Nekadašnji reprezentativac Srbije Antonio Rukavina za “Glas Srpske”: Zovu me posljednji srpski bek
Fudbalski klub Bežanija iz Beograda plasman u najviši rang izborio je 2006. godine. Mlada ekipa plijenila je igrom, a imala je i nekolicinu veoma interesantnih igrača. Jedan od njih bio je i Antonio Rukavina.
Desni bek “crveno-plavih”, kada se pojavio na najvećoj sceni, skrenuo je pažnju na sebe brzinom i brojem ponavljanja uz aut-liniju. Prvih dana zimskog prelaznog roka 2007. godine prešao je u Partizan u paketu sa tadašnjim saigračem, a danas trenerom TSC-a Žarkom Lazetićem. Samo godinu kasnije zadužio je dres Borusije iz Dortmunda, ali o tome poslije. U intervjuu za “Glas Srpske” nekada vihorni bočni igrač, danas fudbalski penzioner, kaže da ga prijatelji u šali zovu posljednji srpski bek.
- Mislim da fudbal evoluira, napreduje. Sve više se igra sa tri čoveka pozadi i onda se pojavila pozicija takozvanog ving-beka, koji može da bude i krilo. Kod nas u reprezentaciji te pozicije pokrivaju Darko Lazović i Filip Kostić, koji su u suštini krilni igrači. Mislim da pozicije levog i desnog beka polako izumiru. Mene zovu poslednji srpski bek, Bata Đora (Milovan Đorić) je bio prvi srpski bek. Možda i to može da bude neka satisfakcija, ali, kao dinosaurusi, izumiremo - uz osmijeh je rekao Rukavina.
GLAS: Da li je Partizan najljepša stranica Vaše karijere?
RUKAVINA: Jeste, iako sam bio samo godinu dana u Humskoj. Brzo sam otišao “preko”, ali stvarno je bilo jako lepo. Najlepše je kod kuće. Nažalost, nisam imao priliku da ponovo obučem dres Partizana, ali dobro, evo sad ga nosim kao veteran. Ogromna odskočna daska u mojoj karijeri je Partizan.
GLAS: Kakav je na Vas utisak ostavila Borusija iz Dortmunda?
RUKAVINA: Meni je to bilo: “Vauu, ja idem u Borusiju”. Znaš, malo pre toga sam bio u Bežaniji, u kojoj smo iz Srpske lige ušli u Superligu. Meni je to bio svemirski brod. Nisam bio spreman, naravno da znam šta je Borusija Dortmund, ali uđeš u taj neki ritam. Prihvatiš to da si igrač Borusije. Imao sam nesreću da “milioneri” nisu tada imali rezultate kao sad. Bili smo 12. ili 13. na tabeli. Ostaje žal što nisam imao priliku da se borim za titulu. Posebna priča su navijači, “žuti zid”. Mislim da je stadion Borusije još jedini koji nema stolica u “kopu”. Dobili su posebnu dozvolu od UEFA za to. Ceo grad živi za taj klub. Sjajne su to uspomene.
GLAS: Kakva iskustva nosite iz reprezentacije Srbije?
RUKAVINA: U šali kažem da imam više poziva nego nastupa. Na kraju sam nakupio 59 nastupa, što uopšte nije malo. Trajao sam od 2007. do 2021. godine. Bila je čast i privilegija igrati za svoju zemlju.
GLAS: Imali ste poseban odnos sa Sinišom Mihajlovićem?
RUKAVINA: Da, uvek smo imali odličan odnos, a ima i jedna anegdota u celoj priči. Skoro godinu dana me je zvao Ivica, ne znam iz kog razloga, verovatno sam ga podsetio na nekoga. I dan-danas me Dušan Tadić i Luka Milivojević kad se čujemo zezaju: “Gde si, Ivice?” To je nešto što mi je obeležilo obitavanje u reprezentaciji.
GLAS: Šta danas radi Antonio Rukavina?
RUKAVINA: Sad će dve godine kako sam u penziji. Još nisam ni 40 godina napunio, a već sam penzioner. To je neka privilegija nas fudbalera da rano možemo otići u penziju, ali nisam od onih koji sede kod kuće, piju kafu i čitaju novine. Ne znam još čime ću se baviti. Sad sam uz porodicu, trudim se da kvalitetno provodimo vreme.
GLAS: Kako Vam je bilo u Banjaluci na humanitarnom turniru “Mi igramo, oni pobjeđuju”?
RUKAVINA: Prvi put sam u Banjaluci i na ovom lepom turniru i nadam se da će me ponovo pozvati. Hvala mom prijatelju Darku Maletiću i organizatorima što su me se setili.
Murinjova “usluga”
GLAS: Žoze Murinjo Vam je napravio “uslugu” prekomandovavši Branislava Ivanovića u Čelziju sa desnog beka na štopera?
RUKAVINA: Ha, ha, ha, da, pa sam onda i ja odigrao malo više u reprezentativnom dresu pošto je i u nacionalnom timu Bane gurnut u srce odbrane.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
