Životna priča Saše Ilića, legende Partizana: Dao sam gol Realu u pogrešnom momentu

Ilić. Saša Ilić. Jedna od najvećih legendi srpskog velikana. Čovjek koji je odigrao 774 utakmice za Partizan (ispred je jedino Momčilo Vukotić (791), postigao je 237 golova, rekorder je po broju osvojenih titula (10), suvlasnik rekorda po broju kup trofeja (4), po broju utakmica u "vječitom" derbiju (26), utakmicama u Ligi šampiona (50) i... Mogli bismo unedogled tako. Italijani takve igrače nazivaju "zastava" kluba. Simbol ne samo višestrukog šampiona države, već jednog vremena koje je bilo teško i u kojem su o(p)stali samo najjači. A on je bio takav, pogotovo kada mu nije išlo i kada je trebalo postojati kada se svi sklanjaju. Jer, pobogu ko može sa toliko šarma i ležernosti, iskrenosti i dječačke iskre pričati o najtežem momentu u karijeri, kada ga samo nekoliko centimetara dijeli od rušenja možda najjačeg svjetskog tima ikad - "galaktičkog" Reala. U životnoj ispovijesti za "Glas Srpske", povodom 80. rođendana našeg lista, za Sašu Ilića nije bilo tabu tema.

- Svi me i danas pitaju za taj promašaj i kad sedimo na slavama, kad se malo opustimo. Taj promašaj nas je možda koštao da prođemo grupu kao treći i odemo u Kup UEFA. Sa ove tačke gledišta, prosto mi je neverovatno da neko može da "fula" iz te pozicije. Prvih par godina nisam uopšte hteo da gledam snimak, znao sam da će mi biti još teže. Kasnije sam puštao po nekoliko puta i nikada nisam našao adekvatno objašnjenje za promašaj. Dobro se sećam, imao sam mnogo više vremena nego što je potrebno bilo kom igraču da reaguje sa te distance. Napravio sam korak više, Iker Kasiljas je već bio na zemlji i nije mogao da bude bliži lopti, iskusno je načinio trzaj, ja sam se uplašio, produžio levu nogu i... šutnuo... Ne kapiram kako je sa metar udaljenosti od gola mogla da ode pet metara od stative. Žalim i dalje, žaliću ko zna koliko... bila bi to istorijska pobeda protiv jednog od najjačih timova u istoriji madridskog Reala. Dao sam posle gol Madriđanima u dresu Selte, ali nažalost u "pogrešnom momentu" - sa dozom sjete rekao je Ilić.

GLAS: Kako je počela priča Saše Ilića u Partizanu?

ILIĆ: Porodica se preselila iz Kostoca. Dobili smo stan u Borči. Otac je bio veliki partizanovac, na svu sreću poznavao je, sada pokojnog bokserskog reprezentativca, Svetomira Belića, koji je opet poznavao neke ljude iz fudbalskog kluba. I tako se dogovore za trening. A tamo, na igralištu, dvesta mališana. Trenirao nas je čika Conja Matekalo. Otac me doveo još tri-četiri puta na trening, na popularnu "Blatušu" i posle sam dolazio sam. Živelo se u drugačijem vremenu, mnogo bezbednijem i bezbrižnijem.

GLAS: Nije bilo ni mnogo novca tada.

ILIĆ: O uslovima nije bilo ni reči, želeo sam samo da potpišem ugovor i postanem član kluba koji volim. Nije bilo uslova. Uz neke stvari koje su se kasnije dešavale, a pre svih rođenje moje dece, to mi jedan od najradosnijih trenutaka u životu. Nije tajna šta sam dobio tada. Platu, samo platu i ništa više... Eto, reći ću, ona je bila 500 maraka.

GLAS: Sećate li se debija u dresu Partizana sa čuvenim brojem jedan na leđima?

ILIĆ: Te godine kada sam ja debitovao bili su brojevi od jedan do 25. Ekonom je bio čuveni Gavran. On mi je rekao da je jedinica slobodna. Ja sam mu odgovorio: "Nemoj samo nju da mi daš". Džaba. Sledeće godine ostao je broj 22, krenuo sam da igram, počele su neke dobre stvari da se dešavaju i meni i Partizanu i tako mi je ostao taj broj, tako se namestilo.

