Životna ispovijest Dragoslava Stepanovića za “Glas Srpske”: Život (uvijek) ide dalje!

Ponos grada na Majni, na čijoj je klupi bio šarmantni, brkati Srbin sa cigarilosom u ustima - Dragoslav Stepanović, je kao prvi na tabeli, u posljednjem kolu gostovao u Roštoku ekipi Hanse, koja je matematički već ispala iz lige. Umjesto “viđene” pobjede koja je garantovala titulu, Ajntraht je doživio šokantan poraz i pehar je otišao u Štutgart, koji je kao gost savladao Bajer u Leverkuzenu. Poslije utakmice ostala je zabilježena čuvena Stepijeva rečenica: “Lebbe geht weider - Život ide dalje”. Ta izreka postala je njegov zaštitni znak.

U velikoj životnoj ispovijesti za “Glas Srpske” harizmatični stručnjak otkriva šta stoji iza kultne rečenice. Digresija, poslije svega tri utakmice u dresu OFK Beograda, jedan novinar je šest sati radio intervju sa tada mladim Stepanovićem i na rastanku mu je rekao da će uvijek biti interesantan novinarima. Pogodio je. Vjerujte, biće i vama dok budete čitali ove redove...

- Ta rečenica ima pozadinu. Majka mi je jednom davno rekla: “Slušaj, budalo, za svaki problem postoji rešenje. Moraš ga što pre naći, jer život teče dalje. Ne čeka tebe.” I stvarno je tako, nema nepremostive muke. Svojim igračima sam tada na početku i na poluvremenu u Roštoku rekao: “Nemojte posle utakmice da pričate da je teren bio loš, da su krivi gledaoci, da je duvao vetar...Ovo je jedinstvena utakmica. Ući ćemo u istoriju, jer Ajntraht od 1959. godine čeka titulu. Nema opravdanja. Nemojte mi plakati posle. Ovo je za nas biti ili ne biti utakmica.” Imali smo šest šansi, pogodili smo stativu i prečku, a nije nam ni sviran penal koji bi i slepac video. Školski primer kaznenog udarca. Nije dosuđen. Bio sam jedan od onih koji nikad nije kritikovao sudije. Toga dana sam rekao: “I da je svirao sudija penal u takvoj utakmici gde smo promašili šest zicera, ne znam ko bi bio spreman da ga šutne.” Taj sudija je retko svirao penale. Malo sam posle i sam analizirao. Ako pet do deset sekundi posle prekršaja sudija ne svira penal, napadaju ga domaći igrači, posle 15 ga napadaju naši igrači. Onda dođu igrači sa klupa, pa prođe 25 sekundi. Kad prođe tih 25 sekundi, sudija više ne svira penal, jer to više nije njegova odluka. Shvatio sam to. Da je bio VAR tada, bio bih šampion  - u dahu je rekao Stepanović.

GLAS: Da li je dobitna ta kombinacija srpskog šarma, vica i germanske preciznosti?

STEPANOVIĆ: Davno sam Nemcima rekao i često im ponavljam - veoma malo se smeju. Evo vam jedan primer. Pored kuće imam šumu u koju idem u šetnju. Kad sretnem nekoga, uvek kažem: “Dobar dan!” A oni će meni: “Je l' se poznajemo?” Rekoh: “Ne poznajemo se, al' kažem vam dobar dan.” Vole me ljudi ovde, navijači Ajntrahta su me izabrali za najboljeg trenera u istoriji kluba. Uvek sa sobom imam svoju “kartu” i olovku i kad god navijači žele, potpišem im se.

GLAS: Imali ste u Ajntrahtu dosta dobrih igrača. Kakav je bio Uve Bajn?

STEPANOVIĆ: To je bio mozak moje ekipe, čovek koji je imao savršen zadnji pas i odličan šut. Jedan gol nikad neću zaboraviti, pet igrača je jurilo Endija Melera. On je između njih našao prostor, poslao pas “ispod zemlje” i sa golom spojio Melera, koji je poentirao.  Morao sam ga nekad i pogurati da igra, ali uvek je igrao dobro. Inače i taj Endi Meler, šteta što nikad nije igrao u Bajernu sa svim onim igračima. Da jeste, bio bi sigurno nekoliko puta najbolji igrač Bundeslige.

GLAS: Toni Jeboa?

STEPANOVIĆ: Nisam video čoveka sa čvršćim mišićima. Uvek kad ode na odmor, vrati se sa nekom bolešću iz Afrike i preskoči pripremni period hahahaha. I tek počne da igra i trenira kad počne sezona.

