Aljoša Mitrović, bivši košarkaš Partizana, za „Glas“ iz Mongolije: I danas se naježim na Kecmanovu trojku

Novi izazov Mitrović će imati u Mongoliji, gdje je potpisao za klub IHS Apes. Pored ove zemlje, igrao je u matičnoj Srbiji, zatim Sloveniji, Sjevernoj Makedoniji, Crnoj Gori, Bugarskoj, BiH, Grčkoj, Kataru, Saudijskoj Arabiji, Iraku, Gruziji, Bahreinu, Tajvanu. U razgovoru za “Glas Srpske” govorio je o bivšim klubovima, sjetio se najvećih uspjeha, kao i dogodovština koje su ga pratile u ovim zemljama.

GLAS: Aljoša, ovo je već 14. zemlja u kojoj igrate tokom karijere. Kako je uopšte došlo do toga da potpišete za klub iz Mongolije?

MITROVIĆ: Došao sam na poziv našeg trenera Slobodana Gorunovića koji vodi ekipu IHC Apes. Bio sam u kontaktu sa njegovim sinom Matejom i on me pitao da li bih došao u Mongoliju. Raspitao sam se o klubu i prvi utisci su odlični. Dvorana i organizacija kluba su veoma dobri, u pitanju je klub osnovan 2021. godine. Ekipa je iz Ulan Batora, odakle je većina timova. Uostalom, većina stanovništva je ovde u glavnom gradu, tako da je Mongolija među najnenaseljenijim zemljama na svetu, a meni će ovo biti novi izazov, da vidim na kojem je nivou košarka, ali i da upoznam kulturu i život u ovoj azijskoj zemlji.

GLAS: Na početku karijere da li ste uopšte mogli da zamislite da ćete igrati u 14 zemalja?

MITROVIĆ: Naravno da nisam. Ne volim ni ja što sam promenio toliko klubova i zemalja. Nije to bila moja želja, već me košarkaški put odneo na razne strane. Najviše bih voleo da sam se u nekom klubu skrasio i imao šansu da se dokažem i da igram u kontinuitetu. Za tim žalim, ali s druge strane, ti prelasci su mi doneli veliko životno iskustvo. Igrao sam u zemljama koje verovatno nikad ne bih obišao, upoznao brojne kulture, stekao poznanstva i ostale su mi uspomene za čitav život.

GLAS: Vaš potencijal je bio nesporan, kao i kvalitetan rad. Da li biste sad nešto mijenjali u karijeri sa ovim iskustvom?

MITROVIĆ: Zadovoljan sam onim što sam postigao. Sigurno da je možda moglo i bolje, ali bilo je, iskreno, i većih talenata koji nisu uspeli da naprave željene karijere. Nisam možda ostvario puni potencijal, međutim, ne žalim se, uvek sam bio svoj. Trenirao sam jako, davao maksimum u svakom timu. Možda sam nekom promenom odluke mogao da napravim dodatni iskorak, ali kad sve pogledam, treba reći da sam srećan jer sam uživao u svim tim zemljama gde sam igrao.

GLAS: Početak karijere vezan je za Megu koja je bila na početku stvaranja svoje reputacije.

MITROVIĆ: Mega je tada bila na početku sjajne priče koja je iznedrila brojne zvezde. Klub je imao sjajne trenere, a mene je kratko na početku vodio Dragiša Šarić, zatim Aleksandar Keser pa Mihajlo Uvalin. Sjajni stručnjaci od kojih je moglo zaista puno da se nauči, a posebno sa Uvalinom je bila milina raditi.

GLAS: Dobre partije i veliki talenat skrenuli su pažnju Partizana u kojem ste proveli najljepše trenutke karijere.

MITROVIĆ: Prelazak u Partizan je bio ostvarenje sna. Odlaziš u klub za koji navijaš, o kome si sanjao i to ne može da se plati. Zatim je usledila magična sezona. Svi pamte te uspehe, Kecmanovu trojku u Zagrebu i plasman na Fajnal for Evrolige, ali meni je ona bila i više od toga. Nema reči kojima bi se opisala sjajna atmosfera koja je vladala u timu. Na terenu i van njega smo disali kao jedan i to je krunisano uspesima. Sve je kliknulo kako treba. Radili smo fantastično, a na sve to se nadovezala atmosfera i drugarstvo, tako da su to najdraže uspomene.

GLAS: I danas ljubitelji košarke, a posebno navijači Partizana se s ponosom sjete meča u Zagrebu kao i puta na završni turnir Evrolige.