GLAS: Odigrali ste veliki broj "vječitih" derbija i u većini tih susreta imali ste duele sa prezimenjakom Dejanom Ilićem iz Crvene zvezde.

ILIĆ: Mnogo derbija smo odigrali Dejan Ilić i ja, takvo je vreme bilo, bili smo zaduženi jedan za drugog. On je meni pravio velike probleme što se same igre tiče. Na terenu smo imali dosta duela, nismo se poznavali, bio je ovako bezobrazan kao i ja. Mislim da je imao više sreće, da je dobio više derbija od mene. Privatno smo izuzetno dobri, on je fantastičan drug, fantastičan prijatelj, voli šalu i uživam kada provodim vreme sa njim. Kad god se sretnemo smejemo se i setimo se tih duela. Dugo smo bili u svojim timovima, "ratovali" smo tri, četiri godine.

GLAS: Da li je i dalje za Vas Dragan Ćirić najbolji saigrač sa kojim ste igrali?

ILIĆ: Ćira nije napravio karijeru kakvu je trebalo da napravi. To što je on radio na terenu, to je bilo za ne poverovati. Kakav je bio majstor govori vam i činjenica da je iz našeg prvenstva otišao direktno u Barselonu, a mi zbog sankcija nismo mogli igrati evropske utakmice. Bio je stariji od mene i više se družio sa Savom Miloševićem, Adijem Nađom, Đoletom Tomićem, Belim Bjekovićem... Mi smo bili deca, tek priključeni seniorskom timu. Uvek me je intrigirala ta Ćirina nezainteresovanost za fudbal. Nije ga zanimalo ni protiv koga igramo, ni koji je rezultat. Samo obuje kopačke i izađe da se zabavlja.

GLAS: Da li Vam je gol u finalu Kupa Jugoslavije protiv Zvezde najdraži u karijeri?

ILIĆ: Pobede i golovi protiv Zvezde su uvek najdraži. Dao sam pet golova najvećem rivalu, a taj mi je najdraži, zato što je bio odlučujući u finalu Kupa. Zvezda je osvojila prvenstvo, nama je to bila šansa da uzmemo pehar, jer u Partizanu se uvek igra za trofeje.

GLAS: Koji Vam je najbolniji poraz?

ILIĆ: Pa sigurno onaj protiv Kroacije u Zagrebu (0:5), jedan od najbolnijih poraza, ali meni je ta prva utakmica protiv njih u Beogradu promenila životni put. Kod kuće smo slavili sa 1:0, bio je ogroman naboj, prvi mečevi posle svega što se dešavalo na ovim prostorima. U revanšu smo pretrpeli težak poraz, ali tadašnja Kroacija je bila zaista jaka, predvođena Robertom Prosinečkim, Markom Vidukom, Silviom Marićem... To su momci koji su napravili ogromne karijere i u tom trenutku su bili bolji od nas.

GLAS: Kako pamtite podvig protiv Njukasla i prvi plasman Partizana u Ligu šampiona?

ILIĆ: Tih godina kad smo bili prvaci sigurno je i nama i Zvezdi, kada su oni bili šampioni, bilo mnogo teško da izborimo plasman u Ligu šampiona. Nije bilo ni toga da kad ispadnete idete u "niže" takmičenje. Mi smo ranije ispadali od Spartaka iz Moskve i Bajerna, oni od Dinama iz Kijeva i PSV-a. Nama se te 2003. godine desio taj Njukasl, koji je bio tada treća ekipa u Engleskoj. Odigrali smo stvarno dve dobre utakmice i u Beogradu i tamo. U prvom meču bili smo bolji od njih i tamo uz dosta sreće smo uspeli da prođemo dalje i sigurno da je to jedna utakmica koja je mnogo bitna za sve navijače Partizana.

GLAS: Koliko godina je imao Taribo Vest kada je bio u Partizanu?

