Branko Bošković, svojevremeno najveći talenat srpsko-crnogorskog fudbala, za “Glas” Zbog Batistute “pucao” po Zagrebu

Svojevremeno najtalentovaniji igrač jugoslovenskog fudbala, prefinjeni tehničar sa “božijom” ljevicom lako je ubijedio čelnike Crvene zvezde da ga dovedu na “Marakanu”, čiji su se svodovi tresli dok je on koju godinu kasnije pogađao mrežu Dinama iz Kijeva u utakmici sa najtužnijim krajem te generacije “crveno-bijelih” fudbalera, ali i rimskog Lacija sa identičnim ishodom. “Delije” su bile u ekstazi kada je davao golove u “crveno-bijelom” dresu, a naciju je ujedinio rane jeseni 1999. godine jednim golom i jednim radovanjem u dresu mlade reprezentacije Jugoslavije. Bilo je to na gostovanju vršnjacima Hrvatske u Zagrebu na stadionu u Kranjčevićevoj ulici u okviru kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Taj susret je završio 2:2, kao i onaj čuveni dan kasnije, koji je nacionalne “plave” odveo na Evro u Holandiju i Belgiju. Poluvolej za 1:0 na asistenciju Branka Jelića i slavlje “rafalom” po tribinama bili su dovoljni da u tom momentu, da nikad poslije ništa nije uradio u karijeri, ostane zauvijek u sjećanju svima od Horgoša do njegove Budve, ali i od Une do Trebinja. Tadašnja “osmica” reprezentacije Jugoslavije za “Glas Srpske” otkriva kako je došao na inspiraciju za takvu proslavu gola.

- Hahaha joj nemoj mi to spominjati. Šalim se. To je bilo radovanje u stilu Gabrijela Batistute. Ni sam nisam znao šta me je snašlo. Posle debakla u prvom susretu protiv Hrvata u Beogradu od 2:6, gde sam bio na klupi, kada smo bili favoriti i kada su se angažovali igrači iz A reprezentacije, u revanšu smo bili oslabljeni. Selektor Milovan Đorić se posvađao sa dosta igrača i dosta njih je otkazalo. U Zagreb smo išli bukvalno sa ekipom iz naše lige. Kada sam dao gol, prvo mi je u glavi bilo kako se Batistuta raduje i tako se desilo da budem neki kao heroj - rekao je Bošković.

GLAS: Gdje je i šta danas radi junak iz Kranjčevićeve?

BOŠKOVIĆ: Živim na relaciji Beograd - Crna Gora. Prije korone sam radio u Grblju, u upravi kluba. Tamo sam bio sa još jednim bivšim Zvezdinim igračem, Nenadom Maslovarom. On je bio predsednik. Bio sam dole dve godine. Kada je korona počela vratio sam se u Beograd, bio s porodicom. Inače, uvek me zovu bivši klubovi, DC Junajted, Rapid, raspituju se oko nekih igrača. Ne bavim se menadžerstvom, ali možda uplovim u skautske vode. 

GLAS: Iz Mogrena ste svojevremeno u Beograd došli kao jedan od najvećih talenata jugoslovenskog fudbala. Ostvarila Vam se dječačka želja da pređete u Crvenu zvezdu.

BOŠKOVIĆ: Ja bih svojevremeno i peške došao u Zvezdu. Sramota me je bilo da tražim bilo kakve uslove, da ne bih pokvario transfer, da mi neko ne bi rekao: “Ajde mali, vraćaj se kući”. Meni je bilo samo bitno da dođem na “Marakanu”. Da su ponudili ugovor na deset godina, a ne na pet koliko sam potpisao, ja bih pristao. Samo mi je bilo bitno da obučem taj dres. Na Zvezdu gledam kao na Real Madrid, bez obzira na rezultate. Mislim da je Pižon Petrović rekao da pravi navijač Zvezde za nju navija i kad ona nije kako treba. Nisam neko ko kritikuje. Nikad ne bih nešto negativno rekao za moj klub. Taj klub je za mene nešto više nego bilo koji drugi. Za Zvezdu sam uvek davao 30 odsto više nego za bilo koji drugi klub. Kada igraš u Zvezdi nema veze koje s druge strane terena. To bih voleo da i ovi igrači sada nauče, jer moraju biti svesni da predstavljaju klub koji je bio prvak sveta. Ispali smo tada od Bajera iz Leverkuzena, u Beogradu je bilo 0:0, a tamo su nas dobili 3:0. Ta ekipa je igrala ono čuveno finale Lige šampiona protiv Reala. U Beogradu smo mogli igrati sa bilo kim.

