Proslavljeni rukometaš Žarko Šešum za “Glas Srpske”: Promijenio bih sve u karijeri

Šešum je bio promotor na kampu “Branko Janković” u Banjaluci, gdje je pokazao da mu je rukomet i dalje “u krvi”. Sa puno strpljenja i ljubavi objašnjavao je mladim igračima šta da rade tokom treninga, kako da ispravljaju greške.

Za “Glas Srpske” se prisjetio svoje bogate karijere. Tokom nje bio je šampion svijeta sa kadetskom selekcijom, te vicešampion Evrope u seniorskoj konkurenciji. Osvojio je četiri klupska evropska trofeja, a igrao je za samo pet klubova.

GLAS: Rijetki su sportisti za koje i rivali imaju samo riječi hvale. Kada za nekog kažu da je gospodin i rival kakav se može samo poželjeti, onda to svakako prija. Otkud ti nadimci?

ŠEŠUM: Verovatno zato što sam dobro odgojen. Uvek sam gledao da budem smiren, da ne reagujem na prvu, već da svaku situaciju gledam racionalno. Takav mi je karakter i onda sam se tako i ponašao, kako na parketu, tako i van njega. Sigurno da prija kad čujete da ljudi imaju lepo mišljenje.

GLAS: Kako su izgledali Vaši rukometni počeci? Bačka Palanka je u jednom  momentu bila centar srpskog rukometa.

ŠEŠUM: Počeo sam u četvrtom razredu. U školi smo birali sportove i ja sam izabrao rukomet. Ništa čudno za to vreme. Bačka Palanka je imala sjajnu školu. Bilo je puno dece i rukomet je bio sport broj jedan, što, nažalost, danas nije slučaj. Imali smo vrhunske uslove, trenere i talentovanu generaciju. Radilo se zaista dobro i svi rezultati nakon toga došli su kao rezultat kvalitetnog rada i odricanja. Ostvario sam većinu snova, igrao Ligu šampiona, osvajao trofeje.

GLAS: Tokom karijere niste promijenili puno klubova. Osim Sintelona, igrali ste u još samo četiri kluba i u svakom ostavili trag.

ŠEŠUM: Svuda mi je bilo zaista lepo. To što sam u svakom klubu ostao najmanje tri godine je bio znak da sam bio zadovoljan kako ja, tako i moji poslodavci, ali nekad dođe vreme za promenu sredine. Nekad njima treba “sveža krv”, nekad drugi klub želi da te angažuje. To je profesionalizam. Ali sigurno mogu da budem ponosan na to da sam svaki ugovor odradio do kraja, da su često klubovi želeli da produže saradnju i da sam se u svakom klubu “skućio”. Gde god da odem, imam brojne prijatelje i vidim da ljudi cene kako sam igrao kod njih.

GLAS: Svaki od klubova iz inostranstva je bio poseban i važan za Vašu karijeru. Gdje ste se osjećali najljepše?

ŠEŠUM: Vesprem je bio prva stanica u inostranstvu. Sigurno da sam tu stekao iskustva za budućnost, kako se prilagoditi na život daleko od kuće. Zatim sledi Rajn Nekar Leven, borba za trofeje. Tu sam osetio šta znači Bundesliga. Nakon toga još jedan prelep deo života u Gepingenu. Na kraju Švajcarska. Kadeten Šafhauzen je bio baš onako za kraj karijere, mesto gde je pre svega porodica uživala. I ja sam stekao nešto novo. Zaista, svugde sam se osećao lepo i jeste to fraza, ali čovek zaista pamti samo lepe trenutke tokom karijere. Na moju sreću, bilo ih je puno. Ali opet, kad pogledam celu karijeru, najlepše je bilo kod kuće. Sintelon, sjajna ekipa, mi mladi, možda i zato je to omiljeni period.

GLAS: Tokom karijere osvojili ste četiri evropska klupska trofeja. U Vašim vitrinama je Kup pobjednika Kupova, tri Kupa EHF, kao i titule u Mađarskoj i Švajcarskoj. Ostaje li žal za nekim sportskim rezultatom?

ŠEŠUM: Generalno sam zadovoljan karijerom, ali sigurno da ostaje žal za titulom u Bundesligi ili Ligi šampiona, ali sve odluke sam donosio sam i ne kajem se ni zbog jedne. O svakoj sam dobro razmislio i doneo, verujem, pravu odluku. Da sam na novom početku, sigurno da bih sve radio drugačije. Promenio bih sve u karijeri, ne zato što sam ovom nezadovoljan, već da bih stekao nova iskustva i načine igranja rukometa. Možda bih igrao u Španiji, Francuskoj, da upoznam nove zemlje, ljude i da igram drugačiji rukomet.

GLAS: Najveće uspjehe postizali ste u Njemačkoj. Često od rukometaša čujemo da Bundesliga pretjerano “troši” rukometaše i da igrači zbog nje ranije završavaju karijere.

ŠEŠUM: Bundesliga dugo traje, ali je raspored takav da se to može izdržati i ima dosta vremena za odmor i rekuperaciju. Međutim, kada se na te mečeve dodaju reprezentacija i evropske obaveze, onda se dobije velika potrošnja. Tokom karijere sam stalno imao te obaveze, ali čovek uđe u mašinu i, što bi rekli stari, “utrne” pa može sve da izdrži. Ta liga te troši ne samo fizički već i mentalno. Svako kolo je neizvesno, Kil je znao da izgubi od poslednjeg. Nema opuštanja ni sekunde. A opet, Bundesliga je posebna. Svako kolo puna dvorana, neizvesnost. Imaju tu sportsku kulturu, kod njih su pune dvorane i na utakmicama treće lige. Sjajna im je infrastruktura i za njih je dolazak na utakmicu izlazak. Bodre te maksimalno i to zaista poštujem. Ali o trošenju najbolje svedoči da smo mi tokom godine bukvalno imali samo tri sedmice slobode i odmora. Onda bude sve jasno.

