Slaviša Stojanović, nekadašnji trener Crvene zvezde, za “Glas”: Dobio sam dvije plate za cijelu sezonu

Srbin, porijeklom iz okoline Vlasotinca, koji je gotovo cijelu karijeru igračku i trenersku gradio u Sloveniji, imao je samo jedan zadatak - da prekine dominaciju najvećeg rivala i vrati titulu na “Marakanu”. Navijači u početku nisu imali povjerenje u novog trenera, ali nisu imali ni puno izbora, stali su uz njega i njegove izabranike. Možda najjače nego ikad prije. Želja za titulom, realno, bila je jača od bilo kakvog osjećaja da je to ta sezona. Međutim, Stojanovićeva umješnost, karakter igrača i neka nevidljiva ruka sudbine vodila ih je do, kako iskusni stručnjak u intervjuu za “Glas Srpske” reče, najemotivnije titule u istoriji velikana sa stadiona “Rajko Mitić”. Titule koju je čekao “cijeli svijet”. Titule, koju je osvojila grupa igrača koja nije imala “ništa”, a uzela je sve. Kako? Ako pažljivo budete čitali shvatićete...

- Neću da kažem da nismo imali ništa, ali bukvalno je bilo veoma malo. Ja sam dobio dve plate za celu šampionsku sezonu. Posle sam dobio sve ostalo. Pred kraj su počeli davati nekakve premije. Igrači su prihvatili činjenicu da nema para, da smo sami. Iskazali su želju, da bez obzira na sve, moramo da budemo prvi. Nema para, nema uslova, ali došli smo da budemo prvaci. Išli smo na pripreme u Sloveniju i sad Dragan Mrđa je tu malo zatezao oko dolaska, dok mu se ne isplate neke pare. Ostali igrači dolaze kod mene i kažu mi: “Trebamo ga!”. Rekoh: “Znam, ubedite ga da dođe.” Onda oni smisle priču da ga jedan menadžer čeka u Sloveniji, da će ga pratiti cele pripreme, ali da je čuo da je povređen. Nejc Pečnik se lažno predstavio preko telefona da je taj menadžer. Kaže njemu Mrđa: “Ne, ne, sad sam dobro.” Dolazi Mrđa stvarno za dva dana. Posle svake utakmice, oni njega nazovu iz druge sobe: “Ideš u Japan, pratimo te i to.” I ta priča je ostala do proslave titule, Mrđa nije znao da je fora u pitanju. Pečnik uzima mikrofon na proslavi i kaže Mrđi: “Ja sam taj menadžer koji ti je obećao Japan”. Ovaj je poludeo. I šta je sudbina, Mrđa je stvarno posle dva meseca dobio angažman u Japanu, pa je onda on nazvao Pečnika: “Šta je, mangupe, ja sam u Japanu, a gde si ti?”. Posle je i Pečo otišao u Japan.

GLAS: Imali ste sjajnu atmosferu u ekipi, grupu momaka koji su vukli jedni druge.

STOJANOVIĆ: To je bilo nešto neviđeno. Ne znam da li ću ikad više imati priliku da radim sa takvom grupom i u takvoj atmosferi. Možda je i Grof Božović imao takvu hemiju u ekipi. Ono je stvarno bilo čudo. Šta god treba, tu smo bili jedni za druge. Igrači između sebe su delili. Od felge za gume, brisača, do “evo ti 500 evra”. Brinulo se za sve. Svlačionica se renovirala u to moje vreme. Momci su došli na ideju da je renoviraju. Rekao sam: “OK ljudi, samo je nacrtajte kako želite i recite šta vam treba”. To je Džoni (Nikola) Mijailović sve organizovao. Svi smo skupili pare koje smo dali za to renoviranje. Čak su i dva popa došla da to osveštaju. Bilo je smeha, ulazim u svlačionicu, kad su bili popovi, kad tamo prvi Dejan Kelhar i Pečnik. Rekoh: “Šta vas dvojica radite na osveštavanju?”. Oni kažu: “Šefe, kao svi ostali, tako smo i mi tu”. Imam kristalno sećanje na to.

GLAS: Koliko ste bili u toku sa akcijom - gradovi čekaju titulu?

STOJANOVIĆ: Konstantno smo to dobijali, na dnevnoj bazi, mejlovima, poštom, preko PR službe. Bila je lepa atmosfera, bukvalno je ceo svet čekao titulu. Imao sam drugare iz Dubaija, koji su bili u Africi, kod nekih plemena u Nigeriji, pa su ih snimali dok pevaju himne, drže naše zastave. Svega je bilo.

GLAS: Miloš Ninković sigurno je bio jedan od predvodnika u svlačionici?