MITROVIĆ: Ta trojka je nešto što se pamti čitav život i o čemu će pričati generacije. Izašao sam iz igre minut i po pre toga i otišao na kraj klupe. Uvek sam gledao Kecmana, Rašića i Božića u igri jer se od njih učilo, i onda vidiš taj šut, let lopte. Nestvaran osećaj, i sad se naježim kad se setim kako smo reagovali kad je upala u koš. Ali bilo je to pravda. Nije bilo realno da jedna sjajna partija Lorensa Robertsa bude kažnjena porazom i njegovim promašenim bacanjima, a da Bojan Bogdanović, koji je odigrao loš meč i postigao trojku za vođstvo preko Vranješa, postane junak. Ovako je sve leglo na svoje mesto i ispisana je istorija.

GLAS: Iako te sezone niko nije davao velike šanse Partizanu u Evroligi, malo je nedostajalo da igrate finale. U predsezoni ste igrali i sa NBA timovima. Vjerujem da se u društvu i danas često priča o tom putu, posebno utakmicama protiv Makabija.

MITROVIĆ: Uvek mi bude toplo oko srca kad pričam o tome. Prošlo je toliko godina, ali ništa lepše nema nego kada se setim da sam bio deo sjajne sezone i deo celog mozaika. Kako je sezona odmicala, bili smo sve bolji, sigurniji. Vujošević je imao svoje metode kojima nas je dizao. Bio je strog i pravičan, a rad je bio žestok. Ta serija protiv Makabija i atmosfera koju su napravili navijači je bila fantastična. Gubili smo na prvom gostovanju. Atmosfera u Tel Avivu je baš vatrena, jedan od terena koji se može porediti sa Beogradom. I krenuli smo loše, međutim, na poluvremenu se sve promenilo. Kecman je pogodio šuteve, mi se opustili i onda je usledio preokret. Nakon toga smo u Beogradu odigrali kao u transu i izborili Pariz. A tamo je tako malo nedostajalo, odigrali smo dobru odbranu u finišu. Retko se desi da takav majstor kakav je Miloš Teodosić promaši obruč, a onda je Džoš Čildres zakucao. Zaista ostaje veliki žal jer smo prema prikazanom zaslužili finale.

GLAS: U narednoj sezoni u potrazi za većom minutažom odlazite na pozajmicu prvo u Budućnost, pa zatim Metalac. Međutim, stvari u tim klubovima nisu išle najbolje za Vas.

MITROVIĆ: U Budućnosti sam sarađivao sa Dejanom Radonjićem. Bila je ideja da se napravi mladi tim i da ostanemo duže na okupu kako bi se napravila kvalitetna ekipa. Od toga se odustalo pa sam ja otišao u Metalac, gde nisam dobio pravu ulogu pa sam odlučio da opet promenim klub.

GLAS: Odlučili ste da odete u Grčku, u tim Peristerija. Po čemu pamtite taj period u karijeri?

MITROVIĆ: Po radu sa sjajnim trenerom Argivisom Pedulakisom. Isto je okupljena odlična mlada ekipa, kvalitetno se radilo, ali bilo je finansijskih problema, tako da se ekipa osula na kraju.

GLAS: Nakon Grčke uslijedio je kratak povratak u Vršac, pa balkanska turneja Zlatorog, Rabotnički i Akademik Plovdiv.

MITROVIĆ: Iz svake od tih zemalja nosim dobre uspomene. Zlatorog je pokušao da se vrati u ABA ligu. Nismo uspeli u tome, trudili smo se zaista, ali su rivali bili kvalitetniji. U Makedoniji je takođe bilo odlično. Igrao sam u ekipi sa legendama poput Todora Gečevskog, Miljana Pavkovića. Kakvi su to bili majstori, osvojili smo Kup. Miljan je bio majstor igre, imao je košarku u malom prstu, Todor isto.

GLAS: Slijedi kratak povratak u Srbiju i meč za Mladost nakon kojeg je uslijedio početak košarkaških avantura. Prva je bio Katar. Kako ste se odlučili na odlazak u te zemlje koje su “košarkaška egzotika”?

MITROVIĆ: U doba interneta može se sve proveriti, a uz to gotovo da nema kraja sveta u kojem nema naših igrača, tako da sam se uvek raspitivao. Katar je baš specifična sredina. Prebogata zemlja u kojoj smo imali fantastične uslove. Bukvalno smo imali sve, uslovi su bili kao u bajci. Ulaže se neverovatno, ali to ne donosi popularnost. Publike gotovo da nema. Kad sam nastupao tamo, u fudbalskom klubu Al Sad je igrao Ćavi Ernandez. Odem na fudbalski meč da vidim legendu, a tamo od 100 do 150 gledalaca. Uz to, domaći igrači baš nemaju volje da rade. Ne planiraju da prave karijere van zemlje jer su u njoj odlično plaćeni i nimalo se ne trude da napreduju. Takođe, kod njih su se mečevi prekidali tokom molitve, tako da je i to jedna od zanimljivosti.