GLAS: Avgustin Džej-Džej Okoča?

STEPANOVIĆ: Okoča je rekao da sam najbolji trener kojeg je imao. Novinari su ga upitali zašto, a on im je rekao: “Stepi mi je dao slobodu da mogu da radim šta god hoću, ali kad izgubim loptu moram da jurim igrača protivničke ekipe, da je povratim ili će me ubiti.” Otkrio sam ga slučajno. Gledao sam neku utakmicu, šutnuo je slobodnjak sa 25 metara i pogodio živi zid, ta lopta se odbila do centra. Odmah sam nazvao mog prijatelja Bernda Holcenbajna, tada potpredsednika Ajntrahta, reko: “Evo ga, igrač za tebe.” Doveo sam ga u Ajntraht. Sad je ministar sporta Nigerije. Čestitao sam mu i zahvalio.

GLAS: Vi ste trenirali i Jirgena Klopa. Da li je istina da se nikad poslije niste čuli?

STEPANOVIĆ: Zove me jedan moj prijatelj i kaže da ima jedno dobro desno krilo. Odem da ga pogledam. Zaludeo je protivnika driblinzima, centaršutevima, šutevima. Uzmem ga kod sebe u Rot-Vajs Frankfurt i odradi lošije pripremni period. Još slabije uđe u prvenstvo. Odlučim da ga prebacim u drugi tim. Međutim, zove me trener drugog tima i kaže: “Pa on i kod mene sedi na klupi”. Vratim ja njega na zimu u prvi tim. Proradio je i u drugom delu prvenstva je dao 14 golova i dođemo do titule u trećoj ligi. Na proslavi titule uđem u svlačionicu i vidim Klopa kako puši. Kažem mu: “Da sam znao da pušiš, davno bih te stavio u tim i bio bi standardan.” Smejao se. Posle je otišao u Majnc, gde je igrao desnog beka. Od tada se nismo čuli. Ali upitali su ga za mene kada je izašla moja knjiga “Lebbe geht weider” i on je rekao o meni sve najlepše, kao i ja o njemu, uostalom. Mislim da je on budući selektor Nemačke, a kada ga postave, reći ću mu: “Ja sam ti dao odskočnu dasku, a sad bih ja hteo da budem tvoj pomoćni trener”.

GLAS: Kako ste otišli iz Ajntrahta prvi put?

STEPANOVIĆ: Nisam hteo da ispadne da uspeh koji sam napravio sa Ajntrahtom nije moj, jer smo sa 13. mesta došli do Kupa UEFA i onda sam umesto više para tražio dvogodišnji ugovor, da vidim da li znam posao ili je sve plod rada mog prethodnika. Nisu hteli. Raner Kalmund iz Bajera iz Leverkuzena se javio i rekao da će me zvati u nedelju. Zvao me da dođem. Zabranjeno je bilo pre početka drugog dela prvenstva pregovarati sa igračima i trenerima. Našli smo se u sobi jednog hotela. Inkognito sam ušao, on me je čekao. Šest sati su me ispitivali i očekivao sam da se izjasne, žele li me ili ne. Međutim, ništa mi nisu rekli. Pozvao me Kalmund posle i potpisali smo ugovor, tajno. Niko nije smeo da zna, ni moja žena. Rekao sam joj: “Ona debela budala mi ništa nije rekla.” Ona je tada izjavila: “Jao, kad ga vidim, stalno nosim kišobran po ovakvom vremenu, platiće mi.” Inače jednom je sudiju pogodila kišobranom na utakmici hahahaha. I šta se dešava, ja sa Ajntrahtom na pripremama u Lajpcigu. Zove me Kalmund: “Mi moramo oterati ovog trenera, na 13. smo mestu na tabeli i moramo reći da smo potpisali ugovor sa tobom.” Bio sam u šoku: “Kako, pa ti si mi rekao da ćutim, šta sad da kažem?” On mi odgovori: “Slaži nešto, bilo šta”. Dođem kući, žena videla u novinama da sam potpisao ugovor. Kad me nije prepolovila hahahahah, ali i ona je shvatila da je biznis u pitanju i da moraš da “vežeš konja gde ti gazda kaže”.

GLAS: Kakav je bio Bernd Šuster kojeg ste trenirali u Bajeru?

