Radoslav Batak, trener Vojvodine, za “Glas Srpske”: Komšija častio zbog zaustavljanja Fenera

“Lale” je preuzeo u momentu kada su bili šesti na tabeli, a sada je zacementirao najmanje peto mjesto na tabeli Superlige i izborio plasman u Evropu. Nekada odlični defanzivac i reprezentativac Crne Gore imao je bogatu igračku karijeru. Gdje god je igrao, bio je stub odbrane i ljubimac navijača. U intervjuu za “Glas Srpske” ističe da je možda najveći fanatizam doživio u Turskoj, gdje je nosio dresove Ankaraspora i Antalijaspora.

- Pet godina sam bio u Turskoj, iz koje nosim prelepe uspomene. Turci baš žive za fudbal i svaka utakmica praktično je bila derbi. Kada sam bio u Ankarasporu, dobili smo Fenerbahče sa Nikolasom Anjelkom, Robertom Karlosom, Aleksom. Sećam se te pobede, bio sam igrač utakmice. Uveče, posle te utakmice, dok sam sa porodicom večerao u stanu, na vrata mi je pokucao komšija koji navija za Galatasaraj. Doneo mi je flašu pića u znak zahvalnosti što smo dobili Fener, koji im je najveći rival - rekao je Batak.

GLAS: Što se tiče Vaše igračke karijere, sve je počelo u Vojvodini. Je li tako?

BATAK: Da, ponikao sam u Vojvodini. Sa 15 godina sam iz futoškog Metalca prešao u Novi Sad. Sa mlađim kategorijama Voše osvojio sam kadetski i omladinski Kup Jugoslavije. Dečačka želja i velika ambicija mi je bila da zaigram i u prvom timu i to mi se i ostvarilo. Nakon služenja vojnog roka 1999. godine me zakačilo bombardovanje. Izgubio sam godinu dana i nije bilo lako vratiti se. Međutim, željom, voljom i radom sam uspeo.

GLAS: Iz Vojvodine slijedi odlazak u Rusiju, u Dinamo iz Moskve. Kako Vam je tamo bilo?

BATAK: Tri lepe godine proveo sam u moskovskom Dinamu. Posle Voše, to je drugi klub u mom srcu. Sve se poklopilo, bio sam i kapiten i navijači su me voleli. U toku prvenstva koje se u Rusiji igra od marta do novembra, stariji navijači Dinama su me jednom baš iznenadili. Došli su mi na vrata i doneli su mi poklon za rođendan, njih četiri-pet. Rekli su mi da su srećni što sam tu i što sve dajem za Dinamo.

GLAS: Igrali ste sa mnogo velikih igrača u Dinamu. Koga biste izdvojili?

BATAK: Da ne zaboravim nekog, recimo, bio je Tijago Silva, koji je danas stub odbrane Čelzija. Tad je bio mlad, slušao me je, videlo se da ima talenat, da čita igru, došao je iz Porta, sa Manišom, Koštinjom, Derleijem, te Danijem koji je za 25 miliona evra otišao u Zenit. Bio je tu i Jurkas Seitaridis koji je sa Grčkom postao šampion Evrope.

GLAS: Vratili ste se na ove naše prostore u Mogren sa kojim ste osvojili titulu šampiona 2011. godine.

BATAK: Nažalost, nakon što smo osvojili tu titulu, počelo je, da tako kažem, urušavanje Mogrena. Mislim da se sad dole klub drugačije zove, jer je Mogren valjda ugašen zbog ozbiljnih dugova.

GLAS: Iz Mogrena put Vas je vodio u Kazahstan, tačnije u Tobol. Tamo ste i okončali karijeru.

BATAK: Stvarno sam imao ambiciju da dugo ostanem tamo, međutim, na početku sezone sam doživeo ozbiljnu povredu, koja u prvi mah nije delovala tako. Prvo sam mislio da sam nategao ligamente zgloba, međutim, nakon dva, tri meseca konstantnih bolova i detaljne analize utvrđeno je da mi je bila polomljena jedna koščica između stopala i jedne kosti od cevanice. Napravio sam osam meseci pauze i nisam mogao da se vratim. Smatrao sam da ne mogu da dostignem taj nivo da bih se ozbiljno bavio fudbalom.

GLAS: Trenersku karijeru počeli ste kao pomoćnik na Tajlandu u Burinamu i Sisaketu.

