Marko Simonović za "Glas Srpske": Zvezda me oblikovala kao igrača

Nakon skoro 20 godina Marko Simonović okončao je uspješnu igračku karijeru, stao pored aut linije s one strane terena i posvetio se trenerskom poslu. U intervju za "Glas Srpske" otkrio je mnogo detalja vezanih za dosadašnju karijeru kao i očekivanja u budućnosti.

- Koristim sve moguće prilike da idem na usavršavanje, posećujem dosta priprema i gledam dosta zaista izuzetno kvalitetnih trenera, onih evroligaških, onih iz Evrokup, ali i onih iz Amerike i za sada sam zadovoljan - rekao je Simonović.

GLAS: Odluka da prestanete igrati 2022. godine djeluje kao malo ishitrena iako ste tada imali 36 godina. Čini se da ste mogli odigrati još koju sezonu?

SIMONOVIĆ: Mogao sam odigrati i bio je plan da igram još godinu-dve. Ipak, imam veliku ambiciju vezanu za trenerski posao i zaista želim time da se bavim. Ljudi u klubu su to znali, pozvali me i ponudili da budem pomoćnik Vladimiru Jovanoviću koji je tada preuzeo Crvenu zvezdu. To sam naravno prihvatio, jer sam u tome video šansu za napredovanje i doneo odluku da prekinem karijeru.

GLAS: Prvi posao bio je izuzetno izazovan jer se u Crvenoj zvezdi očekuju samo trofeji. Kako je Vama bilo da se uklopite u to?

SIMONOVIĆ: Jeste bio najteži, ali sam dugo bio u Zvezdi pa prepoznajem ambicije kluba, način rada kao i sve oko Zvezde. Tako da mi nije bilo ništa novo i ništa strano kako to izgleda i kako funkcioniše.

GLAS: Sa Crvenom zvezdom ste doživjeli najveće uspjehe u karijeri. Da li smatrate da Vas je Zvezda oblikovala kao igrača po kojem Vas sada prepoznaju?

SIMONOVIĆ: Sigurno da Zvezda ima veliki udeo na moju igračku karijeru, ali nekako svi neki dobri dani Zvezde vezani su i za dobre dane moje karijere. Zadovoljan sam i srećan što se tako namestilo. Zvezdu vidim kao svoj klub u kojem sam najviše vremena proveo i jednostavno je drugačiji od ostalih. Nije klub u kojem samo igrate, odradite posao, uzmete novac... već je bilo mnogo emocija.

GLAS: Ipak, Vaša karijera je započela u Lavovima gdje je poniklo mnogo igrača. Kakve su uspomene na taj period?

SIMONOVIĆ: I pre toga u beogradskom Radničkom počeo sam karijeru što u mlađim kategorijama što u seniorskoj konkurenciji i potpisao prvi profesionalni ugovor pa su došli Lavovi i tako dalje.

GLAS: Da li Srbiji sada nedostaju ti, uslovno rečeno, mali klubovi da daju šanse mladim igračima i da ­li su svi bazirani na velike timove?

SIMONOVIĆ: Ne mislim da je sve vezano za velike klubove. Što se tiče samog sistema i proizvodnje nekih igrača mislim da kod nas nije problem i imamo jako dobru politiku nekih bitnih klubova što daje velike rezultate. Tu mislim na Megu i OKK Beograd koji priprema igrače za Megu. Imate i FMP koji je to ranije radio, a sada priprema igrače za Crvenu zvezdu. Ima tu dovoljno klubova, jer nismo mi neka velika država da bismo imali toliko veliki broj klubova i samih igrača. Onda imate jednu Igokeu koja uvek izbaci i afirmiše neke mlade momke kao i Partizan ranijih godina. Ne fali nam manjih klubova i procentualno gledano na to koliko imamo stanovnika to je jako dobro. Razvoj mladih igrača i ne ide loše već dobro. Sad šta će novo vreme da donese, to ne možemo znati.

GLAS: Poslije igranja za Ergonom došao je prvi odlazak u inostranstvo. Kako je bilo otići u Ostende sa 20 godina?