ILIĆ: To niko nije znao. Partizanu je doneo mnogo. Radilo se o vrhunskom igraču, koji je igrao u velikim klubovima, bio lider reprezentacije, koja je takođe bila jaka u to vreme. Ulivao nam je sigurnost, kada je bio na terenu sve je bilo pod kontrolom u odbrani. Bio je prilično profesionalan na treninzima, iako ljudi možda imaju neku drugu sliku, mada je bio poneki gaf, kada se atmosfera malo opusti. Veoma pozitivan, vesele naravi i sjajno se uklopio u grupu. Održao je govor pred utakmicu sa Njukaslom o kojem su kasnije svi pričali, ulio igračima veru da mogu da izbace favorita i plasiraju se u Ligu šampiona. Bilo je dosta anegdota s njim, recimo kada je vozio automobil u prvoj brzini od "Teleoptika" do svog stana. Jednom je na trening došao u lakovanim crnim cipelama "salonkama", svečanim ljubičastim pantalonama, na "ivicu" , a gore - gornji deo trenerke reprezentacije Nigerije. Na leđima piše velikim slovima "Nigerija" .

GLAS: Žalite li što ranije niste otišli iz Partizana?

ILIĆ: Takvo je vreme bilo. Sigurno da sam mogao i pre da odem. Ne žalim ni za čim! Imao sam svoje ciljeve - dres Partizana, trofej, "večiti" derbi. Kasnije su došle i želje da igraš u Evropi, da si u Ligi šampiona. E tek kad to napraviš, onda možeš da ideš. Bilo je to drugačije vreme, nezavisno od finansija. Imali smo druge ciljeve. Kao mlađi nismo gledali samo do odemo.

GLAS: Kako pamtite Radomira Antića, koji Vas je trenirao u Vigu?

ILIĆ: Bio je jedan porodičan čovek. Bio mi je trener u Selti, doduše krakto, a od igranja u reprezentaciji, protiv Bugarske, oprostio sam se na njegov poziv. Kratko smo sarađivali na profesionalnom novu, međutim, ostali smo bliski, dosta stvari sam delio i sa njim i sa njegovom porodicom. Mnogo je dao fudbalu i neka počiva u miru.

GLAS: Kako Vam je bilo u Istanbulu?

ILIĆ: Galatasaraj mi je uz Partizan najviše prirastao za srce. Doživeo sam fantastične momente u Istanbulu, upoznao jednu novu kulturu i shvatio bukvalno značenje izraza "fanatizam". Za mene su navijači Partizana najbolji na svetu i tu nema diskusije. Ali način na koji se fudbal voli u Turskoj ne može da se poredi ni sa jednom drugom zemljom na planeti. Uživali su. Titulu smo osvojili posle neviđene drame u poslednjem kolu šampionata, to ostaje za ceo život. Možda je trebalo da ostanem u Galati, ali dobro, na greškama se uči.

GLAS: Kakva su Vam iskustva iz Salcburga?

ILIĆ: U Salcburgu je bilo puno momaka sa naših prostora - Milan Dudić, Đorđe Rakić, Niko Kovač, Nikola Pokrivač, Admir Vladavić, bio je i Manuel Pamić. Družili smo se i bilo nam je izuzetno lepo. Tadašnji Salcburg nije isto kao sada.

GLAS: Kratko ste bili u Larisi.

ILIĆ: Nisam dobijao priliku. Klima je fenomenalna i nije bilo razloga da ne prihvatim ponudu. Imali smo nekoliko zvučnih imena u ekipi... Macej Žuravski što je igrao u Seltiku... pa Nikos Dabizas, Stilijanos Janakopulos, Stilijanos Venetidis... sve trojica prvaci Evrope sa Grčkom... Norberto Solano, Loran Rober, članovi onog tima Njukasla koji smo izbacili u kvalifikacijama za Ligu šampiona... Bilo je zanimljivo ta tri, četiri meseca koliko sam bio tamo.

GLAS: Reprezentacija je pomalo bolna priča.

ILIĆ: Napravili smo fantastičan rezultat u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, bili smo ispred Španije. Igrali smo sjajno, a na šampionatu doživeli potop, ali dobro, šta je tu je.

