Ispovijest Slađana Šćepovića o golu karijere za “Glas”: Kad “kelti” utihnu...

U jednoj lokalnoj krčmi na Čuburi konobarica bujnog dekoltea prolazila je između stolova, za kojima su sjedili ljudi, mahom radnici treće smjene koji su se psihički spremali za radio prenos, jer televizijskog nije bilo. Zašto? Pa valjda zato što niko nije vjerovao da Partizan može proći dalje. Za jednim stolom bio je stariji čiča, sa po litar vina u dva zamagljena staklena bokala pred sobom. Bio je i učitelj. I pop. Mada je on, kažu, rijetko svraćao. Dim od cigareta pao je sa tavanice, pa je svaki pokret i svaki korak put u nepoznato. Osim za one koji su u toj krčmi bili domaći. Za šankom je sjedio mladi gazda i oštrim nožem sjekao dobro osušenu goveđu pršutu sa šmekom bijelog luka. Svi oni su čekali prenos...Kao i oni momčići koji su se vrzmali oko krčme, pokušavajući da čuju kretanje rezultata. Odjekivalo je sa velikog tranzistora podno “miljeića” i petrolejske lame:

“Za Partizan su sada i sekunde važne. Nabačena je lopta prema Spasiću, on je sada na položaju levog krila, možda bi mogao i da centrira... Ovo je šansa za Partizan, nabačena je lopta, Milko Đurovski je vraća u sredinu...šansa, šansa, gol, gol gool...Šćepović, Šćepović!!! 5:4, 5:4, 5:4!!! Bravooo, Partizaaan lavljeg srca” - urlao je tada legendarni Jordan Ivanović, koji je za prenos meča iz Škotske iste godine dobio nagradu “Zlatni mikrofon”.

Svi su se veselili, zaboravljali tugu i bol(ove). Bili su to trenuci velike navijačke sreće za sve, ali prije svega za momke koji nisu imali sreću da kao njihovi očevi gledaju marš Partizanovih “beba” kroz Kup šampiona do njegovog finala. Eliminacija slavnog Seltika tog 27. septembra 1989. godine, kojom su “crno-bijeli” izborili plasman u drugo kolo, sad već počivšeg Kupa pobjednika kupova, došla je kao melem na ranu za sve košmarne noći i sve Fljamurtarije, Borusije i druge bolne eliminacije sa evroscene. Bio je to nagovještaj jedne velike sezone tima sa trenerom Ivanom Golcem na klupi, koja je počela u Mostaru po kazni zbog paljenja doskočišta za skakače s motkom i pogađanja Rominog kapitena Đuzepea Đaninina upaljačem u glavu, godinu dana prije toga. U ispovijesti za “Glas Srpske” Slađan Šćepović se kune da je jasno čuo muk na “Seltik parku”.

- Sećam se svakog detalja. Lopta je krenula od Gorana Pandurovića, došla do Gorana Milojevića, on je prosledio na levu stranu, tamo je bio Predrag Spasić, on je centrirao, Milko Đurovski je vratio u šesnaesterac i ja sam stajao na penalu. Video sam ceo gol. Gledao sam samo da udarim što jače i pogodim gol. Na moju sreću lopta je ušla u mrežu iako ju je golman zakačio. Zamislite kako izgleda kad 60.000 ljudi umukne. Muk potpuni. Iako su u jednom momentu Škoti imali rezultat koji im odgovarao - 5:3, ipak smo uspeli proći dalje, zbog gola u gostima, jer smo u Mostaru dobili sa 2:1 - u dahu je rekao Šćepović, junak jedne od deset najboljih utakmica u istoriji klupskog fudbala po izboru UEFA.

GLAS: Dali ste veliki broj golova, ali vam je Dinamo bio omiljena mušterija?

ŠĆEPOVIĆ: Dinamo mi je stvarno odgovarao. Kada sam došao iz Priboja, da kažem i to, nisam bio klasičan golgeter, više drugi špic, igrao sam i veznog igrača. Kad god sam igrao protiv “modrih” dao sam gol.

GLAS: Pored tog uspjeha protiv Seltika koji biste još momenat izdvojili iz igračke karijere?

