Vladimir Dišljenković za “Glas”: U tunelu sam znao da dobijamo derbi

Nekadašnji čuvar mreže aktuelnog šampiona Srbije jedan je od rijetkih golmana oba velika srpska kluba koji u “vječitom” derbiju nisu primili gol od najvećeg rivala. Branio je u pet susreta, prvi put u 117. “vječitom” derbiju koji je odigran 3. novembra 2001. godine, a rezultat je bio 0:0. Svoj posljednji derbi Dišljenković je odigrao 16. oktobra 2004. godine, bio je to 123. po redu, i u njemu je  rezultat bio 0:0. Ipak, najradije se sjeća 121. derbija odigranog 8. novembra 2003. godine na “Marakani”, koji su “crveno-bijeli” dobili sa 3:0. Bio je to meč u kojem se sa dva gola proslavio Nikola Žigić.

- Nikad neću zaboraviti taj derbi. Od samog prolaska kroz tunel do izlaska iz njega, već smo znali da pobeđujemo. Igrači Partizana su spustili glave dok su prolazili, na njima se video strah. Bez obzira na to što su igrali Ligu šampiona i što su odoleli Realu na “JNA” (0:0) nekoliko dana pre derbija - istakao je Dišljenković za “Glas Srpske” i dodao:

- Od kadeta nisam primio gol od Partizana, ne sećam se da li sam u pionirima. Nisam branio puno derbija, tek pet, uz kupove ako se računaju. Ima i jedna interesantna priča, kad sam bio u Metalistu iz Harkova. Igrali smo na pripremama sa Partizanom, pobedili su nas sa 1:0. Ja sam branio prvo poluvreme, a oni su dali gol u drugom, ha-ha-ha, tako da ni tu nisu uspeli da mi daju gol. Možda je neka magija u pitanju, ne znam, ha-ha-ha - rekao je Dišljenković.

GLAS: Kada ste došli među “crveno-bijele”?

DIŠLjENKOVIĆ: Od osme godine sam bio u Zvezdi. Prošao sam sve selekcije, na šta sam jako ponosan. Bio sam samo godinu dana na pozajmici u Hajduku sa Liona, trebalo je da idem na još jednu pozajmicu, ali otvorila se prilika sa dolaskom Slavoljuba Muslina, koji je rizikovao i stavio me na gol. Bio je karakteran i hrabar, kao i Aleksandar Dika Stojanović, tada trener golmana. Njih dvojica su zajedno doneli odluku da me ostave u Zvezdi i da mi daju šansu. Već je bilo dogovoreno da ja idem u Borču, na još jednu jednogodišnju pozajmicu. Sedeo sam u klubu, čekao da potpišem papire, kad prolazi Muslin i pita: “Šta radiš tu?” Rekoh da idem još godinu dana na pozajmicu. Na to mi je rekao: “Kakva pozajmica, idi dole u karantin, ti ostaješ”. Putovao sam na Kipar, gde sam bio treći golman.

GLAS: Za Crvenu zvezdu debitovali ste protiv Omonije u Beogradu u meču kvalifikacija za Ligu šampiona. Čega se sjećate?

DIŠLjENKOVIĆ: Prvo, pre utakmice, u karantinu, kad sam video svoj broj, da ću početi, nisam mogao da verujem. Što se meča tiče, na prvu, kao neka trauma, iz te moje prve utakmice sećam se nemačkog špica Rajnera Raufmana, ne znam zašto mi je pao na pamet. Opasan je bio i Vesko Mihajlović. I naravno, kasnije iz mečeva protiv Bajera iz Levekuzena, Oliver Nojvil, Ulf Kirsten i Ze Roberto su bili opasni. Kao detetu na golu ostali su mi u sećanju.

GLAS: Muslin Vas je odveo i u Ukrajinu, tačnije Metalurg.

DIŠLjENKOVIĆ: Nije Muslin sa mnom tamo proveo mnogo vremena. Ali napravio je ekipu koja je tamo osvojila treće mesto. Bilo je dosta mladih igrača i taj uspeh se pamti. Metalurg je osnovan 1996. godine, sa bogatim gazdama, velikim imenima. Bio je tu Jaja Ture, Henrik Mihtarijan, Žordi Krojf... Jako lepo iskustvo, stekao sam dosta prijatelja. Ukrajinski fudbal je tada stvarno bio u velikom usponu. Mnogo se ulagalo.

GLAS: Uzeli ste i ukrajinsko državljanstvo.

DIŠLjENKOVIĆ: Pasoš sam uzeo čisto da ne bih bio stranac u ekipi. Nisam ja mogao, niti uzeo pasoš da igram za reprezentaciju Ukrajine, već je bilo puno stranaca u timu, to je jedini razlog. Uvek je lakše skloniti golmana, nego napadača...

GLAS: Put Vas je kasnije vodio u Metalist iz Harkova. Kakve uspomene imate iz tog kluba?

DIŠLjENKOVIĆ: Metalist je bio klub sa tradicijom, Harkov je grad sa milion i po, dva ljudi koji vole fudbal. Imali smo veliku podršku, dobre sezone, dolazili smo do četvrtfinala Lige Evrope. Imali smo baš puno stranaca, isto. Jako, jako lepih pet sezona.

GLAS: Još 2014. godine bili su nemiri u Ukrajini. Kako je Vama bilo?

DIŠLjENKOVIĆ: Već je bila frka na Krimu, u Donjecku. U samom Harkovu nije, ali gazda kluba već je pobegao iz zemlje, ostali smo bez finansija, pa je klub ugašen. Pokušavaju i danas da ga vrate, šteta, jer je Harkov jako veliki fudbalski grad.

GLAS: Da li ste godinu dana kasnije, 2015, bili na probi u ekipi Krila Sovjetov?

DIŠLjENKOVIĆ: Da, otišao sam u Holandiju, gde su oni bili na pripremama, ali nisam uspeo da prođem lekarske preglede. Imao sam velika oštećenja na kolenima, probleme sa leđima i jednostavno sam doneo odluku da je to kraj.

GLAS: Šta danas radi Vladimir Dišljenković?

DIŠLjENKOVIĆ: Ne radim ništa što ima veze za fudbalom, pokrenuo sam neki privatni biznis, koji mi fino ide. Naravno, uz decu sam, vozim ih, razvozim, u ulozi sam šofera, ha-ha-ha.

GLAS: Mnogo kontroverzi je bilo oko Vašeg oproštaja od reprezentacije. Da li je te 2010. godine bilo i nekog sukoba sa tadašnjim selektorom Radomirom Antićem?

DIŠLjENKOVIĆ: Prelomio sam da hoću više da igram u klubu, pa sam uzeo pasoš Ukrajine. Vlada Stojković je bio dominantan, ostali golmani su bili sličnog kvaliteta i nisam sebe više video tu. Nije bilo nikakvog sukoba sa Antićem, koji je veliki stručnjak i ne može sa njim da se uđe u sukob.

Padel

GLAS: Između ostalog, odabrali ste padel kao rekreaciju i ide Vam dobro. Zašto baš padel?

DIŠLjENKOVIĆ: Baš puno bivših fudbalera je padel odabralo kao rekreaciju. Jako je interesantan. Možda to kretanje po terenu je razlog. Lepo se družimo posle fudbala.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.