Ispovijest Ivana Ergića za “Glas”: Nisam htio da idem na Mundijal

Nekadašnji vezista Bazela za “Glas Srpske” ispričao je jednu nevjerovatnu priču, atipičnog fudbalera, “klišeovski” rečeno, najboljeg među pjesnicima, odnosno najboljeg pjesnika među fudbalerima. Saznaćete koliko je kratak put od poziva (koji se ne odbija) Juventusa do dna i borbe protiv depresije, koja lomi čovjeka, ali i koliko ona može biti korisna (?!) za povratak na “pravi put”.

Možda ste se minule sedmice i očešali o sad već iskusnog pjesnika u Banjaluci, Prijedoru ili na Kozari, kuda je ovaj, kako je sebe nazvao, čergar hodio... Ivan je istakao da je uživao u Srpskoj i da će doći ponovo. Čovjek koji je “posljednji otpjevao himnu 'Hej, Sloveni'“ na Mundijalu u Njemačkoj otkrio nam je i to da nije htio ići na pomenuto Svjetsko prvenstvo. Uživajte u jednoj nesvakidašnjoj priči.

- Možda tada nisam bio 100 odsto spreman, rekao sam Petku (selektoru Iliji Petkoviću) da ne želim da idem na Mundijal, jer nisam igrao kvalifikacije... To je njih izgleda “kupilo”, u fazonu, ko će odbiti SP. Moj psihijatar, koji mi je kasnije postao dobar prijatelj, me je ubedio da treba da nastavim da igram, a hteo sam da prestanem sa 21, 22 godine. On je voleo fudbal, ubedio me je da treba da se vratim. Poslušao sam ga, otišao sam na Svetsko prvenstvo, jer je to isto neka vrsta izazova i iskušenja. Posle Svetskog sam postao i kapiten u Bazelu. Sa klubom posle nisam ni pregovarao, to više nije bio poslovni, nego prijateljski odnos. Retko se to danas dešava. Na kraju sam ostao devet godina u tom klubu - istakao je Ergić.

GLAS: Jeste li Vi stvarno posljednji otpjevali himnu “Hej, Sloveni”?

ERGIĆ: To je ostao neki kuriozitet. Nisam ni bio svestan, čini mi se, da se poslednji put izvodi himna. Pola tima nam je otišlo sa Mundijala, upao sam u 11 i došlo mi je da otpevam. To mi je bila neka vrsta rekvijema za jednu himnu, za koju se sad svi prave da je nisu voleli.

GLAS: Kakvi su bili odnosi tada u nacionalnom timu?

ERGIĆ: Nisam dovoljno poznavao odnose među igračima. Osetiš da nešto tu ne štima, ni iznutra, ni spolja. Poznavao sam neke momke, koji su bili sa mnom u mladoj reprezentaciji. Možda je sve krenulo spolja, tim Petkovim pozivom sinu Dušanu. Kulminiralo je utakmicom protiv Argentine i tu je nastao potpuni haos. Znam da je Petko rekao da će po povratku sve da ispriča, kao onda Željko Obradović 2005. godine, ali nije se to desilo. Posle tog SP sam rekao da me više ne pozivaju. Osećao sam se da ne pripadam tu. Onda me je zvao Havijer Klemente, došao sam opet, ali jednostavno nije štimalo, međutim, kad dobiješ poziv nije ti svejedno. Radomir Antić me je povukao, jer sam definitivno odustao. Problem je bio psihološki. Oni su me hteli vratiti, jer mogu da dam nešto nacionalnom timu, ako izvuku od mene 100 odsto. Nisam igrao previše da ocenim da li je bilo dobro ili loše. Kad me pitaju šta je s reprezentacijom, iz mog nekog kratkog iskustva, mislim da je sve stvar psihologije. Mislim da ja sa svojim psihološkim bekgraundom mogu to da “provalim”. Uvek smo imali dobar tim, prvi put sam osetio i da Antić ima autoritet nad svima, čak i najjačim igračima. Stalno nam se dešava da napravimo više penala, crvenih kartona, igranja rukom, nego što imamo datih golova. I najgluplji bi zaključio da tu nešto psihološki nije u redu. To vidim kao problem. I u drugim reprezentacijama postoji unutrašnji problemi sa odnosima igračkih ega i neka hijerarhija koju nije lako posložiti, samo se oni podrede zajedničkom uspehu.