GLAS: Nakon toga odlazite u Gruziju, gdje ste potpisali za Dinamo Tbilisi.

MITROVIĆ: Gruzija ima sportsku i košarkašku kulturu. Moj tim Dinamo je imao najkvalitetniji sastav, ali smo tu jedva došli do titule. U finalnoj seriji smo poveli protiv Kutaisisija, a onda je došlo do sukoba trenera i kapitena, jer je igrač smatramo da mora više da igra. To je delovalo nerealno da su se javno svađali, a u to se umešao i predsednik. Na kraju smo morali da igramo peti meč i njega smo dobili na individualni kvalitet na gostujućem terenu. Sigurno da je to jedna od najčudnijih titula koje sam osvojio.

GLAS: Sljedeća destinacija je bila Irak. Kako je porodica reagovala na Vaš odlazak u ovu zemlju koja je bila tek izašla iz rata? Da li je bilo straha?

MITROVIĆ: To je sigurno bila najteža zemlja za igranje jer je tek izašla iz rata. Uslovi su bili teški. Roditelji i prijatelji su bili u neverici kad sam rekao da idem. Ni meni nije bilo svejedno, ali sam se raspitao i iskreno sam verovao da mi se ništa loše ne može desiti.

GLAS: Tu ste imali i neprijatno iskustvo jer su Vas optužili da ste špijun, pa ste morali i u policiju.

MITROVIĆ: Pošto sam bio jedan od retkih belaca, a uz to i visok, mislili su da sam Amerikanac. Njih baš ne vole. Međutim, sve se menjalo kad sam im rekao da sam iz bivše Jugoslavije, iz Srbije, tad bi se opustili potpuno. A tu me prijavio komšija pa su mi na vrata došli naoružani vojnici. Nije bilo svejedno, nisam želeo da im dam pasoš pa sam na kraju završio u policiji u po noći. Nakon provera sa klubom i trenerom su me pustili. Ipak, to su zaista divni ljudi, prijatni su i druželjubivi.

GLAS: Naredni klub Ahba je takođe bio zanimljiv jer ste igrali na nadmorskoj visini od 2.500 metara, a zanimljivo da si čitavu sezonu igrao kao gost.

MITROVIĆ: To je klub iz planinske regije Arabije. Oni su se tih godina otvarali prema svetu, svi su bili susretljivi, ali su na startu sezone krenuli da renoviraju dvoranu, tako da praktično nismo imali gde da igramo i onda smo morali da igramo u dvoranama koje nisu naše.

GLAS: Kratko ste bili u Borcu, a onda su uslijedile i dvije nove zemlje, Bahrein i Tajvan.

MITROVIĆ: Bahrein je arapska zemlja koja me prijatno iznenadila. Za razliku od Katara i Saudijske Arabije, košarkaški je jako pismena država sa kvalitetnim ekipama. Prvenstvo je bilo zaista posećeno, kvalitet lige veoma dobar. Igralo se zaista tvrdo, da kažem da najviše podsećaju na našu košarku. A na Tajvanu se bukvalno kopira NBA. Igra se četiri puta po 12 minuta, uzima se što više šuteva, brza igra. Zato i ne čudi da je liga puna bivših igrača iz NBA koji tu ganjaju statistiku.

Mekejleb

GLAS: Da li ste danas u kontaktu sa bivšim saigračima iz Partizana?

MITROVIĆ: Čujemo se svakako, a najviše sam u kontaktu sa Aleksandrom Rašićem, Branislavom Đekićem i Boom Mekejlebom. Stalno se čujem sa njima. Bo je bio primer stranca koji je osećao klub. Mekejleb je zaista znao šta za nas znači grb Partizana i kako se bori za njega. Zbog toga ga navijači obožavaju nakon svih ovih godina, a i privatno je bio odličan.

Borac

GLAS: Tokom karijere jedan meč ste odigrali i za banjalučki Borac.

MITROVIĆ: Došao sam na poziv svog prijatelja Marka Šćekića. Njima je trebao iskusniji igrač jer su igrali u ABA 2 ligi. Potpisao sam otvoreni ugovor i odigrao meč na turniru na Zlatiboru. Borac je lepa sredina i želim im sve najbolje.

Srbija

GLAS: Košarkaška reprezentacija Srbije je obradovala naciju osvajanjem srebra na Svjetskom prvenstvu.

MITROVIĆ: Sjajno je što smo opet osvojili medalju, puno će to značiti za košarku. Momci su odigrali sjajno i u finalu nas je porazio bolji protivnik. Ali odigrali smo muški, vratili kult reprezentacije. Ponosan sam i na našeg zemljaka Borišu Simanića kojem želim da se što prije oporavi. Kažem zemljaka jer imam familiju u Bratuncu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.