Saša Marković, najbolji strijelac najčudnije fudbalske sezone SR Jugoslavije, za “Glas”: Ni u parku ne sjedim na klupi

Gol-mašina iz Železnika koja je januara 1998. godine stigla na “Marakanu” sa 27 pogodaka ponijela je epitet kralja strijelaca. Na samo 11 mečeva u klubu iz Ljutice Bogdana čak 14 puta je zatresao mrežu rivala. Bila je to viza za prelazak u Štutgart. Pisalo se tada da su “Švabe” izdvojile četiri miliona maraka za Markovićeve usluge. U intervjuu za “Glas Srpske” nesuđeni reprezentativac, danas sportski direktor Budućnosti iz Popovca, otkriva zašto nije uspio u Njemačkoj.

- Od dolaska sam bio u sukobu sa legendom kluba Fredijem Bobićem. To je bio jedan od glavnih razloga zašto nisam uspio, ali ne i presudan. Razlog nema veze sa fudbalom i na drugoj je strani. Ne bih sad o tome. Ispoštovao sam odluku trenera Ralfa Ragnika da me ne vidi u timu i to je to. Da se vratim na Bobića, on je tamo bio bog. U pripremnom periodu sam bio najbolji strelac ekipe. Na devet utakmica postigao 13 golova i ponovo nisam dobio šansu. Kažem im, ljudi, ja sam došao da igram, nisam došao da sedim na klupi. Imam taj stav da ni u parku ne sedim na klupi. Ne volim je i ne želim na njoj da sedim. Ako ne igram, idem na tribine i u Nemačkoj su to znali - istakao je Marković.

GLAS: Kakve ste odnose imali sa ostalim saigračima?

MARKOVIĆ: Odlične, družio sam se sa Krasimirom Balakovim, Zvonimirom Soldom, Tomasom Betholdom, sa našim Kristijanom Đorđevićem, Mitkom Stojkovskim...

GLAS: Jeste li odlaskom u Njemačku ispunili svoju želju?

MARKOVIĆ: Moja želja je bila da igram Bundesligu. U intervjuu za sportski list “Tempo” 1995. godine izjavio sam da ću igrati za Štutgart i to se i ostvarilo. Prateći “Švabe” to se uklapalo u moju filozofiju, mislim da je u pitanju bila čista intuicija.

GLAS: Malo je poznato da ste mogli da završite u Panatinaikosu.

MARKOVIĆ: Kada sam dobio ponudu iz Atine, želeo sam da pređem u PAO. Međutim, ljudi iz Zvezde su se dogovorili sa Štutgartom i otišao sam u Nemačku. Meni je Atina bila mnogo bliže kući, a znao sam da ću u Nemačkoj imati problema oko papira, kao što sam ih i imao, nisu mi pustili porodicu da dođe.

GLAS: Možemo li reći da ste kao igrač eksplodirali u Železniku, da je tad krenula fama oko Saše Markovića?

MARKOVIĆ: Železnik je najorganizovaniji klub u kojem sam igrao. Nije to nikakva tajna. Da bi klub bio dobro organizovan mora imati dobru atmosferu. Bez nje, sve je problem. Možeš da imaš pare, dobar stadion, ali ako u ekipi nema dobre atmosfere, onda nemaš ništa.

GLAS: Da li je tačno da ste u dresu popularnih “lavova” postigli najdraži gol u karijeri?

MARKOVIĆ: Tako je, protiv Partizana. Bilo je 2:2 i u dubokoj nadoknadi vremena sam pogodio za našu veliku pobedu. Baš mi je drag taj trijumf, jer je “crno-belima” tada bio malo i bod, a ostali su praznih šaka.

GLAS: Kakav je bio osjećaj potpisati za Zvezdu? Golovi na “Malom Poljudu” su bili “kard blanš” za “Marakanu”.

MARKOVIĆ: Za mene je to bilo ostvarenje sna. Veliki sam zvezdaš  i moj cilj je bio dolazak na “Marakanu”. Davno sam rekao kad dođem u Zvezdu, što se mene tiče, mogu odmah da okačim kopačke o klin. Po potpisu ugovora odmah sam otišao u Marbelju na pripreme.

GLAS: S kim ste od igrača imali najbolji odnos?

MARKOVIĆ: Deki Stanković mi je bio cimer u Zvezdi. Provodili smo 24 časa zajedno, imao sam to zadovoljstvo da mogu da mu pomognem. On je Zvezdino dete, morao je tada da bude cenjeniji, po mom mišljenju. Trudio sam se da mu budem vetar u leđa. On je jedan od naših najvećih talenata. Mislim da se Zvezda ogrešila o njega, jer ima sve elemente da bude Zvezdina zvezda.