GLAS: Otkud Vi u Banjaluci?

ERGIĆ: Povod mog dolaska je književni festival “Imperativ”. Drago mi je da su me pozvali, Sanela Babić i ta ekipa. Festival postoji već sedam godina, iskreno sam malo znao o njemu, ali pošto sam sad u tim vodama, upoznajem i tu scenu. Tu susrećem mnogo mladih ljudi, kvalitetnih i to mi daje novi elan, van poglavlja koje sam zatvorio - fudbalskog. Drago mi je da Banjaluka ima takav jedan festival. Svidela mi se Banjaluka, toliko da sam ostao još nekoliko dana da obiđem neka mesta, koja su mi ljudi sugerisali da ih vredi videti. Bio sam u Prijedoru, na Kozari...

GLAS: Šta danas radi Ivan Ergić?

ERGIĆ: Uveliko sam penzioner, nekih, sad već 13-14 godina. Kad sam prestao da igram, bukvalno nisam šutnuo plastičnu flašicu na ulici. Bavim se skroz nekim drugim stvarima, uglavnom pisanjem. Živim na relaciji Srbija - Švajcarska, najviše sam u Beogradu. Dosta me ima po regionu, koji pomalo istražujem. Za razliku od naših ljudi ovde, koji lete u inostranstvo i idu na putovanja, ja sam jako rano, silom prilika, postao čergar i svetski putnik. Kod mene je obrnuto, zanima me region.

Pamela

GLAS: Čuvena glumica Pamela Anderson podijelila je jedan Vaš tvit. Jeste li imali priliku da je upoznate?

ERGIĆ: To je dobra priča za ortake. To su naši tabloidi digli na neki nivo. Upoznao sam je, zanimljivo mi je bilo da je čitala moje tekstove.

GLAS: Zbog nesrećnog rata morali ste napustiti ognjište.

ERGIĆ: Po odlasku iz Šibenika 1991. godine, kada sam imao deset godina, moja porodica i ja smo otišli u Šabac, tu smo bili pola godine, godinu, ako se ne varam i onda smo se odselili za Beograd, tačnije u Sremčicu. Tu sam nastavio da treniram fudbal, jer sam već u Šibeniku počeo. U Sremčici je to bilo dosta ozbiljnije, a onda u školi fudbala “Braća Protić” sa Ade Ciganlije. Tu sam proveo četiri, pet godina i onda smo 1996. godine otišli u Australiju, cela porodica. Jako siromašno smo živeli u Srbiji, moji su gledali da odemo i desila se Australija.

GLAS: Kako je dalje išla priča?

ERGIĆ: Sve se jako brzo izdešavalo dole. Prvo sam dobio stipendiju Australijskog instituta za sport. Bio sam u jednom malom gradu, rodbina je radila na plantažama banana, povrća i voća. Bio je to naš neki novi početak, a mene je to, da tako kažem, malo smorilo, jer nije bilo fudbala, a ni Australija nije fudbalska zemlja. Njihov “soker” je tamo sport na četvrtom, petom mestu, iako se u poslednjih 20 godina malo razvio. Čak su nas pobedili na Mundijalu 2010. godine. Sa 18 godina dobio sam prvu profesionalnu ponudu od Pert Glorija i odigrao sam jednu supersezonu. Bio sam senzacija tamo, mogu slobodno reći najbolji igrač Australije. Dosta klubova se zainteresovalo za mene. Tada, u tom periodu, bio je to jedan začetak skautskog posla. Tada su oni krenuli u najzabačenije delove sveta. Mene je video neki skaut Juventusa. Bilo je i drugih ponuda, najviše je zagrizla Borusija iz Dortmunda, Seltik isto, ali tamo nisam mogao zbog papira, ali kada sam čuo za Juve, to je bilo to.

GLAS: Šta se dešavalo po dolasku u Torino?

