Nedžad Osmankač: Umalo da nam Kubanke “ispovređuju” igrače

Jedan od bitnijih šrafova te mašinerije bio je Nedžad Osmankač, danas trener prvoligaške ekipe Novog Sada, a tada član stručnog štaba kao statističar nacionalnih “plavih”, na čijem čelu je bio legendarni Zoran Gajić. Čovjek koji u svojim vitrinama ima zlato s Olimpijskih igara 2000. godine i Evropskog šampionata godinu dana kasnije. U intervjuu za “Glas Srpske” jedan od najboljih odbojkaških stručnjaka prisjetio se brojnih anegdota iz Sidneja s najvećeg sajma sporta na svijetu.

- Trenirali smo kao ludi, momci su došli mesec dana ranije. Kao skaut došao sam neke dve nedelje kasnije. Nije bilo mesta u olimpijskom selu pa je gospodin Aleksandar Boričić to sredio. Dođete tamo, to je ludilo. Odatle mi je i omiljena slika koju imam, sa sestrama Vilijams. Bogdan Sretenović, jedan od Gajinih pomoćnika mi kaže: “Ajde da se fotografišeš sa ove dve teniserke”. Mislim se, gde bre da se slikam kad su one igrale tenis?! Sada mi ta fotografija stoji u kući na zidu, kao omiljena - rekao je Osmankač te ispričao zanimljivu situaciju.

- Mi smo u kompleksu radili teretanu. Došla je čuvena kubanska ženska reprezentacija, trostruki olimpijski šampion i s njima je bila možda najlepša odbojkašica svih vremena Regla Tores. Čim je ona ušla, ovi naši su odmah povećali težine u teretani da se pokažu. Neki su enormno povećali i onda su se povredili. Mi iz stručnog štaba smo gledali i komentarisali bre, budale, šta rade to - uz osmijeh je otkrio Osmankač.

GLAS: Kako sada gledate na rezultat iz Sidneja?

OSMANKAČ: To je kruna jednim delom, a drugi deo je bio godinu dana kasnije na Evropskom prvenstvu gde smo bili još dominantniji. Mislim da je Gajić ostao selektor da bi ta reprezentacija osvojila još mnogo zlatnih medalja. Četiri do šest godina posle toga je bez veze period. Sidnej je nešto neponovljivo. Taj 1. oktobar je datum koji nosimo u srcu. Desio se u jedno nesrećno vreme 2000. godine i ostaje žal što nikad nismo proslavili taj Sidnej. To je najveća tuga, svih igrača i nas iz stručnog štaba. Godinu dana kasnije, posle EP smo se popeli na taj čuveni balkon. Bilo je fenomenalno, ali ostaje tuga za Sidnejom. Vratili smo se u zemlju koja je bila podeljena zbog politike. Sutradan smo se svi spakovali i otišli u svoje klubove u inostranstvu. Teško mi je da pričam o tome, to je gorka pilula, jer nismo proslavili to olimpijsko zlato koje je kruna svih nas u životu. Taj turnir je nešto nezaboravno.

GLAS: Uspjeh je postigla grupna sjajnih momaka koji su bili odlično vođeni.

OSMANKAČ: Da, ali znate šta, nikad nismo seli da pogledamo neke utakmice iz Sidneja koje su bile strašne, a svi imamo snimke. Evo 23 godine su prošle, ali nikako da se organizujemo da na miru, za svoju dušu pogledamo te mečeve. Tada nije bilo proglašenja najboljih, ali najbolji libero bio je Vasa Mijić, bloker - Andrija Gerić. Ivan Miljković je tek počeo da igra, Vanja i Nikola Grbić, Goran Kvisko Vujević, Vladimir Batez, Slobodan Boškan, čudesna imena koja su od 1995. godine igrala pod vođstvom sadašnjeg ministra za sport Zorana Gajića. Sa njim sam radio decenijama i mislim da je genijalac. Nije čudo što je ministar i što nam sport ide uzlaznom linijom. Bilo je tu žestokog rada. Stalno svojim momcima govorim da ako žele da budu vrhunski u svojoj profesiji, moraju ceo život posvetiti tome. I dan-danas živim odbojku 24 časa. Kod mladih ljudi je problem što nisu fokusirani i što hoće sve “s pola gasa” i bez velikog znoja da rade kako bi došli do para na foru. Životna deviza mi je, ako čovek da 150 odsto sebe, da će ga i bog pogledati.

GLAS: Da li je tačno da poseban odnos imate s Nikolom Grbićem?

OSMANKAČ: Otkad je došao u Vojvodinu stalno smo bili zajedno. Radio sam kao skaut u Voši. Imao je povredu šake, godinu dana sam proveo radeći individualno sa njim i ostali smo ceo život dobri i kroz reprezentaciju. Osvojili smo i istorijsko zlato u Svetskoj ligi sa Srbijom. Mislim da smo izgubili pet finala, a pomenutu ligu smo osvojili kad smo se najmanje nadali.

GLAS: Za čim žalite u karijeri?