SIMONOVIĆ: U Belgiju sam otišao na poziv trenera Mihajla Uvalina koga sam poznavao iz juniorskih dana kada je on bio trener Crvene zvezde, a ja sam bio u Lavovima. Igrao sam dosta pa me poznavao i pozvao. Ipak, imao sam veliku sreću što sam tamo pri ruci imao Veselina Petrovića koji je pre svega sjajan čovek i zaista mi je mnogo pomogao i dan-danas sam mu zahvalan na tome. Nije baš lako da se afirmišete u drugoj zemlji već morate da se mnogo borite, a Veso mi je bio baš od velike pomoći. Usledio je dolazak u Hemofarm koji je tada bio jedan veliki i sjajan projekat. Došao sam na poziv Miroslava Mute Nikolića i počeo da se pojavljujem na košarkaškoj mapi Srbije. Bilo je tamo mladih igrača, bila je to sjajna priča i zaista mi je žao što klub ne postoji.

GLAS: Uslijedile su tri sezone u Budućnosti. Da li ste tamo napravili prvi veliki iskorak?

SIMONOVIĆ: Tu sam se baš afirmisao kao igrač. Politika Budućnosti bila je da forsira mlade igrače uz dva malo starija igrača i tako se formirale ekipe. Kada se pogledaju te godine mnogo je igrača izašlo iz tog projekta. Bilo je jako puno njih koji su imali ozbiljne karijere na evroligaškom nivou između ostalih i ja među njima i bio je to zaista dobar potez u mojoj karijeri.

GLAS: To Vam je otvorilo vrata Evrope po drugi put kada ste otišli u Albu kao mnogo iskusniji. Kakva su iskustva iz Berlina?

SIMONOVIĆ: Bilo mi je mnogo lakše kao već afirmisanom igraču koji ima iza sebe nekoliko ozbiljnih sezona i određene kvalitete pa treneri znaju šta dovode. To je krenulo uzlaznom putanjom i otišao sam kod trenera Gordona Herberta koji je tada bio selektor Nemačke i apsolutno sam zadovoljan kako je to tamo izgledalo. Trebalo je da ostanem još, ali desila se Crvena zvezda što se kasnije ispostavilo kao zaista dobar potez i prelazak.

GLAS: Kako je izgledao Vaš prvi dolazak u Crvenu zvezdu koja godinama nije osvojila šampionski trofej?

SIMONOVIĆ: To je bila druga godina nove uprave odnosno kako je Nebojša Čović došao na čelo kluba. Jasno se videlo da ambicije rastu, da su željni rezultata da će klub da raste iz godine u godinu i sve se to poklopilo sa mojim ambicijama. Uz to, zvezdaš sam od malih nogu tako da kada vam se to poklopi onda je to dobra kombinacija. Ispočetka to nije bilo lako i nije išlo lako, ali svaki početak je težak, jer je tih godina Partizan imao uigran sistem koji je donosio rezultat i mi smo se pojavili sa velikim budžetom i dobrim igračima, ali ne može preko noći da se to promeni.

GLAS: Sasvim neočekivano otišli ste u Po Ortez 2014. godine. Zašto?

SIMONOVIĆ: Odlučio sam se za Po Ortez u razgovoru sa mojim agentom koji mi je predočio neku situaciju kako bi trebalo da gledam i u kom smeru da idem. Po Ortez je bio korak nazad iako sam imao ponude klubova koje su bile bolje od toga. Ipak, mislim da sam uradio pravu stvar tim potezom jer sam se apsolutno vratio u ritam, odigrao sjajnu sezonu, vodio ekipu jako dobro i uspešno dok se nisam povredio.

GLAS: Poslije samo jedne godine vratili ste su u Crvenu zvezdu koja je postala mnogo ozbiljniji klub. Po česmu se razlikovao drugi dolazak u odnosu na prvi?

SIMONOVIĆ: Sada je klub bio mnogo stabilniji i drugi mandat bio je dosta drugačiji, jer smo bili mnogo bolje organizovani.