STEPANOVIĆ: Šuster je nedeljom dolazio na trening oporavka svojim “rols-rojsom”, sa dva ili tri telohranitelja. Igrači nisu mogli da veruju. Kalmund je rekao jednom prilikom: “Sledeći put ćemo trenirati na Šusterovim terenima”, a igrači su se ismejali. Naravno, nije on imao svoje terene, ali Kalmund se voleo zezati. Šuster je veličina jedna. Prvi put u životu nisam čuo nijednog igrača da je reč rekao na treningu. Svi su ćutali i u Šustera su gledali kao u nekog velikog maga. Bernd je bio svetski igrač, umeo je sve, da doda sa obe noge spoljnom i unutrašnjom. Imao je po 150 dodira loptom, nije bio brz, ali se lako oslobađao, kretao i mogao svojom tehnikom da pronalazi igrače koje je hteo. Ulf Kirsten se žalio da mu Šuster ne dodaje loptu. Suočim ih i Kirsten mu to tad kaže. A Šuster mu odgovori: “Kad se neko slabo kreće kao ti, ne mogu da te vidim, kad se budeš bolje kretao naći ću te!”

GLAS: Iz Bajera ste otišli u Atletik Bilbao. Kakva iskustva nosite iz Baskije?

STEPANOVIĆ: Nisam sreo poštenije ljude od onih tamo u Baskiji, Bilbau. Šta ti obećaju - to ispune. Nema šanse da te izrade. Kad sam došao, trebao nam je desni bek. Imali su jednog i molili su ga da ostane, ali je otišao godinu pre isteka ugovora u Barselonu i hteo je da se vrati. Kažem im imamo ga. Oni kažu: “Ne, ne, taj ne može da se vrati. Kad jednom odeš od nas, a molimo te da ostaneš - povratka nema.” U Atletik Bilbau su specifični su po tome što daju pare lokalnim klubovima u Baskiji za mlade igrače, pa ako su talentovani dolaze u Bilbao, ako ne, ti klubovi ih prodaju dalje. U klubu mogu igrati samo Baski, a što se trenera tiče, Španac nikad ne može biti trener Atletika, nego samo Bask ili stranac. Mene je preporučio Jup Hajkens, koji je bio uspešan u Bilbau. Kakav je to klub, govori vam i činjenica da po izlasku rasporeda utakmica u prvenstvu, svi hoteli u kojima Bilbao odseda rezervišu im unapred sve, iako ih niko iz kluba ne zove.

GLAS: Nakon Bilbaa put Vas je vodio u Grčku. U AEK-u ste imali zanimljivu anegdotu sa prevodiocem.

STEPANOVIĆ: Da, da...Ja mu kažem rečenicu, a on pet minuta priča. Meni nije jasno šta ima toliko pričati. Kaže on: “Da im objasnim.” Poludim ja: “Šta ti ima da im objašnjavaš. Ako ne možeš ovako reč po reč kako ti kažem da prevodiš, beži kući hahahahha!” Kakav vam je prevodilac, takav ste i trener.

GLAS: U Kini ste imali četvoricu prevodilaca uz sebe. Šta se dešava kad nikog od njih nema? 

STEPANOVIĆ: Joj, to je borba bila. Igrače sam vukao za rukav na treningu i jedva ga odradio. Svaki igrač je po jednu reč morao da mi kaže kad ga pogledam. Ja bih je zatim ponovio i radili bismo dalje. Tako sam naučio nekoliko desetina reči i vodio trening. Posle toga mi nije ni trebao prevodilac, osim na sastanku, sam sam radio.

GLAS: U najmnogoljudnijoj zemlji na svijetu imali ste i jednu zanimljivu anegdotu pred polufinale Kupa protiv tima koji je vodio Ljupko Petrović? 

STEPANOVIĆ: Da, sedim za stolom i razmišljam ko će i kako da igra i ispod ulaznih vrata u moju kancelariju ugledam papir. Pogledam, predsednik napisao ko će igrati. Izađem iz kancelarije, ljut, sretnem Ljupka i kažem: “J**em im sve po spisku, ja razmišljam ko će igrati, lomim se oko taktike i onda mi on da sastav...” Na to će Ljupko: “Hahahaha ej i meni je predsednik rekao isto to.” Onda ja opsujem: “Ma nek igraju kako hoće, j**e mi se i za predsednika i za njih!” Ljupko pobedi u polufinalu, a ja ispadnem.