GLAS: Nakon završetka igračke karijere preuzeli ste Čukarički, a rastali ste se pomalo neslavno.

ILIĆ: Prošle su četiri godine od kada sam "okačio kopačke i klin". Sigurno je da sam ponosan šta sam uradio u karijeri, pre svega u Partizanu, gde sam proveo najveći deo karijere. Znao sam da jednog dana mora doći kraj, igrao sam izuzetno dugo, do 42. godine. Okrenuo sam se trenerskoj karijeri. Dugujem veliku zahvalnost Čukaričkom, odnosno gazdi Galetu Obradoviću što su mi ukazali poverenje kao mladom treneru. To je jedan dobro organizovan, stabilan klub koji mnogo pažnje poklanja mladim igračima. Tu sezonu smo završili na trećem mestu iza Zvezde i Partizana. Što se tiče te situacije koju ste pomenuli, u životu se sve uči, desilo se što se desilo, ja Čukaričkom želim sve najbolje.

GLAS: Kako ste podnijeli gubitak trke za titulu u Bugarskoj, gdje je Vaš bivši klub CSKA, izgubio šampionsku trku sa Ludogorecom?

ILIĆ: Prvi put nakon 15 godina CSKA je bio blizu osvajanja trofeja. Borili smo se, ali, nažalost nismo uspeli.

GLAS: Da li je želja jednog dana da vodite Vaš Partizan?

ILIĆ: Život piše romane. Sigurno da jednog dana vidim sebe u Partizanu. Krenuo sam drugim putem, bio sam selektor U15, U16 reprezentacije Srbije, kratko pomoćnik Draganu Stojkoviću Piksiju, vodio Čukarički... Sigurno da ja volim, gledam Partizan, ali videćemo šta će biti u budućnosti.

GLAS: Kako napreduje sin Nikša, ide li tatinim stopama?

ILIĆ: Teško mi je da pričam o svom detetu. Svake godine sve više voli fudbal, predano radi, ima društvo, dobar je u školi. Fudbal mora da sanja svaki dan, a šta će biti... Samo neka se on igra fudbala.

Čaša i kafana

GLAS: Nikad niste krili da volite kafanu, čak su Vas u šali rivalski navijači prozvali Čaša?

ILIĆ: Pa dobro sve u svoje vreme, možda sam nekad preterivao, možda ne. Sklon sam društvu. Kad sam bio mlađi, izlazio sam, to niti sam krio niti sad krijem. Što se nadimka i nadimaka tiče, prihvatio sam to. Mislim da je sve malo preuveličano, ali dobro. Ljudi svašta pričaju, to ne može da se promeni. Primam to kao šalu i nemam problem da se ljude šale na moj račun.

Cigarete

GLAS: Da li su Vam cigarete i dalje porok?

ILIĆ: Saša Ilić je prešao da puši elektronske cigarete. Da li ću uspeti u nekom narednom periodu da ostavim u potpunosti cigarete, videćemo - voleo bih, jer čovek što je stariji sve mu više smeta, ranije mi nije smetalo. Videćemo koliko će trajati.

Čeka se titula

GLAS: Kako gledate na činjenicu da je Partizan već šest godina bez osvojene titule?

ILIĆ: To se nikad nije dešavalo kad sam ja bio u Partizanu. Sada je period kada dominira Zvezda. Međutim, Partizan je veliki klub, mora što pre izaći iz ove krize i nadam se da će u narednim godinama doći do trofeja koje svi očekuju.

Navijači Zvezde

GLAS: Kako gledate na to što ste jedan od rijetkih igrača Partizana kojeg mnogo poštuju i navijači najvećeg rivala?

ILIĆ: Dugo sam u fudbalu i svi znaju koliko volim Partizan, ali i poštujem Crvenu zvezdu kao najvećeg rivala. Sa navijačima Zvezde nikada nisam imao probleme. Uvek su pokazivali respekt prema meni. Nisam za bilo kakva neprijateljstva, osim ljutog rivalstva na terenu. Drago mi je da me poštuju navijači najvećeg rivala.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.