Rajko Janjanin, strijelac kultnih pogodaka u dresu Zvezde, za “Glas”: Još pamtim Maradoninu čestitku

Karlovčanin koji je iz svog grada otišao u zagrebački Dinamo, a sanjao je svodove najvećeg stadiona na ovim prostorima, beogradske “Marakane”. Nikad to nije krio i to je znala cijela zemlja. A sudbina je uredila da baš iz redova jednog od najvećih Zvezdinih rivala, Dinama, direktno dođe u Beograd. Ostavio je trag, bio je fi­n dečko s prefinjenom tehnikom kojeg je publika voljela. A na njihovim vibracijama on je plesao u velikom stilu protiv najvećih. A većeg u to doba od Dijega Armanda Maradone nije bilo. Taj čudesni Argentinac zapanjio je “Marakanu” vjerovatno “najmajstorskijim” golom koji je taj stadion vidio. Međutim i najveći je tada skinuo kapu i čestitao jednom Zvezdinom igraču, baš tom majstoru iz Karlovca - Rajku Janjaninu, koji u ispovijesti za “Glas Srpske” priznaje da se i dan-danas jasno sjeća tog momenta.

- Imali smo posljednji napad pod južnom tribinom. Sudija je odsvirao kraj. Išao sam prema tunelu i jedan fotograf mi je rekao da me Maradona čeka. I stvarno, Dijego mi je pružio ruku. Ovaj je to uslikao, a oni koji su ga razumjeli su rekli da mi je čestitao na igri i golovima - rekao je Janjanin.

GLAS: Te sezone to nije bio prvi okršaj Crvene zvezde i Barselone.

JANjANIN: Mi smo prije te utakmice, uoči početka sezone igrali već protiv Barse na jednom turniru u Ovijedu. Maradona je tek došao na “Nou kamp”. Igrali su i Sporting Hihon, koji je tad vodio Vujadin Boškov, domaćin Ovijedo, Barselona i mi. U polufinalu smo pobijedili Barselonu s 1:0. Boško Đurovski je dao gol na moju asistenciju. Dobru su ekipu imali, ali nisu bili ništa specijalno. To nas je i koštalo eliminacije. Nismo ih potcijenili, ali mislili smo da nećemo imati puno problema. Mada je Maradona bio čudo, fenomen.

GLAS: Ima ta čuvena anegdota s treninga Barselone dan pred utakmicu. Šta se tačno dešavalo?

JANjANIN: Dan prije utakmice imali smo trening u pet. Vidjeli smo da je došlo puno publike na pomoćni teren. Nikad ih nije bilo toliko. Na pola treninga svi su otišli. Tada smo shvatili da su došli da gledaju trening Barselone na glavnom terenu, da vide Maradonu. Vidimo mi da nas niko više neće da gleda. I tada je Šele (Miloš Šestić) rekao treneru Gojku Zecu da prekine naš trening, da idemo i mi gledati Barsu. Tako je i bilo. Svi smo otišli da vidimo kako trenira Barselona. Sjećam se Maradona je na 16 metara postavio loptu i pogodio je prečku pa je otišao na drugi gol i ponovo je pogodio prečku i radovao se. Tad sam shvatio da je dobio opkladu s jednim saigračem. A sjećam se isto poslije tog treninga da su odmah došli da ga zagrnu. Nikog drugog nisu, samo Maradonu. Bio je 10. mjesec, da se ne smrzne, pazili su ga.

GLAS: Inspirisale su Vas velike utakmice. Benfici ste “spakovali” tri komada u momentu kada su vodili s 2:0 na “Marakani”.

JANjANIN: Uvijek to govorim, više sam volio asistirati, ali tako se pogodilo s tim golovima i tako me pamte. Benfici sam, od ta tri, dao dva gola iz penala, ali gledajte lako je bilo igrati s Milošem Šestićem i Sulejmanom Halilovićem.

GLAS: Nikad niste krili da ste navijač Crvene zvezde, a ipak iz Karlovca ste prešli prvo u Dinamo.