ERGIĆ: Oni su pozvali celu familiju u Torino. Imao sam još godinu dana ugovora sa Pert Glorijem, ali su mi dali dozvolu da pregovaramo. Juventus je imao ideju da me odmah da na pozajmicu, opcije su bile Udineze, Grashopers i Bezel, koji je bio najzainteresovaniji. Oni su nakon godina tavorenja želeli da naprave nešto i u Evropi. U Juveu su sugerisali da je to najbolje za mene. Borusija je bila uporna i dalje, makar da me dobije na pozajmicu, ali onda su kupili Tomaša Rosickog i ostao sam u Bazelu. Nisu bili laki pregovori Juvea i Bazela. Na kraju sam postao po pola igrač oba kluba, s tim da kada sam u Bazelu, plaćaju me oni, a kada se vratim u Torino, onda moju platu preuzima Juve. Kada smo došli u Torino, stari i ja, on je odmah osetio šta nas čeka, on ima tu životnu, laičku inteligenciju. Sposoban je i razume ljude, a ja sam bio opčinjen. Na pregovorima su bili Lučano Mođi sa onim cigarilosom, Roberto Betega. Dobio sam potpisan dres Alesandra del Pijera. Kupuju te sitnicama. Upoznali smo Batu Mirkovića, Darka Kovačevića, s njima je stari pričao. Stari mi je rekao: “Nemoj ti s tim da se smaraš, ja ću to sve preuzeti”. Ispitali smo situaciju. Ispostavilo se da je taj čovek kojeg je Juve poslao po mene, taj menadžer, bio njihov agent. Gledao je više interes Juvea nego moj. To su ti posrednici, kao posrednici nekretnina, za koje ne znaš za koga rade. Stari je osetio, a oni su igrali na moju opčinjenost. Naravno da si impresioniran kao klinac, još kad imaš malo provincijski kompleks, koji sam ja imao. Očaranost je još veća. Dali su mi i trenerku Juventusa, rekli da ću igrati sa Zinedinom Zidanom. Meni je to bilo: “Vauuu, ja s njim, sa 19 godina”. Kad sam došao, oni su ga već prodavali i to je bilo prvo razočarenje.

GLAS: Kako je išla priča u Bazelu?

ERGIĆ: Prva sezona je bila malo problematična, trener nije baš bio oduševljen sa mnom i onda u drugoj sezoni sam eksplodirao, odigrao sam odlično Ligu šampiona. Već je sve bilo gotovo da se vratim u Juventus i desila mi se prvo povreda. I onda sam imao operaciju, koja je loše prošla i krenulo je to neko moje kopnjenje, mentalni problemi i posle se razvila depresija, anksioznost. Gledao sam da se izvučem iz toga, nije išlo. Dve godine sam odsustvovao iz fudbala zbog te moje bolesti. Bile su to dve godine patnje i mučenja i telesne i psihičke. Bazel me je tada baš podržao, Juve je kalkulisao. Poslali su doktora. Onaj čuveni Rikardo Agrikolo je nadgledao operaciju. I zbog toga sam, zbog te ljudskosti koju su pokazali, odlučio da ostanem u Bazelu.

GLAS: Je li tačna priča da su Vas, igrače sa prostora bivše Jugoslavije zvali “Bazelići”?

ERGIĆ: To je bila fora. Mislim da nas je osmorica bilo. Mi smo bili pravi gastarbajteri, samo u fudbalskom klubu. Bilo je super. Imali smo super atmosferu, čak sam ih i ja izvodio na neke žurke. Sezonu kada su nam došli Ivan Rakitić i Zdravko Kuzmanović smo baš loše počeli i onda sam odlučio da ih izvodim u neke naše kafane, restorane, celu ekipu. Bila je i muzika. I kad ti vidiš Japanca, Afrikanca u kolu, to je ludilo. To nam je trebalo. Na kraju smo postali šampioni. Žao mi je što su klinci brzo otišli i Mladen Petrić je brzo otišao. Da smo ostali malo duže na okupu, i u Evropi bismo nešto više napravili sigurno. Bazel je nekih 15 do 17 godina dominirao.

GLAS: Sigurno da ste imali bezbroj anegdota.

