faktori. Otprilike u to vrijeme prvi put se pojavio dizajn vješanje sa šest točkova, što će kasnije biti upotrebljeno kod rovera „Soyorner", MER ili „Kjuriozitija", kao i kod ranijeg JPL–ovog „Delta GOATA". Svi predlozi su tada bili ozbiljno razmatrani u okviru Bušove (Buš stariji) neuspjele inicijative SEI (Space Exploration Initiative), ali su bačenu i zaborav sve do polovine devedesetih godina.
Ali nisu samo Amerikanci pravili planove o roverima. Tokom osamdesetih godina u SSSR–u je privođeno kraju projektovanje „Marsohoda" sa šest točkova koji je trebalo da početkom devedesetih poleti ka Marsu. Zapravo, krajem osamdesetih i početkom devedesetih razmatrana je čak i ideja o zajedničkom rusko–američkom lansiranju jedne misije zasnovane na tom dizajnu. U svakom slučaju, razvoj „Marsohoda" bi trebalo posebno obraditi.
Prvi funkcionalni rover koji se kretao površinom Marsa bio je mali robot „Soyorner", sićušno vozilo od 10,6 kg, sa šest točova i na solarni pogon, koji je 1997. na Mars dospio na leđima lendera „Mars Patfajndera". Čitav projekat je bio vrlo jeftin, a ugledao je svjetlost dana najviše zahvaljujući tada revolucionarnoj doktrini „brže, bolje, jeftinije" Nasinog direktora Dana Goldina. Veliki uspjeh ove misije ponovo je rasplamsao interesovanje medija za Crvenu planetu. „Soyornerov" rover–blizanac, nazvan „Marija Kiri", trebalo je da otputuje na Mars u misiji „Mars Surveyer 2001", ali nažalost ta misija je otkazana kada je decembra 1999. godine „Mars Polar Lander" ostavio lijepi zadimljeni krater na južnom polu planete.
Ali iz pepela „Polar Lendera" razvila su se dva ekstremno uspješna rovera MER („Mars Exploration Rovers "), kod nas a i šire poznatija kao „Spirit" i „Oportjuniti", svaki težine po173 kg. MER–ovi su nastavili da podgrijevaju interesovanje u javnosti za dalje istraživanje Marsa, te su time popločali put za ambiciozni i složeni „Marsov Naučni Rover", kasnije preimenovan u „Marsovu Naučnu Laboratoriju". Zapravo, prvobitno je trebalo da MSL bude uvećana verzija MER rovera – sa oko 500 kg– ali je postepeno, mic po mic, težina narasla na sadašnjih 900 kg.
Između malog i jednostavnog PrOP-M i velikog i složenog „Kjuriozitija" lezi više od četiri decenije istraživanja Marsa. Nažalost, nakon odlaganja evropskog projekta „EuroMars" i otkazivanja Nasinog rovera MAX-C, čini se da će „Kjurioziti" biti prvi i jedini veliki rover koji će putovati Marsovom površinom još zadugo. Zato uživajmo dok još možemo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