GLAS: Kakav je bio osjećaj u Zvezdi igrati sa idolom iz djetinjstva, Dejanom Savićevićem?

BOŠKOVIĆ: Gledao sam ga kao idola u najjačoj ligi, Seriji A i odjednom nakon par godina ja sedim do njega u svlačionici i treniram s njim. Prvi moj derbi protiv Partizana igrao sam s Dejom. Bio je igrač utakmice, on je koliko se sećam u novinama dobio ocenu 8,5, a ja 8. Namestio sam pokojnom Cunetu Gojkoviću gol. Inače, na tom meču Goran Drulić je dobio crveni karton i ostali smo s igračem manje. Pokojni Goran Bunjevčević je bio libero i svi su tako igrali. Dejo mu se nakon isključenja Drulića okrenuo i rekao:”Igraćemo sa četvoricom u liniji”. Mi se pogledasmo, nikad to nismo igrali i stanemo u formaciju 4-4-1. Izvukli smo remi protiv jakog Partizana.

GLAS: Nažalost napustila su nas dvojica sjajnih igrača iz te ekipe Goran Bunjevčević i Jovan Gojković.

BOŠKOVIĆ: Velika tragedija. Bunja je bio sjajan čovek, veliki igrač. Bio je ispravan, pošten momak. Uvek je znao da balansira odnose. Strašno mi je žao. Cune isto, pronašao se u Grčkoj. Kada se desila ta tragedija, ostao sam bez teksta.

GLAS: Saigrač Vam je bio i Srđan Bajčetić. Šta njegov sin Stefan, aktuelni fudbaler Liverpula, po Vama ima od svog oca, koje karakteristike?

BOŠKOVIĆ: Srđan je veoma obrazovan čovek. Profesor na terenu i van njega i mislim da je Stefan imao šta naslijediti od oca. Pored tehnike, od njega je naslijedio upravo tu inteligenciju, jer bez toga ne bi mogao biti tamo gde je sad. Brzo igra i razmišlja, kao i Srđan.

GLAS: Zaštitni znak Vaše generacije bio je tandem napadača Goran Drulić - Mihajlo Pjanović.

BOŠKOVIĆ: Odličan tandem. Nema kome nisu mogli dati gol. Različiti tipovi špiceva, a kompatibilni. Strašno su se slagali. Drula je znao šta Pjana ne voli da radi i obratno. Drulić je Zvezdino dete, a Pjanović je došao da se dokaže. I obojica su taj ego rasnog golgetera podredili ekipi. Nikad nisu gledali koliko će koji dati golova, što je prava retkost za napadače. Ostali su i veliki prijatelji. Zato su tako dobro i funkcionisali.

GLAS: Šta je tadašnji Vaš trener Slavoljub Muslin donio u Zvezdu?

BOŠKOVIĆ: On je doneo nešto novo. Došao je iz zemlje tadašnjeg svetskog prvaka - Francuske. Doneo je njihovu metodologiju koju je nama prilagodio i stvarno nam je to prijalo. Po prvi put smo svi radili bip testove, koji se rade i danas. Zatim satove za puls. Do tada smo puls merili tako što stavimo prste na vrat. Spremao nas je za Evropu.

GLAS: Kako sad gledate na velike mečeve koje ste igrali, protiv Dinama iz Kijeva, Lacija, Bajera iz Leverkuzena...?