ERGIĆ: Kako da ne. U svlačionici smo puštali narodnjake u Bazelu, recimo Sinan Sakić je treštao kod nas. Švajcarce nije bilo briga, Južnoamerikanci su hteli nešto svoje, ali su bili u manjini i nisu imali šanse protiv nas. Ovo je isto interesantno. Trener, taj Kristijan Gros je imao svoje špijune svuda, znao je gde se izlazi, gde su diskoteke u Cirihu, Bazelu, Bernu, ma u svim gradovima gde su igrači išli. Međutim, nije znao nikoga u ovim našim diskotekama. Onda su ovi naši klinci tamo izlazili. Mene, kao kapitena, je pitao gde idu, ali nisam hteo da ih cinkarim. Rekao sam im: “Momci, pripazite, nemoj nešto da izađe, pogotovo kad gubimo i to...” Jednom i ja izađem i u našoj diskoteci zatičem pola tima Grashopersa, pola Jang Bojsa, pola našeg tima i to ne naši igrači, već sve stranci iz tih timova. Pitam se šta je ovo, ali sam provalio da i njihovi treneri znaju sve te njihove diskoteke pa su krenuli u naše.

GLAS: Upravo u Švajcarskoj počeli ste pisati političke i filozofske kolumne, paralelno s treninzima i utakmicama. Kako se to dogodilo?

ERGIĆ: Mene je ta depresija udarila. Sa tim je došlo i to neko pisanje. Pomoglo mi je, imalo je terapijski efekat, tu sam mogao misli da stavim na papir. Dosta sam i čitao, ima ta biblioterapija. Hteo sam da studiram filozofiju i bi da nisam nastavio da igram. Prvo sam krenuo da pišem o mom iskustvu, ali nisam hteo da me ljudi kroz to gledaju pa sam krenuo da pišem o sportu iz filozofskog, sociološkog ugla za jedne švajcarske novine - “Tages ajncajger”, onda sam pisao čak i za “Bazel cajtung” neke kolumne i onda je to ljudima bilo valjda zanimljivo. Posle sam počeo da pišem i za “Politiku” kolumne. Odrastao sam patrijarhalno i strogo, roditelji u tim situacijama žele da im deca budu spartanci, stameni, jaki. Mene je puklo na kontra, postao sam plah i ponizan. Nisam se usudio da se borim za svoj prostor. Imao sam i strogog, volim reći i militaristički nastrojenog trenera Grosa. To me je ubijalo. Onda mi se desio taj pad pa sam sve ponovo učio, između ostalog i hrabrost. Kroz ta svoja istupanja učio sam se i tome. Relativizovao mi se tada odnos prema fudbalu i sportu i nije mi bilo važno da li ću igrati za veliki klub, osvojiti nešto, već sam imao ljudski, relaksiraniji odnos prema svemu tome. Naknadno gledano, ništa bolje nije moglo da mi se desi nego ta bolest koja mi se desila. Čudno zvuči, ali je tako. Tu je krenulo to moje promišljanje.

GLAS: Kako su izgledali Vaši dani dok ste bolovali od depresije?

ERGIĆ: Ima ta faza koja je stacionarna, gde sam bio baš na lečenju u psihijatrijskoj klinici i ima faza kad polako izlaziš i kad si kući, ali i dalje si u procesu lečenja. Ja sam toliko pao da nisam mogao da stanem na noge, da izlazim napolje, koliko me je to pogodilo. Bio sam totalno u stanju potištenosti, uplašenosti... Prvo su morali da me sadiraju, jer nisam mogao da spavam mesecima. Tako je krenuo neki proces pa su me stavili na antidepresive. Nakon nekoliko nedelja sam živnuo, došao sebi. Veliki rad sa mojim psihoterapeutom, koji je bio načelnik klinike, inače Nemac,  dao je rezultat. Da se nije on desio, nisam siguran da bih se vratio fudbalu, već sam ja bio odustao. To su mislili i moji. To je trajalo neka tri meseca, to stacionarno lečenje. Bio sam u paviljonu sa ljudima sa sličnim problemima. Išli smo na terapije, išli smo i na kreativne, jer i kreativnost je deo oporavka, recimo pravili smo neke stvari od gline. Imali smo i solarnu terapiju, izlaziš na sunce... Meni je pomoglo to što sam mogao da se resetujem. To je bila klinika otvorenog tipa, gde ti možeš da izađeš kad hoćeš i da se vratiš. Polako sam krenuo da izlazim. Ima tu jedna romantična priča. Bio je jedan park, pored psihijatrije, gde su neki klinci igrali fudbal. Dok su igrali, valjda su me prepoznali i rekli su mi: “Hajde igraj sa nama”. Nisam mogao. Svi su čekali da se vratim, jer sam tada bio prava mala zvezda u Bazelu. Posle par nedelja sam više izlazio i krenuo da igram fudbal sa tim klincima. Sreo sam tih par klinaca posle i setio sam ih se. Video sam tada, dok sam igrao sa njima, da i dalje želim da igram fudbal. Važno je bilo da mi je klub dao vremena iako sam osećao pritisak, jer su navijači stalno skandirali moje ime, da se vratim, iz dobre namere, naravno, ali meni je to stvaralo opterećenje. Pola godine sam posle trenirao sa timom, pa igrao prijateljske utakmice, pa takmičarske. Igrali smo Kup UEFA, baš sa Zvezdom, došli do nekog četvrtfinala pa je došlo to Svetsko prvenstvo i to je bio momenat kad sam morao da napravim taj iskorak.