GLAS: Odlazak u Zenit navodno je došao zbog kašnjenja plata. Da li je to bio razlog odlaska?

SIMONOVIĆ: Pa da. Kada smo završili tu godinu u Crvenoj zvezdi bilo je jako teško i nama i upravi koja je morala da napravi jedan takav korak da pokrije te neke zaostatke u platama. Ipak, zaista su ispunili sva obećanja koja smo postigli pre sezone. Zenit se pojavio kao novi projekat, izuzetno ambiciozan. Delovao je stabilno u tom trenutku sa stabilnim budžetom i pripremao se za Evroligu. Preklopile su nam se ambicije i prešao sam u Sankt Peterburg.

GLAS: Uslijedila je epizoda u Cedevita Olimpiji pomalo neočekivana. Kako je došlo do te saradnje?

SIMONOVIĆ: Bilo je ponuda sa strane, a supruga i ja smo dobili drugo dete. Rodio nam se sin to leto i nisam želeo da idem predaleko od kuće i porodice, ali isto tako da porodicu ne vučem sa sobom ne znam ni ja gde pa da ostavljam suprugu samu sa dvoje dece. Odlučili smo se za Ljubljanu iako sam imao usmeni dogovor sa Crvenom zvezdom koji se te godine nije ostvario.

GLAS: Ipak, ostvareno je iduće godine. Šta je sada bilo drugačije?

SIMONOVIĆ: Obrni, okreni i Zvezda se vratila dogodine. Ostaju u sećanju evroligaške uspomene, trojke pred prepunim tribinama, pobede, pogotovo nad Fenerbahčeom. Što se tiče Zvezde, nema greške.

GLAS: Debi u reprezentaciji bio je na Svjetskom prvenstvu u Španiji 2014. godine. Šta je to donijelo u karijeri?

SIMONOVIĆ: Svima nama ta godina i to prvenstvo bila je prekretnica u karijerama, ali i generaciji narednih godina. Pravili smo sjajne rezultate i afirmisali se. Karijere su nam otišle uzbrdo i zaista sjajan period.

GLAS: Loše ste krenuli na tom SP, ali ste sjajno finiširali osvajanjem drugog mjesta. Koliko se sjećate toga i šta ste mislili kada ste pogodili odlučujuća slobodna bacanja protiv Francuske u polufinalu?

SIMONOVIĆ: Sećam se i ispraćaja na prvenstvo kada nije bilo mnogo vere u nas i onako je bilo dosta tiho. Grupa je bila jako teška, sa Francuzima, Špancima, Egipćanima, Irancima i Brazilcima. Nije bilo jednostavno. Najefektivnije je da budete pravi na kraju, jer je bitno tempiranje forme. Sledeće godine biće deset godina od toga. Baš mi se bude lepe emocije i ne samo za taj trenutak već za sve. Reprezentacija je nešto najsavršenije što postoji u karijeri jednog igrača. Kada vratim slike na moju karijeru prve su sa reprezentacijom zatim i Crvenom zvezdom. Reprezentacija je nešto posebno, savršeno i san svakog sportiste bio je da igra za svoju zemlju i da osvaja medalje, bar je meni bilo tako. Imao sam sreće da mi se to ostvari i bilo je sjajno.

GLAS: Da li je srebro sa Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru vrhunac Vaše karijere?

SIMONOVIĆ: Rio je bio naš vrhunac kada smo bili prvaci ostatka sveta. U finalu smo izgubili od Amerikanaca protiv kojih je bilo teško igrati. Bio je to sjajan turnir za nas i pokazali smo da nije bilo slučajno to što se desilo 2014. godine na SP. Igre su bile vrhunac i san svakog sportiste je da bude učesnik OI. Olimpijadu smo i zatvorili, jer je finale muškog košarkaškog turnira poslednji događaj koji Igre zatvara i osećaj je bio jedinstven.

GLAS: Šta je tu ekipu činilo posebnom?