GLAS: U Srbiju ste se vratili 2007. godine u Čukarički na poziv Darka Ramovša, a imali ste i ponudu Zvezde u tom periodu.

STEPANOVIĆ: Bio sam na razgovoru u Zvezdi. Rekao sam da sam spreman. Zvezdu trenirati je jedan od ideala. Zvezdaš sam, ali nisu imali m*da da me dovedu i tako se završila ta priča. Ostao sam u Čukaričkom, a samo za gol nisam uspeo ući u Kup UEFA sa “belo-crnima”.

GLAS: Kako je bilo u Vojvodini gdje ste sarađivali sa Ratkom Butorovićem, alijas Batom Kan Kanom.

STEPANOVIĆ: On je u Vojvodini odlučivao o svemu, sve se pitao. Hteo sam da dovedem jednog levog beka iz Čukaričkog, koji je bio bolji od momka koji je bio tu. Bata je svoje igrače dovodio, on me je minirao, namerno je govorio igračima da me ne slušaju. I stvarno su me bojkotovali, ali ja sam sve saznao. Nemam dobro iskustvo s njim, mislio je da sve zna, hteo je da sastavlja tim, rekao sam mu da se ja pitam oko ekipe.

GLAS: Naša javnost u Republici Srpskoj pamti Vas i kao trenera Laktaša.

STEPANOVIĆ: To je jedini klub gde sam radio bez dinara. Sloba Komljenović, koji mi je zet, zvao me je, a on je bio sportski direktor. Nismo uspeli ostati u ligi. Nismo imali tim, ni gde ni da treniramo, trenirali smo pitaj Boga gde. Taj glavni u klubu (Budimir Stanković), ne znam šta se dogovorio sa Slobom, nisam ga ni pitao, nikad mi nije ni platio, niti sam šta dobio, ali sam bio srećan jer sam pomogao koliko sam mogao.

GLAS: Vaša ozbiljnija igračka afirmacija krenula je iz OFK Beograda. Za “romantičare” Vas veže i puštanje brkova, koji su do danas neizostavan dio Vašeg imidža. 

STEPANOVIĆ: Nekoliko saigrača i ja odličili smo da pustimo brkove dokle nam bude interesantno. To je tad bilo moderno. Eto od neke 1968, 1969. godine do danas ih držim.

GLAS: Tri godine ste poslije Karaburme proveli na “Marakani” u Zvezdi. Sigurno da Vas dosta toga lijepog veže za tim iz Ljutice Bogdana.

STEPANOVIĆ: U Zvezdi je bilo bezbroj anegdota. Dao sam Želji dva gola. U svlačionicu je posle utakmice ušao Slobodan Ćosić, koji nikad tu nije ulazio i pita me: “Jesi ono namerno šutnuo ili je bilo slučajno?” Kažem mu: “Da, hteo sam, nisam ja kao ovi tvoji koji stoje gore sve vreme, a mi radimo za njih. Ja kad dam gol, on se pamti!” Oba gola su ušla u “devedesetku”.

GLAS: Igrali ste kasnije u Mančester sitiju. Prvi ste strani kapiten u istoriji “građana” iako niste poznavali jezik u tom periodu.

STEPANOVIĆ: Zove me prijatelj i kaže mi da ću sutra na utakmici biti kapiten. Gde ja da budem kapiten, niti znam jezik, ni igrače... “Da, da, tako piše u novinama” - rekao mi je taj drug. Ma odgovorim mu: “Svašta novinari pišu, ali od toga kasnije ne bude ništa.” Hoću da vam kažem i to, tada u Engleskoj nije bilo zagrevanja, kao kod nas ovde, nekih pola sata kad igrači izađu. U Sitiju su nam, u svlačionicu dolazila tri ili četiri fizioterapeuta da nas istežu. Pet minuta pre početka utakmice trener mi je rekao da sam ja kapiten. Prvo sam se odsekao, ali nisam hteo da odbijem. Kao da je to nešto, izaberem stranu, a ostalo sudiji će pomoći oni koji znaju bolje engleski od mene.

GLAS: Da li je tačno da ste u Sitiju počeli da razmišljate o tome da postanete trener?