BOŠKOVIĆ: Mislim da smo mi tada na tim mečevima ostvarili svojevrstan uspeh iako nismo prošli u grupu Lige šampiona. Pa ni danas se ne bi pričalo o tim utakmicama da ih nismo odigrali tako kako smo odigrali. Izgarali smo na terenu. Lično, uvek sam voleo da igram protiv što jačih ekipa, jer na krilima prepune “Marakane” mi smo mogli sve. Osećali smo se jače, dominantnije. Mnoge nama okolnosti nisu išle naruku. Jugoslavija nije bila baš najpopularnija. Njima nije bilo u interesu da ostvarimo dobar rezultat. Bili smo kao “crne ovce”. Nismo se obrukali ni protiv Dinama, ni Lacija, niti bilo koga.

GLAS: Nakon odlaska iz Zvezde 2003. godine zadužili ste dres PSŽ-a. Kako pamtite taj period?

BOŠKOVIĆ: PSŽ iz mog perioda i ovaj danas se dosta razlikuju. Klub ima tradiciju. Klub je veliki, da li zbog samog grada ili igrača. Mlad je klub, ali ima renome. Ko bi odbio Pariz? Ni ja nisam puno razmišljao. Iako sam pre transfera imao ponude iz Italije, ali stariji igrači su imali prednost za odlazak, takva je bila politika kluba. Nije bilo kao danas, odigraš tri utakmice i prodaju te posle šest meseci.

GLAS: Kako je došlo do transfera u Pariz?

BOŠKOVIĆ: Vahid Halilhodžić me je gledao i doveo, jer im se povredio jedan igrač. Bukvalno u poslednjim minutama prelaznog roka sam prešao u Pariz. Pre toga sam sa Zvezdom igrao kvalifikacije za Ligu šampiona. Pomirio sam se da ostajem. Poziv je stigao iznenada i sa ove tačke gledišta, da sam imao iole bolji ugovor u Zvezdi rekao bih da bih razmislio. Ali, jednostavno četiri i po godine sam proveo na “Marakani” i nisam imao neki veliki ugovor. Tako da je to bila odluka samo da rešim egzistenciju, a nisam gledao da li mi klub, liga i ostalo odgovaraju. Bio sam mlad. Pisalo se da menjam Ronaldinja, ali mene je iskreno sramota kada neko to priča, jer je Brazilac bio najbolji igrač sveta. Sve mi je to natureno, ima pozadina zašto nisam pokazao sve koliko sam mogao. Recimo moj broj nikad nije bio 10, već 11. Broj sam uzeo na njihovo insistiranje i sav teret je pao na moja pleća, ali nema veze, nikad nisam bežao od odgovornosti. Mislim da sam ipak ostavio neki trag.

GLAS: Kakav ste odnos imali sa trenerom Halilhodžićem? U jednom intervjuu on je rekao da ste najveća njegova greška, nakon što ste rekli da Vam ne da da igrate jer ste Srbin.

BOŠKOVIĆ: Stvarno smo imali dobar odnos. Meni je smetalo recimo, dam Olimpiku iz Marseja dva gola, a on me ne povede na sledeći meč i kaže mi da odmorim. Nisam kao mlad igrač mogao da se nosim s tim toplo-hladno sistemom, čas igram, čas sam na klupi. Da sam bio iskusniji znao bih kako bih se postavio. Na meni se sve slomilo. Sa Ljubojom je imao problem na nacionalnoj osnovi, jer je javna tajna da je Ljuboja pričao da su mu jedina dva trenera koja su ga sputavala u karijeri bili Halilhodžić i Faruk Hadžibegić.

GLAS: U Parizu ste drugovali sa Danijelom Ljubojom.

BOŠKOVIĆ: On je odličan. Dan-danas se isto čujemo. Kad dođe u Beograd, vidimo se. On živi u Francuskoj. Veliki prijatelj, odličan igrač. Sa njim je uvek bilo svega. Drugačijeg je temperamenta. Ne trpi nepravdu, odmah reaguje. Nema kod njega da on izbroji do deset. Ja sam trpeo u sebi, a i bio sam mlađi. On je i pričao francuski, bio je komunikativniji. Pauleta je bio neprikosnoven, ali Ljuboja je bio raznovrsniji. Ali kad te naš trener dovede, i veruje u tebe. Kad dođe neko drugi, ispadaš iz igre.