GLAS: Kako je došlo do transfera u Bursu?

ERGIĆ: Sasvim slučajno mi se desila ta Bursa. Imao sam 28 godina, došao je novi trener u Bazel, koji nije hteo da produžim ugovor. Nisam mu zamerio. Razmišljao sam, u redu, idem na pauzu, biće nešto. Nema šanse da neću naći klub, dobro sam odigrao sezonu pre toga, ali i ako ne nađem nešto, bio sam u fazonu - nije strašno. Zvao me je Lusijan Favr u Hertu, jer me je znao, bio je trener Ciriha. Iskomplikovalo se nešto oko finansija. Došlo je poslednjih nedelju dana prelaznog roka i ja nemam klub. Malo je frka. Bila je i opcija - Sindikat fudbalera za ove igrače koji nemaju klub, organizuje treninge, ali to nisam hteo. Znam sebe, ugojiću se za dve nedelje. I onda se javio trener Burse, koji je gledao Jang Bojs - Bazel, gledao je nekog drugog igrača i pitao je za mene. Pogledao me je. Nazvao Turčina iz Bazela, kojeg poznaje, a on je bio moj prijatelj, koji mi je preneo sve. Otišao sam, nije me ništa koštalo. Nisam imao menadžera, posle onog tipa iz Juventusa, više nisam hteo da ga imam. Pregovarao sam lično, išao sam sa prijateljem. Svi rade preko posrednika. Rekli su mi da delujem neozbiljno, ali trener je insistirao da ostanem, da ga ne interesuju priče o meni, da kritikujem, da pišem i to me je kupilo. Bio je iskren, jer sam mu trebao i rekao sam sebi da ću za njega dati sve od sebe. Odigrao sam sezonu baš dobro, nominovan sam za najboljeg igrača prvenstva. Bili smo autsajederi, ali smo imali odličnu atmosferu. Sve velike klubove smo dobili, Galatu, Fener, Trabzon, baš smo igrali dobar fudbal. Desila nam se titula koju niko nije očekivao. Znam kad smo pregovarali, bila je fora, hoćemo li staviti premije za prvo, drugo, treće mesto, stavio sam. Nisam ni sam očekivao titulu. Igrali smo Ligu šampiona, lepo za kraj. Tako sam hteo da završim, po isteku ugovora.

GLAS: Nikad niste zaigrali ni za jedan klub u Srbiji, a navijač ste Crvene zvezde.

ERGIĆ: Nije bilo ništa konkretno, niko sa mnom nije kontaktirao, išlo je sve preko nekih posrednika, baš kad sam završavao u Turskoj. Međutim, nema šanse da bih igrao u našem fudbalu. Čak sam jednom izjavio: “Da nemam ništa da jedem, ne bih igrao u našem fudbalu”. Onda su to navijači shvatili bukvalno, a uopšte ne kapiraju da ti sugerišeš nešto drugo, da je toliko prljavog u našem fudbalu da zbog toga ne želim igrati. Nemam ništa zajedničko sa tom navijačkom ostrašćenošću, to je meni strano. A vidi, ja sam za Zvezdu navijao u sredini gde to nije nimalo lako. Kad vidiš sve ko je u tom klubu, ne mogu se poistovetiti sa tim ljudima.