SIMONOVIĆ: Uz ozbiljan košarkaški kvalitet, igrački i trenerski, koji smo imali tu su bili momci koji imaju pobednički karakter, koji su pobednici počev od Saleta Đorđevića pa na dalje. Ne treba trošiti reči koliki je on pobednik i on nam je to spremio tu njegovu neku ludačku energiju i veru u sve to. Tu je bilo i prijateljstvo između svih nas, jer smo godinama zajedno bili u mlađim kategorijama pa su se rodila sjajna prijateljstva i kumstva za života. Žao mi je što nismo uzeli zlato na nekom takmičenju jer je ta generacija to zaslužila.

GLAS: Na Svjetskom prvenstvu u Kini svi su očekivali zlatnu medalju. Šta Vas je sputalo na putu ka tome?

SIMONOVIĆ: Ne znam da li je pritisak, ali naiđe tako neka utakmica koja ne prija i ne paše pa se to tako desi. To što se u Kini desilo protiv Argentine može se reći da nije bio naš dan i mnogo nam je falio Miloš Teodosić što sam dosta puta isticao, kako zbog igračkih kvaliteta tako i činjenice da je on prirodni lider te ekipe. Jednostavno da je on bio tu, bilo bi drugačije.

GLAS: Svjetsko prvenstvo je pred nama, šta očekujete od Srbije?

SIMONOVIĆ: Mnogo je teško prognozirati bilo šta. Svi igraju košarku, svi se bore i svi se nadaju nekom rezultatu. Mislim da imamo dobre šanse da napravimo dobar rezultat. Imamo vrhunskog trenera koji je mnogo puta dokazao svoj kvalitet, ima iskustva, imamo sjajne igrače, tako da verujem da možemo napraviti dobar rezultat. Samo ne treba stavljati neki pritisak i breme favorita na teret momcima.

GLAS: Nikola Jokić oduševljava svijet. Kako ga Vi vidite?

SIMONOVIĆ: Imao sam sreću da igram sa njim i pre svega on je toliko dobar čovek da ljudi ne mogu da shvate koja je to dobričina i ne samo on već cela njegova porodica. Zaista su sjajni ljudi, a to kako igra mislim da ne mogu pisati. To se ne uči i morate da se rodite sa tim, da to neko prepozna i sve usmeri. Imamo zajedničkog agenta koji ga je usmerio na najbolji mogući način. Sve što se desilo i što se sada dešava nije slučajno. Jokić i Novak Đoković su vanserijski srpski sportisti. To svima treba da bude jasno i da budemo ponosni na njih. Ozbiljno mislim kada kažem da bi svako od nas trebalo da ima njihovu sliku u kući.

Kum bolji trener

GLAS: Ko je bolji trener Vi ili kum Marko Šćekić?

SIMONOVIĆ: Sigurno je on bolji iz više razloga i ne sumnjam u to. Duže se bavi tim poslom i još mnogo toga. (hahaha). Dođem često kod njega u Banjaluku. Bio sam u martu i planiram ponovo u septembru ako ne nađem neki angažman, a tu je i Vlada Jovanović u Igokei.

Priština

GLAS: Idete li u rodnu Prištinu?

SIMONOVIĆ: Nisam bio otkako smo prebegli i jako mi je žao zbog toga. Ne izbegavam, ali ranije nisam imao vremena. Sezone su bile jako duge, pa su dolazili reprezentativni nastupi i jednostavno nije bilo vremena. Planirao sam da odem pre dvadesetak dana, ali eto opet nisam. Planiram i dalje i sigurno ću otići.

Izbjeglištvo

GLAS: Vi i Ognjen Dobrić ste članovi Zvezde koje je rat otjerao iz rodnog mjesta. Da li ste se zbog toga bolje razumjeli na terenu i van njega?

SIMONOVIĆ: Samo ljudi koji su to preživeli znaju o čemu se radi. To su stvari koje nisu nimalo lepe ni prijatne, to je katastrofa. Meni i njemu je takva sudbina bila da smo bili u izbegličkim kolonama koje su napuštale svoja ognjišta baš kao i Marko Jagodić Kuridža.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.