BATAK: Jedno lepo iskustvo, moje prvo trenersko sa najvećim klubom Jugoistočne Azije - Burinam junajtedom. Klub je te godine igrao Ligu šampiona Azije, gde smo ostvarili prve velike pobede, protiv Tokija, Gvanžua, koji su imali ogromne budžete. Te 2015. godine bio sam pomoćnik Brazilcu Gami, sezonu u prvenstvu završili smo bez poraza i osvojili sve što se moglo, prvenstvo, kup i superkup.

GLAS: Kakve utiske nosite sa Tajlanda?

BATAK: Burinam je provincija, na granici sa Laosom. Šest sati vožnje je od Bangkoka. To je jedno malo mesto sa 20.000 stanovnika. Sve je u znaku sporta. Predsednik našeg kluba bio je u izvršnoj vlasti Tajlanda, napravio je pored velelepnog stadiona, koji je koštao 15 miliona funti, i stazu za moto GP trke, odnosno auto-trke.

GLAS: Prvi posao na poziciji glavnog trenera bio Vam je u aktuelnom klubu, Vojvodini. To je bio Vaš prvi mandat u Novom Sadu.

BATAK: Da, preuzeo sam Vojvodinu prvi put 2017. godine. Vodio sam “crveno-bele” na devet utakmica. Došao sam početkom plej-ofa, izgubili smo samo od Crvene zvezde. Nakon evropskog duela protiv Ruženberoka nisam našao zajednički jezik sa tadašnjom upravom i napustio sam klub i vratio se na Tajland.

GLAS: Dva puta ste vodili i Radnički iz Niša.

BATAK: U mom prvom mandatu napravili smo pomak, to je bio jedan kraći period nakon korone i završili smo preko očekivanja, bili smo peti, iza TSC-a, a ispred Čukaričkog, koji je u skoro svakom pogledu bio ispred Radničkog. Međutim, to nije bilo dovoljno pa smo se rastali. Prošle godine sam se vratio u Niš, gde smo od ekipe koja je bila na tri, četiri boda od zone ispadanja završili na četvrtom mestu u zoni evropskih kvalifikacija.

GLAS: Kakva iskustva nosite iz Novog Pazara?

BATAK: Tamo narod voli fudbal, živi za njega. Međutim, znate kako, treneru je najteže, čim nema rezultata i lepote u igri, uvek mu se može uručiti otkaz. Treneru treba minimum godinu da sprovede svoje ideje.

GLAS: Koje su Vam ambicije sa Vojvodinom?

BATAK: Klub koji ima veliku tradiciju, brojne navijače, koji je dao velika igračka imena, koji je dvaput bio šampion države mora stalno da igra evrokupove. Cilj je da uđemo u finale Kupa Srbije.

Trenirao sa Ninićem

GLAS: Veliki ste prijatelj sa našim proslavljenim kik-bokserom Draženkom Ninićem?

BATAK: Draža i ja smo ponikli zajedno u Metalcu iz Futoga. Uvek je bio profesionalac i čovek koji zna šta hoće i šta neće. Iznenadio sam se kako se brzo sa fudbala prešaltao na borilački sport. Otišao sam u Vojvodinu, a on je počeo ozbiljno da vežba. Ima ta anegdota, krenuo je da vežba gledajući filmove sa Brusom Lijem, Žan-Klodom van Damom, gde je sam skidao njihove poteze i pokrete. On je ponos našeg mesta, Srbije i Republike Srpske.

Uzor Simeone

GLAS: Jedan od trenerskih uzora Vam je Dijego Simeone.

BATAK: Moj veliki prijatelj i saigrač iz reprezentacije Crne Gore Stefan Savić povezao me je sa Čolom. Dogovorio se sa Simeoneom da dođem kod njih sedam dana da pratim treninge. Gledao sam i dve utakmice. Simeone pleni energijom, disciplinom i kod njega igrači daju i više od maksimuma. Recimo, Janik Karasko koji je prefinjen igrač, ofanzivac, isto kao i Antoan Grizman, kod njega imaju drugačije uloge. Karasko u formaciji 3-5-2 igra “vingera”, pokriva celu stranu, kao i Grizman, koji igra u oba pravca. To mi je bilo impozantno, kao i činjenica da mu se igrači rado i vraćaju, ako ne pronađu sreću van Atletika.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.