STOJANOVIĆ: Kad je Nine dobio dete bili smo na pripremama. Dolazimo sa treninga, sprema se slavlje. Prvu noć je bilo ludilo. Drugu noć Nine dolazi kod mene u sobu i kaže: “Šefe, ovi će opet slaviti, bolje ja da bežim za Beograd da nemaju osnovu.” Ode on ujutro za Beograd i vratio se za dva dana.

GLAS: Šta je po Vama bila prekretnica na putu do titule te sezone?

STOJANOVIĆ: Derbi je bio prekretnica. Tad ljudi nisu hteli da gledaju realno stvari, ni novinari, ni niko. Ne znam da li su to namerno radili, ali činjenica je da sam došao 12. dan priprema. Rikardo Sa Pinto je počeo i digao ruke nakon sedam dana. Priključio sam se ekipi, nisam odradio pripreme. Sve je bilo zbrda-zdola, tako su igrači dolazili. Od samog početka su bili Nenad Milijaš, Nikola Mijailović i Nine. Svi ostali su posle dolazili, ali bili su nespremni. Puno toga smo radili u hodu.

Paparaco lov

GLAS: S čim se još suočava jedan trener Crvene zvezde, pored onoga što svi vidimo?

STOJANOVIĆ: Uhvatio sam jednom paparaca. Tri dana majstor čami ispred moje kuće na Senjaku. Čeka iza kante. Video sam ga...Prvi dan se pravim Toša, kao ne vidim ga, drugi dan mu mahnem, treći dan mu kažem: “Brate, jesi gladan, žedan...Veruj nećeš ništa videti, niko neće ući, niko neće izaći”. Neverovatno.

Kad smo pobedili derbi, došli smo Partizanu na bod minusa. To prethodnih nekoliko godina nije bio slučaj. Uvek je Partizan s početka pravio i čuvao razliku. Mnogo je važan bio taj derbi, bio je strašan pritisak pre utakmice. Znam da smo igrali u Nišu, dole su se dešavale čudne stvari. Poništen nam je čist gol. Završeno je 1:1. Abiola Dauda je dao gol, a Ninkoviću je pukla glava, zaradio je 12 kopči. Aleksandar Kovačević je povredio koleno. Onda smo od tog derbija do onog na JNA zaredali sve pobede.

GLAS: Ninković je povrijeđen htio da igra taj derbi?

STOJANOVIĆ: Nine je trebalo da potpiše da će igrati na vlastitu odgovornost. Kako se potrefilo da on glavom baš asistira za autogol. Kaciga, koju je nosio dala je neki felš. Da je nije imao, pitanje je kako bi lopta otišla. Na istoj strani je pao i Bajernov čuveni autogol. Slična varijanta.

GLAS: Ta titula nakon šest godina dominacije Partizana posebno je draga navijačima Crvene zvezde?

STOJANOVIĆ: To je jedna od najemotivnijih Zvezdinih titula, sigurno. To je prekretnica bila. Možda bi i navijači digli ruke da nismo uspeli. Bili su na ivici, nikako Zvezda nije uspevala da osvoji pehar prvaka.

GLAS: Niste se baš proslavili u jesenjoj polusezoni, ali i ona je imala meč za pamćenje.

STOJANOVIĆ: Jedna od bitnijih utakmica bila je poslednja na jesen pred pauzu, protiv Vojvodine. Miki (Milijaš) promašio penal, Mrđa nas je izvukao. Težak meč, oni su vodili. Marko Nikolić je bio trener Novosađana, a već je znao da prelazi u Partizan, imao je sve dogovoreno i to mu je bio dodatni motiv protiv nas, ali izvukli smo se.

GLAS: Došli ste na pola priprema, koliko je igrača stiglo na Vaše insistiranje?

STOJANOVIĆ: Rekli su mi možeš da dovedeš jednog svog igrača. Pečnik je bio moj izbor. Prvo pitanje bilo je: “Ko je to?”. Bio sam pomalo začuđen, jer je Pečo ipak reprezentativac Slovenije, igrao je za Krila Sovjetov, Šefild Venzdej, Nacional, Spartu iz Praga. Imao je ozbiljnu karijeru. Sve u svemu išao sam u veliki rizik jer se Nejc vratio posle jedne teške povrede koju je zaradio na Mundijalu 2010. godine. Međutim, znao sam kakav je igrač, pošto sam mu već bio trener u klubu i reprezentaciji. Samo sam molio Boga da se što pre spremi.

GLAS: Jesu li postojali neki “znakovi pored puta” koji su Vama ukazivali da ćete uzeti titulu?