GLAS: Jedan ste od 16 fudbalera u istoriji kluba iz Ljutice Bogdana koji je na jednom meču postigao četiri pogotka. Upravo ste svom bivšem klubu Železniku dali četiri komada.

MARKOVIĆ: Sećam se te utakmice, kao da je juče bila, pored “delija” i navijači Železnika su navijali da dam što više golova. Bio sam blizu da to ponovim i protiv Vojvodine u Novom Sadu, ali sam promašio penal i ostao na tri gola.

GLAS: U sezoni 1997/1998. kada ste sa 27 golova postali prvi strijelac prvenstva, rasporedili ste golove 14 za Železnik, a 13 za Crvenu zvezdu.

MARKOVIĆ: Imao sam i pre i posle toga dobre sezone. Ta sezona mi se prosto namestila, jer sam verovatno svojim radom, odnosom prema treninzima i ponašanjem to zaslužio. Kolektiv je tad izbacio mene, mogao je to da bude neko drugi, Zoran Jovičić recimo. Moja prednost je što se nikad tokom karijere nisam povredio i što sam igrao u kontinuitetu.

GLAS: Trener Zvezde je tada bio Milorad Kosanović. Zašto Vam nije dao veću šansu, iako ste bili na vrhuncu karijere?

MARKOVIĆ: U tom trenutku su mi govorili da se strpim, ali nisam mogao. Imao sam 27 godina. Kad sam imao 18, rekli su da sam mlad, sa 27 da se strpim, sa 30 sam bio prestar. Kosan je sjajan trener, nismo bili na istoj talasnoj dužini i to je to. Imali smo različite energije. Nikad nismo imali problema. Ne znam šta je razlog, verovatno mu se nisam uklapao u koncepciju.

GLAS: Iako je tadašnji selektor, danas pokojni Slobodan Santrač rekao da će najbolji strijelac domaće lige ići na Mundijal u Francusku, niste otišli. Pričali ste da su Vam nepoznate osobe otvoreno tražile milion maraka u zamjenu za poziv u nacionalni tim?

MARKOVIĆ: Sve sam rekao u “Insajderu”. Ne bih tu temu širio. To je završena priča. Slobodan Santrač je nažalost pokojni. Bio je pod pritiskom. Nije on sastavljao reprezentaciju, već neki drugi ljudi i to je to. Postoje detalji koje nikad neću izneti u javnost. Verujte da knjigu mogu da napišem o tome. Nisam pristao ni na kakve uslove, to je moj stav i dan-danas se držim toga.

GLAS: Bio Vas je glas da ste boem, da volite da izađete u grad da se provedete. Da li je to tačno?

MARKOVIĆ: Osim cigareta, nemam druge poroke. Ne pijem alkohol, ni dan-danas. Nisam se ugojio. Iako imam 50 godina, imam 70 kilograma. Takav sam prosto, temperamentan. Volim da izađem, ne volim da sedim na jednom mestu. Nikad to nije bila tajna. Hoću da kažem da trening ili utakmica nikad zbog toga nisu trpeli, ponavljam da nikad nisam bio povređen. “Iks” puta mi se dešavalo da pre utakmica zaglavim do pet-šest ujutro u diskoteci kod Džeja Ramadanovskog. Ma svuda po gradu sam išao, nebitno koje doba dana ili noći. I dan-danas sam takav, ništa se nije promenilo. Od 12 godine sam na ulici i prosto je volim.

GLAS: S kim ste od saigrača izlazili?

MARKOVIĆ: Osim Dekija Stankovića, s kojim sam non-stop bio, slabo sam ja izlazio sa fudbalerima. Imao sam svoju ekipu iz Železnika, Novog Beograda. To su ljudi koji nemaju veze sa fudbalom. Moje društvo je bilo van fudbala i danas je tako.

Urbana legenda

GLAS: Postoji urbana legenda da je Zvezda organizovala utakmicu sa sve navijačima na kojoj ste Vi dali nekoliko golova, te da je ta kaseta došla do Nijemaca koji su je pogledali i tako Vas kupili.

MARKOVIĆ: Verujte da nemam pojma o tome. Prvi put čujem. Sad ću vam ispričati kako je bilo. Igrali smo u Novom Sadu protiv Vojvodine kada sam čuo da dolaze ljudi iz Štutgarta, ali ne zbog mene. I onda sam ja dao tri gola i ponovo su došli kad smo igrali protiv Čukaričkog, ovaj put da gledaju mene. I tad sam dao dva gola i tako je išlo to oko uvoda u transfer.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.