GLAS: Reprezentacija Srbije je posljednju medalju na velikim takmičenjima osvojila 2012. godine, srebro u Beogradu kada ste bili u sastavu. Kako sad gledate na taj uspjeh?

ŠEŠUM: Sigurno da je to najljepša reprezentativna uspomena. Bila je velika euforija u zemlji, dali smo maksimum i na kraju sve krunisali srebrom. Verujem da nam je to takmičenje kruna karijera. Nažalost, eto ispostavilo se da je to poslednja medalja za rukometnu reprezentaciju. Ostaje žal jer smo morali da uzmemo još jednu ili dvije medalje. Imali smo kvaliteta za tako nešto, ali nam je nešto nedostajalo. Mislim da je to bio kontinuitet na klupi, kao i u izboru poziva za reprezentaciju. Čini mi se da smo prečesto menjali selektore, sastav reprezentacije, i da zbog toga nismo uspevali da ostvarimo rezultate koje smo sigurno mogli.

GLAS: Često ste u intervjuima isticali da se mora voditi najviše računa o mlađim kategorijama. Srbija je napokon došla do medalja u juniorskoj konkurenciji.

ŠEŠUM: Mislim da je to veoma pohvalno, da napokon mlađe kategorije imaju uspehe i potencijal, da dobijemo reprezentativce. Medalja, a zatim i četvrto mesto su lep uspeh, a sigurno je da se može još bolje i da se vodi više računa i o mlađim kategorijama. U ovoj generaciji ima dosta talentovanih rukometaša i nadam se da će oni u budućnosti postati okosnica tima.

GLAS: I seniorska reprezentacija pod Tonijem Đeronom bilježi dobre rezultate.

ŠEŠUM: Čini se da je reprezentacija na dobrom putu. Spomenuli smo juniore, a i seniori igraju dobro. Ono što je bitno, selektor Đerona ima kontinuitet, ekipa raste, tako da se nadamo najboljem. Za ekipu i stručni štab je upravo to bitno, da imaju olimpijski ciklus od četiri godine, da se stvori pravi tim i atmosfera i onda se može nadati uspesima. Sad je situacija, čini se, dobra i treba da se nastavi u ovom pravcu.

GLAS: Kad već spominjemo savez, dosta se pažnje posvećuje mladim igračima porijeklom iz Srbije koji su u inostranstvu ili talentima iz Republike Srpske, što, nažalost, nije bio slučaj ranije.

ŠEŠUM: To je ono što je pohvalno kod rada saveza, ali sigurno da može biti i bolje. Nažalost, trenutno u rukometu nemamo tu masovnost u mlađim kategorijama, tako da je nama svaki kvalitetan igrač zlata vredan i za njega moramo da se borimo. Pohvalno je što se sa tim igračima kontaktira i čuvaju ih. Ono na čemu moramo da radimo je da reprezentativac bude ponosan nakon svakog takmičenja ako zna da je dao maksimum, a ne da se posle loših rezultata postane glavni neprijatelj nacije. Treba da pravimo drugačiju atmosferu jer verujem da je najveći san da igraš za svoju zemlju i osvojiš medalju. Za mene je reprezentacija uvek bila čast.

GLAS: Kad spominjemo reprezentaciju, u našem regionu se svaki otkaz za reprezentaciju predstavlja kao izdaja?

ŠEŠUM: Mislim da je poštenije da kažeš da nisi spreman i da to na vreme najaviš selektoru i savezu. Možda nekad nisam bio potpuno spreman, ali sam uvek imao veliku želju da igram. Ali ne treba nikom ni zameriti kad otkaže, znam šta znači čitave sezone igrati, putovati, desi se umor, povreda. Treba napraviti lepšu atmosferu. Imamo primere u drugim zemljama gde sportisti uzmu godinu da se odmore i onda se opet vrate u reprezentaciju i imaju podršku.

Tragedija u Vespremu

GLAS: Vašu karijeru obilježio je i tragičan događaj u Vespremu, gdje je ubijen saigrač Marin Kozma. Kako je bilo vratiti se nakon toga na teren?

ŠEŠUM: Jako teško. Zaradio sam tad povredu kostiju, ali ona zaraste, a ta rana i tragedija zbog gubitka saigrača su večni ožiljak. Da momak izgubi život u mirnom gradu ni zbog čega, bilo je teško prihvatiti. Uđeš u svlačionicu, vidiš njegovo mesto i milion uspomena. Tuga baš... Živeli smo u istoj zgradi. Za mene je sreća što sam se brzo vratio na teren, treninzima sam to nastojao da potisnem. Imao sam pozitivno društvo koje me guralo napred, da život ide dalje, ali ta tragedija se ne zaboravlja.

Fokus na mladima

GLAS: Relativno mladi ste završili igračku karijeru, u 35. godini. Da li su Vam i naredni planovi vezani za rukomet, vidite li se kao trener, funkcioner?

ŠEŠUM: Iskreno, još se tražim. Raditi sa mladima mi je zadovoljstvo, da učim decu osnovama mi baš prija. Sigurno je da ću ostati u rukometu, još ga stalno pratim. Ne mogu se odvojiti od njega, “ušlo je u krv”.  Pola života sam u sportu i još se nadam najboljem. Želim da deci prenesem ono što sam proživeo jer imam iskustva i da ih uputim na pravi put jer šteta bi bilo da ovo sve ostane samo moje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.