JANjANIN: Da to se znalo pa i kad sam došao u Dinamo oni su znali da volim Zvezdu. Nikad nisam imao neki problem zbog toga. Inače, išao sam i na neke Zvezdine utakmice, protiv Ferencvaroša, Totenhema... Što se tiče prelaska u Dinamo, Karlovac je imao saradnju sa Zagrepčanima pa sam zbog dobrih odnosa dva kluba prešao na “Maksimir”, iako sam prije toga trebao preći u Zvezdu. Da kažem i to, kad sam igrao u Karlovcu, imao sam Zvezdinu sliku u svlačionici. Jednom je Ivan Đalma Marković, koji nam je bio trener u Karlovcu, doveo Gojka Zeca s kojim je bio dobar u svlačionicu. On se upoznao s nama. Tada je ovaj vidio sliku i pitao me da li navijam za Zvezdu, potvrdio sam i kada sam prešao na “Marakanu” par godina poslije Zec mi je bio trener u Beogradu. Sjetio se te situacije iz Karlovca.

GLAS: Čini se ipak da Vam “Marakana” nije mogla izmaći. Međutim, da li je tačno da Vas je i Ante Biće Mladinić želio u Hajduku?

JANjANIN: U ljeto 1980. godine prešao sam u Zvezdu, a stvarno je malo nedostajalo da pređem u Hajduk. Bio sam klinac, igrao ovdje u Karlovcu. Moj prvi trener Branko Čavlović zamolio je Biću, koji je bio selektor omladinske reprezentacije, da me pozove na jedno reprezentativno okupljanje u Makarsku i tako sam zapao za oko “velikoj četvorci”. Kad je Mladinić postao trener prve ekipe Hajduka htio me je dovesti na “Poljud”, ali sam već sve dogovorio sa Zvezdom.

GLAS: U Zvezdi Vas je trenirao i Branko Stanković. Kako pamtite popularnog Ambasadora?

JANjANIN: Sad ću vam ispričati. U hotelu “Ruža” u Mostaru smo slavili titulu. Trebao nam je bod u Mostaru protiv Veleža, to je bila je srijeda. Uspjeli smo. Rajko Mitić je bio vođa puta. Pižon Petrović je pitao Rajka da popijemo pivo i ovaj nam je dozvolio. Međutim, dolazi Bata Stane (Branko Stanković) i pita: “Šta je ovo, kakvo pivo. Imamo Partizan u nedjelju?!”. Mitić, koji je Staneta zvao Balija, je rekao: “Daj Balija pa prvaci smo, nek se momci malo opuste”. Ovaj nije htio ni da čuje. A ima i još jedna anegdota. Na jednoj turneji Srebrenko Repčić i ja bili smo cimeri. Kupovali smo suvenire. Bile su to čaše koje su izgledale kao da u njima ima pića, kao da su pune konjaka. Bata Stane nam je dolazio u sobu u kontrolu. Vidio je tu čašu i kaže: “A, pijete”. Tek poslije je shvatio da je suvenir u pitanju.

GLAS: Da li je tačno da ste i Vi jednom bili žrtva Stankovićeve taktike?

JANjANIN: Da, jednom smo igrali sa Dinamom i bili smo u hotelu “Interkontinental”. Dule Savić se vratio iz vojske gdje je bio sa dinamovcem Perom Bručićem u Ljubljani. Otišao je da se vidi s njim. Ja sam tad standardan bio. Vraća se Dule prije ručka i kaže Stanetu: “Sad sam bio kod njih, Bručić će ići na Pižona, Srećko Bogdan će na mene, a Đemo Mustedanagić će na Rajka.” Razmišlja Stane i kaže: “Ma mi ćemo njih za***ati i nećemo staviti Rajka”. I tako ispadoh ja iz prve ekipe. Svi smo se nasmijali na to i stvarno sam ja ostao van ekipe.

GLAS: Gdje ste posebno voljeli igrati?

JANjANIN: Volio sam igrati na “Grbavici”. Fascinirale su me one drvene tribine tamo.

GLAS: Šta radi danas Rajko Janjanin?