GLAS: Idol Vam je bio sadašnji selektor Srbije Dragan Stojković.

ERGIĆ: Nemam više nikakvu povezanost s tim čovekom. Sa većinom tih ljudi koje upoznam nemam neku poveznicu, valjda sam zato otišao u ovako nešto drugo. Imaš to u književnosti, da li možeš da razdvojiš pisca od njegovog dela.

GLAS: Izdali ste tri zbirke pjesama: “Bajronovski junak”, “Priručnik za čekanje” i “Cveće živi na vodi”.

ERGIĆ: Prva zbirka je objavljena u “samisdatu”, jer nisam imao izdavača, druge dve sam imao izdavača, ali nisam hteo da iskoristim socijalni, odnosno marketinški kapital kao bivšeg igrača. Probao sam poluanonimno pa ako prođe - prođe, ako ne, neću da idem na tu foru. Svima je zanimljivo nešto što je objavio bivši fudbaler, a to je kratkog daha. Desio se “Kontrast”, izdavač koji je to prepoznao i eto, spremam i četvrtu zbirku. Drago mi je što su me u tom miljeu prihvatili kao nekog sebi ravnog. Ako misliš da samo tebe čekaju da objaviš nešto, onda si na krivom putu, jer status poezije danas je takav kakav jeste. Ne smeš biti previše ambiciozan, već pišeš što tebi to predstavlja neku zadovoljštinu i duhovni užitak. Ako to zaživi kod nekih čitalaca, onda je to samo plus. Srećan sam što nisam objavljivao dok sam igrao, jer nisam još bio stasao kao pesnik. Sad imam i urednika i to mi dosta znači, jer je svako subjektivan i nema osećaj šta je dobro i on me usmerava.

GLAS: Da li biste prije pogledali dobru utakmicu ili dobar pozorišni komad?

ERGIĆ: Uffff pa ne znam... Previše romantičan odnos imam prema fudbalu. Nisam ga odbacio. Voleo sam Borusiju, koja je igrala dobar fudbal sa Jirgenom Klopom. Pohvalio sam ih lično njemu kad sam ga video na utakmici koju su igrali protiv nas, dok sam bio u Bursi. Onda sjajna Barselona, protiv njih sam igrao sa Bazelom, strašna ekipa. Onda Mančester siti, iako je klub iz epruvete, umeju da igraju dobar fudbal. Gotivio sam i Arsenal, pošto je Arsen Venger jedan tvrdoglavac, koji bi najradije imao deset tehničara u ekipi. Iako dugo nisu nešto osvojili, volim kad neko drži do svoje filozofije fudbala. Pogledam ja i dalje... Volim kad neko igra dobar fudbal, onda pogledam, ali kad bih baš morao da biram, otišao bih da pogledam pozorišni komad, zato što ih u poslednjih nekoliko godina ima jako malo dobrih. Jedno vreme sam bukvalno išao svaki dan da gledam po jednu predstavu. S druge strane snimak utakmice se uvek može naći i pogledati, tako da eto, predstava bi imala prednost.

Rituali fudbalera

GLAS: Koliko je tačna priča da ste morali, kao mlad fudbaler proći inicijaciju, da idete u javne kuće sa ekipom, da nosite odjeću koju inače nose fudbaleri?

ERGIĆ: U ovoj predstavi što radim imamo taj momenat objašnjavanja tih rituala, inicijacija. Nisam imao sad neko gađenje prema tome, bilo mi je čudno, ali to je tipičan ritual za fudbalski tim. Nije to seksualna potreba, već deo mačo kulture.

Druženja

GLAS: S kim se čujete od aktuelnih ili bivših fudbalera, saigrača?

ERGIĆ: Prošle godine sam bio u Sevilji kod Rakitića, povremeno se čujemo. Poklonio mi je dres kad su igrali protiv Rome u jednom finalu. Dugo se nisam čuo sa Kuzmanovićem. Kad sam u Bazelu, retko idem na utakmice, ali odem na neka druženja. Sad je Valentin Štoker pravio oproštaj pa smo se lepo družili. Murat Jakin mi je dobar prijatelj.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.