STEPANOVIĆ: Bio sam povređen, operisao sam koleno. Zanimljivo, nikad ženi nisam govorio da idem u bolnicu. Sedimo jednom za doručkom i kažem joj da me odvede u bolnicu. Ona me pita: “Šta ćeš bre, u bolnici?” Rekao sam joj da treba da me operišu. Da joj tada nisam rekao što idem, satrala bi me pitanjima što idem i gde, mesec dana. Ispsovala me je, izvikala se na mene, ali je sve bilo rešeno. I tako, kad su me operisali, počeo sam da razmišljam o trenerskom poslu. Uvideo sam tu i razliku između engleskog i nemačkog fudbala. Engleski treneri, za razliku od nemačkih, ne drže sastanke, već nam u petak, pred utakmicu, daju sav materijal na nekih desetak, 15 strana. Pred utakmicu onda ide ono njihovo: “Come on, come on!” Zanimljivo je kako sam došao u Englesku. Naš trener je hteo da igra sa liberom, iako su i tada svi kod njih na Ostrvu igrali sa četvoricom u liniji, pozadi. Dopao mu se moj način igre. Međutim, posle nekoliko utakmica je Kazimira Dejnu, najvećeg poljskog fudbalera i mene, prebacio u sredinu terena.

GLAS: Kako je bilo igrati u dresu nacionalnog tima na oproštaju Pelea na “Marakani” pred 180.000 ljudi?

STEPANOVIĆ: To jebilo nezaboravno iskustvo za mene. Slučajno sam dobio CD sa celom utakmicom. Molili smo Miroslava Pavlovića, koji je čuvao Pelea da ga pusti da da gol. Hahahaha nije hteo, rekao je: “Neću ja, nek se j**e, šta me briga što se oprašta. Neću da ga pustim da da gol, jeste ludi!” Posle sam gledao utakmicu i video sam da je Pele i bez njegove pomoći imao pet šansi. Molili smo Vujadina Boškova da od Pelea traži da nam da kasetu posle utakmice, jer nikad u životu nećemo imati priliku više da igramo u takvom ambijentu. Međutim, 2006. godine sam saznao da će Pele doći u Frankfurt. Otišao sam na aerodrom da ga sačekam, ali su me njegovi telohranitelji oduvali za sekund. Ja ipak nisam čovek koji ostavlja stvari na pola, pa sam otišao do hotela u kojem je odsedao. Ispred je bio momak iz obezbeđenja, koji je igrom slučaja bio navijač Mančester sitija, čiji sam ja ranije bio kapiten. On me je pustio, a kada sam ušao Pele mi je rekao: “Gde si stari prijatelju! Sad ću ja da pozovem Santos da ti pošalju snimak.” Nažalost, nije mi poslao, ali sam se u međuvremenu snašao i dobio ga od televizijske kuće koja je prenosila duel Brazila i Jugoslavije. Zaboravio sam da li sam igrao dobro ili loše. Koliko sam se uplašio kada sam dobio snimak, spustio sam roletne i tek onda odgledao meč! Dobro sam igrao, namestio sam prvi gol, a utakmica se završila 2:2.

Cigarete

GLAS: Jedan od Vaših zaštitnih znakova na klupi, dok ste vodili mečeve, bile su i cigarete. Jeste li prestali pušiti?

STEPANOVIĆ: Prestao sam na jedan jako zanimljiv način. Došla je grupa dečaka iz jedne škole da gleda moje treninge. Posle treninga sam im odgovarao na pitanja. Posle svega, njihova profesorka mi je rekla da im je bilo baš lepo, da će deca dugo pamtiti sve to i dodala, da sam ja lično loš primer. Upitao sam je: “Zašto, šta sam loše uradio?” Ona mi je rekla zato što pušim. Tog trenutka sam bacio cigarete i nikad više nisam zapalio. Bilo je to negde 1992, 1993. godine.

Greška

GLAS: Vaš saigrač i drug Slobodan Santrač zvao Vas je kada je preuzeo reprezentaciju Jugoslavije. Zašto ste odbili?

STEPANOVIĆ: To mi je najveća greška u životu. Bojao sam se da ću mu smetati, da ću ja biti u centru pažnje, jer je Sani bio miran i tih. Da sam prihvatio, verovatno bih dobio kasnije i selektorski posao. Međutim, nikad se ne zna. Kofer mi je uvek spakovan. Svakog minuta može da se desi da me se neko seti i pozove.

BiH

GLAS: Jeste li bili nekad blizu klupe selekcije BiH?

STEPANOVIĆ: Jesam, ali kao Srbin nisam mogao da preuzmem reprezentaciju. Zvao me je jedan i rekao: “Stepi, nemoj da se ljutiš, ali nemaš ovde nikakvu šansu.” Zahvalio sam mu se.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.