JANjANIN: Već 30 i kusur godina živim u Grčkoj. Radim kao trener. Vodio sam dosta klubova dolje i sad čekam novi angažman. Uglavnom sam radio u Akademiji Panatinaikosa, nekih 10, 11 godina, bio sam i pomoćni trener Albertu Malezaniju, Viktoru Munjozu i Hozeu Pezeru. Jasminko Velić nekadašnji igrač Željezničara i ja radili smo u Levadijakosu i sad ponovo nešto čekamo.

GLAS: Ko je po Vama najbolji jugoslovenski fudbaler?

JANjANIN: Dejo Savićević je neprikosnoven od naših igrača. I Safet Sušić je bio dobar, ali Dejo je poseban.

GLAS: Grčka Vam je prijala, a prija i dalje.

JANjANIN: Ne znam da li bi mi igdje bilo bolje od Grčke. Krit i AEK su moje meke. Zato sam i ostao dolje.

GLAS: Vi ste pomogli zemljaku i nekadašnjem reprezentativcu Draženu Boliću da se snađe u Beogradu.

JANjANIN: Bolić je igrao ovdje u Karlovcu. Kad je počelo ovo ludilo, jedan dan je samo otišao za Beograd. Neko mu je rekao da sam ja tu. Jedan dan kuca neko na vrata, otvorim, kad on. Nisam ga toliko dobro poznavao. Kaže on, takva i takva je situacija. Par dana je prespavao kod mene. Nisam imao pojma da je on toliko dobar igrač. Usmjerio sam ga u Obilić, koji je tad bio drugoligaš. On je u Karlovcu bio centarfor, a u Obiliću je krenuo kao bek pa štoper. Igrao je dobro i mislim da je već nakon godinu dana prešao u Partizan. U jednom intervjuu je rekao da sam mu pomogao kad je iz Karlovca došao u Beograd. Džaja (Dragan Džajić) je to pročitao. Jedno ljeto sam došao u Beograd kad će meni Džaja: “Kako to, što ga nisi doveo u Zvezdu?” Kažem ja, da je dečko došao iz Karlovca, treća, četvrta liga, nije logično da odmah ide u Zvezdu. Tražio ga je i Duško Bajević da prije Italije dođe kod njega u Olimpijakos. Spojio sam ih, pošto sam se tada sa Duškom dosta družio, ali mu je Dražen rekao da je potpisao za Salernitanu.

GLAS: Bili ste veliki prijatelj s Banjalučaninom Slobodanom Karalićem. Kako njega pamtite?

JANjANIN: Sa Slobom sam se puno družio. Branio je za Etnikos, a ja sam igrao tada za OFI sa Krita. Joj, kako mi je na jednoj utakmici obranio tri-četiri šanse, slobodnjak... Sjećam se da je u novinama pisalo “Janjanin - Karalić 0:0”. Kad sam radio u Panatinaikosu dolazio je on u Grčku, bili smo u kontaktu stalno, a 2005. godine sam bio u Panatinaikosu i igrali smo sa Barselonom u Ligi šampiona. Javio mi se pa sam mu sredio ulaznice za tu utakmicu. Išao je i u trenersku školu. Vodio sam ga i da vidi naše pomoćne terene. Još imam njegove vizit karte koje mi je dao. Slobo je umro 2013. godine, a to sam saznao iz novina.

Tito

GLAS: Da li ste Vi u dresu Dinama igrali utakmicu kada je umro Tito?

JANjANIN: Da igrali smo na “Maksimiru” protiv Željezničara. Bilo je jedno 15.000 gledalaca, mislim da je bilo 0:0. Delegat je zvao sudiju Dušana Maksimovića iz Novog Sada. On se uhvatio za glavu. Pozvao nas je i rekao da se prekida utakmica. Oficijelni spiker javio je da je umro Drug Tito i u tišini smo otišli u svlačionicu. Nije bilo kao u Splitu.

Brat Željko

GLAS: Da li je tačno da ste najljepšu akciju u karijeri odigrali s bratom Željkom?

JANjANIN: Da, tako je. To je bilo na “Maksimiru” protiv Zagreba, u dresu Karlovca, poslije utakmice Dinama i Zvezde. Bio je pun stadion. Krenuli smo od naše polovine i mijenjali smo duple pasove brat i ja. On mi je centrirao i ja sam savladao Željka Stinčića, koji je kasnije branio u Dinamu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.