ŠĆEPOVIĆ: Recimo, trofej iz najmasovnijeg takmičenja osvojen 1989. Godine. Tada smo, pod Mocom Vukotićem posle 32 godine osvojili Kup Jugoslavije. Drag mi je i onaj Kup iz 1992. godine kada smo u dve utakmice bili bolji od Zvezde. Dobili smo ih na “Marakani” 1:0. U revanšu, kod nas “crveno-beli” su vodili sa 2:1. Odgovarao im je taj rezultat. Imali su dobru ekipu, ali uspeli smo da izjednačimo preko Slaviše Jokanovića i osvojimo pehar.

GLAS: Dva dana poslije te utakmice tadašnji trener Ivica Osim je podnio ostavku.

ŠĆEPOVIĆ: Već su počela ta previranja u zemlji i Ivica nije mogao normalno da radi. Posle te druge utakmice finala je rekao da će otići. Nenad Bjeković i Žarko Zečević su ga odvraćali od te ideje, ali Osim je ostao pri svom stavu. Šteta, jer da nije bilo rata, sigurno bi duže bio naš trener i napravili bismo još veće uspehe.

GLAS: Kakve Vas uspomene vežu za popularnog Švabu?

ŠĆEPOVIĆ: Osim je pre svega bio dobar čovek i fudbalski znalac. Radio je situacione stvari na treninzima, one koje se dešavaju na utakmicama. Znao je da predvidi šta će se dešavati, svakom igraču je znao naći poziciju. Osim je imao te neke svoje marifetluke. Voleo je da se šali, pogotovo na račun Vujadina Stanojkovića i Predraga Spasića, pošto su oni bili bekovi. Recimo Stanojko krene ka golu, zastane, pa se vrati do našeg gola. Osim mu onda kaže: “Stanojko, to je naš gol, napadamo na drugu stranu”. Švabo je voleo da igra direktan fudbal prema napred. Kod Osima je uvek bila dobra atmosfera, okupljao je ljude oko sebe. Nije voleo previše da menja timove. Radio je tamo gde mu odgovara, nije to morao biti veliki klub, već sredina gde se oseća prijatno, gde je mogao sprovesti svoj plan i program, odnosno da ekipa igra kako on misli da treba.

GLAS: Trenirao Vas je i legendarni Miloš Milutinović. Kakav je on bio?

ŠĆEPOVIĆ: Čigra je bio šmeker. Znao je da napravi odličnu atmosferu, kroz šalu, animaciju, sve. Igrali smo na treningu oženjeni protiv neoženjenih. Kod njega sam i debitovao protiv Vardara u Tetovu 1984. godine. Na mojoj poziciji bilo je nekoliko igrača, između ostalih i legendarni Dragan Mance, pa je klub odlučio da odem u vojsku, da bi ispoštovao vojni rok i bio spreman kad stariji igrači odu u inostranstvo.

GLAS: Gdje Vas je zadesila vijest o pogibiji Dragana Mancea?

ŠĆEPOVIĆ: Bio sam u vojsci u Beogradu kada se to desilo. Ko danas se sećam, kapetan je čuo na radiju za Dragana. Zovnuo me je u kancelarije rekao da idem da proverim šta se desilo. Bio je Partizanovac. To je bio takav šok, jer je Dragan bio igrač za velike domete.

GLAS: Malo je nedostajalo da iz Partizana odete u Francusku. 

ŠĆEPOVIĆ: Osim je bio sa reprezentacijom te 1992. godine, a mi smo sa sada već pokojnima Blagojem Paunovićem i Brankom Rašovićem otišli na turneju u Francusku, koju je dogovorio Ivan Ćurković. Bili smo 12 dana u francuskim kolonijama Gvadalupeu, Martiniku. Igrao sam dobro, bio sam i kapiten. Sa Ćurkovićem je išao jedan čuveni francuski sudija, ne mogu da se setim kako se zvao. Bio je u upravi Liona, svidelo mu se kako sam igrao i hteo je da dođem kod njih. U Jugoslaviji su bile sankcije, nije moglo da se leti iz zemlje, pa sam ostao u Francuskoj kod jednog prijatelja. On je počeo da se meša tu, kao on je moj menadžer, posle sam to saznao. Zvao sam Bjekovića, rekao mi je da od tog nema ništa, a zvao je Apolon za mene. Tako je i bilo, otišao sam u septembru na Kipar, gde sam u Apolonu proveo četiri godine.

