Zoran Filipović, legenda Zvezde, za "Glas": Grci nam zapržili čorbu

Nekada sjajni golgeter Beograđana predložio je da upravo u "Mažestiku" uradimo intervju za "Glas Srpske". Dogovorili smo se u dvije riječi i došli na lokaciju. Čovjek koji je dva puta bio najbolji strijelac Kupa UEFA dočekao nas je u društvu prijatelja i rado ispričao neke sekvence iz bogate karijere, od onih najljepših do onih bolnih, koje je opisao legendarni novinar Bogdan Tirnanić.

- O ekipi nastaloj na šljaci stadiona u Ljutice Bogdana, gde se dolazilo zbog tankog sendviča i vrelog čaja, a gde se ostajalo zbog debelog talenta i vrelog srca koje ume da pobeđuje. A oni su umeli. Jer su se okupili još kao dečurlija, gledna i željna slobode i osmeha punih usta. Jer su zajedno rasli. Jer su zajedno promenili i ponizili Liverpul. Jer su zajedno stradali protiv Panatinaikosa, nesvesni šanse koja se nikada više neće vratiti. Jer su umeli sa Realom, čuvajući za njega kraljevski rad sa najviše karata. Jer su bili Beograd i Crvena zvezda - glasio je savršeni Tirnanićev opis jedne generacije Crvene zvezde, čiji je i Filipović bio član. Svaki veliki tim ima svoj "Panatinaikos", a Filipović priznaje da ga i dan-danas muči ta rana i čorba koju su zapržili grčki kuvari, u Atini, nakon beogradskih 4:1 za Zvezdu.

- Tek bi se pričalo da smo prošli taj Panatinaikos, jer smo mi u tom momentu bili baš jak tim. PAO je otišao u finale, u kojem je izgubio od Ajaksa. Falio nam je Džaja (Dragan Džajić) koji je bio kažnjen sa dve utakmice pa nije mogao da igra protiv Grka, ni u Beogradu, ni u Atini. Da smo mi otišli u finale, pitanje je šta bi bilo. To je bila prva Ajaksova titula - rekao je Filipović i dodao:

- Neka misterija postoji. Neverovatno je da je svima nama igračima, koji smo igrali tu utakmicu u Atini, sve bilo svejedno. Kod nas je bila prisutna jedna totalna ravnodušnost. Godinu, dve, tri posle utakmice pomislio sam da nešto nije bilo u redu u našoj hrani, koju smo jeli pred sam meč. Bila je to neka čorba... Neverovatno je da nijedan od nas nije pokazivao emociju. Bio je i loš teren, bilo je više zemlje nego trave, i sudija je bio na njihovoj strani... Primili smo gol u 20. sekundi... I to je fudbal, međutim, mi smo bili toliko kvalitetniji od njih da je to neverovatno i na kraju su oni otišli u finale... Meni je ostao veliki žal što mi nismo ušli u to finale. Prosto smo bili bolji... Svi su nas videli na "Vembliju"... - konstatovao je Filipović.

GLAS: Da li Vam je neka satisfakcija bila kada je Vaš klub 1991. godine osvojio titulu šampiona Evrope?

FILIPOVIĆ: Bilo nam je lakše sigurno, te 1991. godine. To je bio jedan fenomenalan uspeh i nama neka satisfakcija u tom smislu. Teško to danas možemo ponoviti u ovom modernom fudbalu.

GLAS: Posebnu ulogu u Vašoj karijeri imao je Miljan Miljanić.

FILIPOVIĆ: Miljan kao trener je bio legenda. On se u Crvenoj zvezdi pitao za sve, za pravljene tima, dovođenje igrača. Imao je viziju i napravio je pravu generaciju i pre nego što ću ja, kao klinac sa 17 godina, ući u prvi tim.

GLAS: Poslije Crvene zvezde otišli ste u belgijski Briž. Kakve uspomene nosite iz tog perioda?

FILIPOVIĆ: Otišao sam kao stariji igrač. Potpisao sam na tri godine, a ostao sam samo jednu, odakle sam otišao u Portugaliju, gde sam spletom okolnosti ostao 20 godina. Otići iz Crvene zvezde, u kojoj sam potpisao ugovor na deset godina, nije bilo lako. Briž je dobar klub, sezonu pre mog dolaska je bio šampion, isto jako dobro organizovan klub, lep stadion, dobri ljudi...

GLAS: Već ste pomenuli Portugaliju. Benfika je, poslije Crvene zvezde, klub Vašeg srca?

FILIPOVIĆ: Iz te moje generacije nijedan igrač osim mene nije otišao u jedan tako veliki, poznat klub. Bio sam prvi stranac koji je iz Evrope došao u Benfiku, pre toga su dolazili Brazilci i drugi, ali oni su kao domaći dole. Ljudi su dole voleli i vole fudbal. Dve godine trener mi je bio Sven Goran Erikson. Uzeli smo sa njim dva prvenstva i jedan Kup Portugalije, ušli u finale Kupa UEFA, u kojem smo izgubili od Anderlehta. Bio sam najbolji strelac tada u Kupu UEFA, kao i ovde kada sam počeo da igram u Zvezdi. Portugalci me se i dan-danas sećaju.

GLAS: Po čemu ćete pamtiti Svena Gorana Erksona?

FILIPOVIĆ: On je bio jedna pojava. Kada je došao u Benfiku, bio je mlad, stariji je bio od mene pet godina. Došao je sa drugačijim mentalitetom, imao je drugačiju filozofiju fudbala i treninga... Ja sam, recimo, tada imao sreće da me tamo zakači generacija slična ovoj ovde u Zvezdi kada sam ušao kao mlad igrač. Sve se, dakle, spojilo. On je bio izvanredan čovek, trener. Bio sam čak i na njegovom oproštaju od Benfike i navijača dole, par meseci pre, kada je već znao da odlazi... Pun je stadion bio, svi mi njegovi igrači smo sa njim izašli na teren. Dobio je ovacije... Bio je to lep događaj i nesrećan u isto vreme... Kao čovek je bio divan...