OSMANKAČ: Moram da kažem da mi je žao što nemam, kako ja kažem poker kečeva. Imam olimpijsko, evropsko, Ligu nacija, ali nemam svetsko zlato. Nekoliko puta mi je izmaklo. Nije mi se dalo ni da ga uzmem s reprezentacijom Rusije, kad sam radio tamo. Daće Bog jednog dana. I ovako imam 89 medalja na zidu, sve su vrhunske, 50 međunarodnih, a ostale su domaće. Pokažem ih mojim igračima, ko zasluži. Ta sa SP mi nedostaje, uz Ligu šampiona. Živim u ubeđenju da će to svetsko zlato doći, makar s nekom drugom reprezentacijom, ako ne sa Srbijom.

GLAS: Možda ste najbliži bili 1998. godine kada ste poraženi od Italije u finalu?

OSMANKAČ: Otkriveno je da su Simone Rosalba i Marko Braći bili dopingovani. Dokazano je sve. FIVB je to zataškao. Prošlo je. Niko ne zna zašto se tako desilo. Nacionalni timovi ne mogu da dobiju sankciju. Samo igrači. Ostaje žal za tim zlatom. To mi je jedna od prvih akcija u nacionalnom timu. Bilo je spektakularno.

GLAS: Ima­ li nasljednika velikih igrača iz reprezentacije Srbije?

OSMANKAČ: Stalno se priča kako u muškoj odbojci nema dece. Nema kvantiteta, masovnosti, ali trudimo se da nađemo kvalitet. Pitanje je kompleksno. Pravo pitanje je, zašto nijedan mladi igrač faktički, u poslednjih deset godina, nije ušao u seniorsku reprezentaciju nego su igrali jedni te isti i kad su dobri i loši, i kad su povređeni i kad nisu. Ove godine sam ponosan što su momci iz Vojvodine, iz perioda kad sam bio trener, sada u A timu. Vuk Todorović, Pavle Perić i Miran Kujundžić su moja deca koje sam iz juniora promovisao u seniore i oni su u A reprezentaciji Srbije. Radio sam i s Draženom Luburićem i još nekima. Mislim da s malim korekcijama ta reprezentacija će i u budućnosti da bude dobra. Šesto mesto u Evropi nije mala stvar, ali željni smo samo zlata. Bio bih srećan kad bi i u drugim sferama života bili bar među deset, onda bih ja bio srećan, a Srbija bi bila uspešna država. U sportu smo stalno nezadovoljni ako smo drugi. Mislim da to nije korektno, ali mi odbojkaši ćemo se boriti.

GLAS: Sa Zoranom Gajićem radili ste i u reprezentaciji Rusije. Kakva su iskustva?

OSMANKAČ: Kod njih ima preko deset miliona registrovanih odbojkaša, to je više nego što Srbija ima stanovnika. To je bio veliki izazov. Lakše je raditi sa svojim ljudima, ali tamo smo mi nametnuli naš sistem. Osvojili smo odmah Evroligu, bili drugi na Evropskom prvenstvu pa treći u Svetskoj ligi. Onda smo 2006. godine otišli na Svetsko prvenstvo gde smo imali nesreću s nekim povredama. Od četiri godine odradili smo samo dve i posle smo morali da prekinemo, nažalost. Fenomenalno iskustvo. Ponosan sam što sam dobro naučio ruski jezik, imam veoma dobre prijatelje tamo. Otac mi je isto veliki rusofil, konzervativan tip. Stari vuk ima 80 godina, uvek je bio za to da se porazmisli kad dobijem ponudu. Kada sam mu rekao da pregovaram sa Rusima rekao mi je: “Sine, to je prava stvar!” Ostao sam u šoku, ali Rusija je majka. Bio sam i u SAD, obišao skoro sve zemlje sveta, svaka je super, ali Rusija je nešto posebno.

Novi Sad

GLAS: Kakve su Vam ambicije s ekipom Novog Sada?

OSMANKAČ: Imamo kompletno novu ekipu, samo je dizač ostao iz prošle. Krenuli smo u novi projekat. Osnovni cilj je da napravim nekoliko igrača za Vojvodinu, jer smo mi filijala “crveno-belih”. Svaku utakmicu u ligi igramo maksimalno i nemamo mač nad glavom da nešto moramo. Ovo je premlada ekipa i ono što me kao selektora juniorske reprezentacije posebno raduje jeste činjenica da ovo 2005. godište, koje je osnova ekipe, dolazi dogodine u reprezentaciju koju vodim. To je još jedan od ciljeva, da ti momci budu jedno godinu dana kod mene, jer osnova juniorske selekcije, tačnije tri četvrtine nje, su iz moje ekipe i Voše. Ovi momci u kadetskoj konkurenciji imaju medalju s Evropskog prvenstva i Balkanijade, tako da se nadam da ćemo tako nastaviti i u juniorskoj selekciji.

Banjaluka

GLAS: Koliko često dođete u Banjaluku?

OSMANKAČ: Često sam u Banjaluci, pokojna majka mi je odavde. Imam ovde puno rodbine s njene strane. Ovde sam kao kod kuće.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.