GLAS: Kako Vam je bilo na Kipru? 

ŠĆEPOVIĆ: Bilo je zaista lepo. Ćerkica mi se rodila tamo. Bio sam od 1992. do 1996. godine. Onda sam otišao u Meridu gde sam ostao do 2001. godine. U 33. godini sam završio. Mogao sam još da igram, imao sam ponuda i van Španije, međutim predsednik Meride mi je ponudio da budem skaut uz prvi tim.

GLAS: U Meridi ste drugovali sa Goranom Milojevićem i pokojnim Nikolom Radmanovićem.  

ŠĆEPOVIĆ: Bili smo u Drugoj ligi, pa smo ušli u Prvu ligu. Ostao sam tamo da radim u klubu. Nidža je bio odličan dečko i igrač. Uvek je imao viška kilograma, ali je znao fudbal. Mi smo se dosta družili i baš mi je bilo žao kad sam čuo kako je završio. Vratio sam se 2002. godine sa Goranom Milojevićem u Železnik. Tu smo počeli trenerski put. Radili smo tu možda godinu i po dana, posle sam došao u Partizan.

GLAS: Kako je došlo do tog povratka među “crno-bijele”?  

ŠĆEPOVIĆ: Nakon šest meseci pauze posle Železnika, Bjeković me je pitao da li bi radio u Omladinskoj školi Partizana, pristao sam i tako sam krenuo. Sa Vladom Vermezovićem sam bio trener u Teleoptiku. Godinu dana radili smo zajedno, on je otišao posle u prvi tim, pa sam ja samostalno vodio “optičare” godinu dana u Trećoj ligi. Posle toga sam radio u Omladinskoj školi. Tu sam našao sebe i skoro 20 godina sam bio trener mladih kategorija.

GLAS: Voleli ste i kafanu.   

ŠĆEPOVIĆ: Iskreno, nisam živeo sportski. Izlazilo se, ali nikad nisam pio, ni pušio. Da sam malo više živeo sportski, bio bih bolji igrač, ali takva su vremena bila, živelo se, izlazilo...Težio sam da budem jednostavan, skroman, imao sam empatije prema ljudima. Više mi je značilo kad mi neko kaže da sam dobar čovek, nego da sam strašan igrač. Sve u svoje vreme. Takva su vremena bila, niko nije gledao da kroz fudbal zaradi neke pare. Želeli smo da nam bude lepo. Ljudi su nas prepoznavali gde god se pojavimo, bili smo popularni. Bili smo dobri sa navijačima, družili smo se s njima, pomagali im.

GLAS: Šta danas radi Slađan Šćepović?

ŠĆEPOVIĆ: Poslednje dve, tri godine radim kao skaut u Partizanu, zajedno sa mojim starijim kolegama, Zvonkom Živkovićem, Acom Trifunovićem, Radetom Zaladom, Vladom Čapljićem...Talenata ima, kao i uvek kod nas, a ja pratim igrače za prvi tim. Pratim, drugu, treću ligu.

Marko i Stefan

GLAS: Volite često da kažete da su Vas sinovi Marko i Stefan nadmašili.

ŠĆEPOVIĆ: Jeste to tako. Na mlađima svet ostaje. Marko i Stefan imaju svoj put, igrali su za reprezentaciju Srbije, ja nisam. Drago mi je zbog njihovih uspeha.

Reprezentacija

GLAS: Ivica Osim Vas je zvao da igrate protiv Engleske na “Vembliju”, ali zbog povrede niste mogli, a izvisili ste i za Mundijal u Italiji 1990. godine iako ste bili među 40 kandidata. Ostaje li žal?

ŠĆEPOVIĆ: Da sam tada odigrao protiv Engleza, možda bi bilo dosta toga drugačije što se tiče moje reprezentativne karijere. Međutim, povredio sam se, mislim protiv Želje, neko me je udario u koleno. Čovek ne treba za tim da žali. Bilo je mnogo dobrih igrača, pogotovo na mojoj poziciji. Nema tu ljutnje.

Beširević

GLAS: S kim ste bili dobri od nekadašnjih igrača banjalučkog Borca?

ŠĆEPOVIĆ: Drugovao sam sa pokojnim Suljom Beširevićem. I on je igrao na Kipru. Baš smo se lepo družili.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.