GLAS: Kao trener bili ste neko ko je volio da radi sa mladim igračima. Pamte to navijači Crvene zvezde.

FILIPOVIĆ: I u Portugaliji sam dao šansu velikom broju mladih igrača. I u Zvezdi je bilo dosta momaka kojima sam dao šansu... Lepa je generacija bila, postali su pravi igrači, a i Zvezda je dosta zaradila na njihovim transferima. To je bila moja filozofija, voleo sam mlade igrače. Tražio sam da me poštuju kao trenera, a i ja sam njih poštovao, uvažavao...

GLAS: Bili ste pomoćnik u stručnom štabu nacionalnog tima kod Slobodana Santrača, te kod Vujadina Boškova.

FILIPOVIĆ: Vujke je bio genije, umeo je da šarmira, njegove dosetke, šale bile su vanvremenske. Imao je šmeka da napravi dobar ambijent među igračima. Bio je priznat u Italiji, gde nije lako raditi. Bio sam mu pomoćnik i u Sampdoriji, pa sam video šta je Vujke u Đenovi, ali i u celoj Italiji. Santrač je bio i dobar igrač i izvanredan čovek. Obožavao je fudbal i samo pričao o njemu, za razliku od Vujketa, koji je bio šarmer. Bilo mi je veliko priznanje, uz Sanija i Vujketa, biti deo dva važna takmičenja, Svetskog prvenstva u Francuskoj i Evropskog šampionata u Belgiji i Holandiji.

GLAS: Da li je Boškov Vama u Skoplju rekao, kada je vidio Darka Pančeva, koji je došao da Vas posjeti u hotelu, da ga nije zvao u reprezentaciju?

FILIPOVIĆ: Ha-ha-ha, jeste. Umeo je Vujke tako da izleti, ali se uvek posle snađe. Ne znam da li je bilo to namerno ili slučajno, ali je sve to bilo prijatno, u njegovom stilu.

GLAS: Kako je bilo onda u Zagrebu, kada ste u posljednjem kolu kvalifikacija izborili odlazak na EP 2000?

FILIPOVIĆ: Bilo je čudesno. Pred utakmicu oni su spremili slavlje, njihovi pevači su pevali te njihove pesme, ali nikad neću zaboraviti taj muk posle utakmice. Niko nije očekivao da ćemo mi proći direktno na EP. Niko nas nije dirao posle utakmice, otišli smo u autobus... Pevali smo naše pesme... Kako je bilo vozaču koji nas je vozio na aerodrom, ne znam, ali bilo je neviđeno slavlje. Niko nije očekivao stvarno da ćemo uraditi to što smo uradili. Batica Mirković je bio isključen, a Vujke se posle na konferenciji za medije ponašao kao da smo dobili neku prijateljsku utakmicu. E to je bio on i taj njegov šarm...

GLAS: Ko Vas je od starih poznanika dočekao u Hrvatskoj?

FILIPOVIĆ: Vlatko Marković je bio predsednik, a Zorislav Srebrić generalni sekretar, divni ljudi. Oni su nas dočekali. Obezbeđenje je isto bilo neviđeno. Kad smo sleteli u Zagreb, na svakih 100 metara bio je jedan policajac.

GLAS: Da se dotaknemo i beogradske utakmice protiv Hrvatske. Ima ta priča da je, kada su reprezentativci Jugoslavije uveli Hrvate u tunel poslije nestanka struje, Slaviša Jokanović onako u šali rekao: "E sad, udri"?

FILIPOVIĆ: Slaviša je bio čudo, uvek je znao da "baci" neku šalu... Normalno, to se nije desilo. Hteo je da ih opusti na taj način, mada im nije bilo svejedno, verovatno, ali to je istina.

GLAS: Šta danas radi Zoran Filipović?

FILIPOVIĆ: U FSS sam, radim kao savetnik, ali povremeno, kad zatreba i kao skaut. Pratim reprezentaciju, kao i naš fudbal, pogotovo Crvenu zvezdu. Ova funkcija je idealna za neke moje godine, nema više velikog presinga, pritiska. Radim sa dobrim, ambicioznim momcima, koji vole da poslušaju dobar savet.

Gutmanova kletva

GLAS: Da li Portugalci vjeruju u čuvenu "kletvu Bele Gutmana"?

FILIPOVIĆ: Kad je Benfika igrala ovde protiv Zvezde, bio sam domaćin njihovoj delegaciji, bio je tu i Rui Kosta, njihov predsednik. Na zajedničkoj večeri dve uprave se povela ta tema. Sedam puta je Benfika igrala u finalima Kupa/Lige šampiona i nijednom nije pobedila.

Debitant

GLAS: Kakve uspomene Vas vežu za oproštajnu utakmicu legendarnog Pelea, čiji ste i Vi dio bili sa reprezentacijom Jugoslavije?

FILIPOVIĆ: Imao sam priliku da pogledam i snimak te utakmice. Bio sam klinac tada od 18 godina, imam i sliku tima koji je igrao tu utakmicu na oproštaju Pelea. Na brazilskoj "Marakani", koja je bila puna, bilo je 160.000 ljudi. Pele je igrao jedno poluvreme. To je jedan izvanredan događaj koji ću pamtiti ceo život, tu utakmicu i reprezentativni debi u Lajpcigu, dao sam gol takođe. Debitant uvek dobro odigra, uvek kada sam počinjao nešto, davao sam gol, kao protiv Partizana u prvom mom derbiju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.