GLAS: Po odlasku iz PSŽ-a, pričalo se da ste pregovarali o povratku u Zvezdu. Koliko ima istine u tome?

BOŠKOVIĆ: Tačno je. Nakon dve sezone u PSŽ-u imao sam ponudu da se vratim nazad. Stojković je postao predsednik i kontaktirao je sa mnom, ali jednostavno, sveže sam otišao u inostranstvo. Hteo sam da ostanem u Francuskoj, a pre toga sam četiri i po godine bio u Zvezdi. Nije baš bio pravi tajming za povratak.

GLAS: Nakon Pariza put Vas je vodio u Trou.

BOŠKOVIĆ: Prelazak u Trou je moja najveća greška u karijeri. Sve je to super, mali klub, dobra sredina, ali jednostavno nije mi odgovaralo da se celu utakmicu branim. Kao levo krilo više sam igrao levog beka, jer smo se stalno branili. Borili smo se za opstanak i tu je bila greška u mom izboru, ali nagovorili su me, pritiskali su me, što iz kluba, što menadžer, što i ljudi iz Troe.

GLAS: Za razliku od Troe, odlazak u Rapid bio je pun pogodak, uostalom u Beču ste i okačili kopačke o klin.

BOŠKOVIĆ: Rapid je bio odličan potez. Njima odgovaraju naši igrači, a i nama odgovara taj tempo, mentalitet. Evo, ne znam nijednog igrača iz bivše Jugoslavije koji se nije tamo dobro snašao. Kad sam išao konsultovao sam se sa Dejom Savićevićem. On mi je rekao dođi, jeste hladno u Beču, ali uživaćeš u fudbalu, kad zamaneš jednom fintu, odmah dvojica prokližu hahahaha.

GLAS: Kakva su Vam iskustva iz SAD iz DC Junajteda?

BOŠKOVIĆ: Amerika je čudo. Da hoće mogli bi dići fudbal na najviši mogući nivo. Takvu organizaciju i marketing nigde nisam video.

GLAS: Zanimljivo, igrali ste za tri reprezentacije Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru, onda najduže za Crnu Goru.

BOŠKOVIĆ: Kada sam prešao u Francusku, mislim da je tada Petković preuzeo reprezentaciju. Bio sam tu, igrao kvalifikacije. Pozivan sam bio na sve turneje i kada je izašao spisak za Mundijal, nisam samo ja bio sklonjen, sklonili su još dosta momaka, a u Nemačku su išli i neki povređeni igrači. Baš sam bio razočaran. Jednom se ide na Svetsko prvenstvo u karijeri. Niko mi se posle nije javio. Odigrao sam dosta utakmica. Protiv Italije asistirao sam Saši Iliću za gol.

Skočio protiv Jang Bojsa

GLAS: Koliko pratite mečeve Crvene zvezde danas?

BOŠKOVIĆ: Kad god mogu gledam utakmice, sve pratim. Drago mi je što je generacija koju je vodio Vladan Milojević uspela da uradi ono što mi nismo. Bilo mi je puno srce, prvi put sam sebe protiv Jang Bojsa uhvatio da reagujem kao navijač, obično mirno pratim utakmice, ali su me momci silno obradovali.

Vidić pravo rješenje

GLAS: Ko je Vaš favorit na predstojećim izborima za predsjednika FSS?

BOŠKOVIĆ: Mislim da je Nemanja Vidić pravo rešenje na duže staze i po godinama i po svemu ostalom. Ima volju, reference, bivši je kapiten Mančestera, a podržava ga i predsednik UEFA Aleksander Čeferin. A znajući Dragana Džajića, mislim da je on nagovoren da to prihvati, da ugasi požar, počev od Mundijala do svega ostalog. I on je velika legenda, jako je ružno da ih stavljaju da idu jedan protiv drugog. Džaja nam je svima idol, mentor, može dosta da se nauči od njega ili da budu zajedno, ali nikako jedan protiv drugog. Mislim da je politika tu umešala prste.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.