STOJANOVIĆ: Pripreme u Sloveniji. To je bio prvi korak. A nakon pobede u Novom Pazaru osetio sam da je to to. Tad smo već duboko zakoračili na putu ka trofeju. Mi smo prvi u pet sati, Partizan je bod iza nas. Nemaš pravo na kiks. Ostalo je sedam utakmica do kraja. Sećam se, vraćamo se iz Subotice, a Partizan kući igra protiv Vojvodine. Mi dobili gore 2:1 na užasnom terenu. Vraćamo se busom i pratimo šta se dešava na “JNA”. Partizan vodi. Ulazimo lagano u Beograd, 85. minut je tamo. Stole ekonom kaže - “Ljudi, penal za Vojvodinu!” Frka, mi svi na nogama. Prolazimo Gazelu, dolazimo skoro do Autokomande. Voša dala gol - 1:1. Autobus se trese, ljulja levo-desno, cela ekipa skače. Ne smemo sad pored “JNA” proći, ljuti “grobari” izlaze sa stadiona. Mi smo išli okolo busom do “Marakane”. Tad smo pobegli na četiri boda, onda su oni u Kruševcu kiksali i već je bilo plus šest za nas. Sa tom prednošću smo ušli u derbi na njihovom terenu.

GLAS: Kako pamtite taj derbi u kojem ste poraženi na “JNA”?

STOJANOVIĆ: Ni dan-danas ne smem da gledam tu utakmicu. Nikad je nisam pogledao, prosto ne mogu. “Požderala” me je, dva penala smo promašili, toliko šansi, neverovatno. Da smo dali samo jedan taj penal - razmontirali bi ih. Bili smo u takvom zaletu, tako dobro smo igrali. I onda Nikola Drinčić uzme i majstorski pogodi. U 89. minutu isto, Mrđa pored aut-linije sa loptom. Govorim mu: “U korner, u korner...!” On prođe klupu, i vraća se nazad, ovi ga jašu, čist faul, al Milorad Mažić pušta. Miroslav Vulićević i Drinčić ga stišću, prave faul, uzimaju loptu. Vulićević dolazi, centrira i Nikola Kojić daje gol. Bajko (Boban Bajković) krenuo korak napred, vraća se i lopta uđe u malu mrežu. Posle te utakmice, dobio sam jedno pismo, koje imam i dan-danas kući. Puno psovki: “Nemaš pojma, polomiću ti kosti, kretenu...” Još se i potpisao gospodin...Hoću još nešto da kažem. Kad smo krenuli na taj derbi, “riknuo” nam je autobus i gurali smo ga, cela ekipa. I onda se setim utakmice kad sam bio selektor Slovenije. Isto nam “crkao” autobus pred meč u Norveškoj i izgubili smo u poslednjoj minuti. Svirao je sudija penal i Jon Arne Rise daje gol Janu Oblaku na njegovoj prvoj utakmici. Setio sam se toga, reko: “Neće valjda opet maler”, kad ono..., al dobro dali smo dva gola.

GLAS: U Evropi niste imali sreće, zaustavio vas je ukrajinski Černomorec?

STOJANOVIĆ: Potcenjivački se gledalo na Černomorec, koji je te sezone ušao u grupu Lige Evrope, a koju je kasnije i prošao. Bili su dobra ekipa. Tamo nas je sudija osakatio. Milijaš je promašio penal u revanšu. Da ga je Miki dao, mogli smo proći...

GLAS: Nekoliko puta ste sa tribina gledali mečeve Crvene zvezde nakon trenerskog mandata.

STOJANOVIĆ: Oduvek sam imao želju da odem na tribine sa običnim ljudima da gledam utakmicu. Meni nije bio problem da kupim kartu i pogledam meč. Sa drugarima sam gledao.

GLAS: Očekujete li uskoro neki posao?

STOJANOVIĆ: Voleo bi neki klub preuzeti. Realan sam, kalibar naših, odnosno trenera sličnih meni je takav da ne mogu da dobijem reprezentaciju koja će napraviti čudo. Uvek ćeš dobiti selekciju koja se nešto muči, bori, gde je više poraza nego pobeda.

Izrael

GLAS: Zanimljiva iskustva nosite iz Izraela.

STOJANOVIĆ: Svaka žena u Izraelu služi dve godine vojsku. Igrao sam sa Letonijom tamo, dva puta sa Domžalama, od onih koji rade u hotelu, malo je ljudi koji su konobari, osoblje, svi su članovi Mosada. Svi su obučeni. Kad smo bili sa Domžalama u Tel Avivu u obezbeđenju su nam bile dve dame, pod punom borbenom spremom. Nekad su članovi Mosada bili u crnim odelima, a danas su infiltrirani u masi i ne možeš ih prepoznati.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.