Filip Kasalica rekapitulirao karijeru za "Glas": Uopšte se ne sjećam Bordoa

Svaka generacija pristalica najtrofejnijeg srpskog kluba ima neku svoju nesreću, svoje grčke kuvare, beogradske magle, svoje pesnice u Kelnu, potrošene snove, neke Strasbure i Bordoe. Suze brzonogog napadača, čiji je bol slomio i najtvrđe pristalice Zvezde, na jugozapadu Francuske, simbol su jednog vremena koje bi najradije da zaborave u velikanu sa “Marakane”. Baš onako kako je sam on iz memorije bukvalno izbrisao sve što se te grozne avgustovske večeri dešavalo na stadionu “Šaban Dalma” u Bordou. Mada, u intervjuu za “Glas Srpske” Kasalica ističe da svaka sreća na svom putu ima i svoju tugu.

- Dve ili tri godine uopšte nisam pogledao pobedonosni gol Bordoa. Nama je tada to baš značilo, jer su u ekipi bili svi koji su istinski voleli Crvenu zvezdu, dakle značilo nam je kao navijačima i kao igračima. Bili smo mladi, ali šta da radimo, sve je to život, sve je to negde zapisano. Posle toga, šalio sam se, kad nisu priznali onaj gol Krasnodara, kada je Zvezda ušla u Ligu Evrope, rekao sam: “Ovo se vratilo za Bordo”. Meni je sve u magli od tih sećanja iz Bordoa, sećam se da smo išli do navijača, ali posle, tog puta do Beograda se uopšte ne sećam. Mislim da je tunel stadiona u Bordou duži čak od onoga na “Marakani”. Znam, jer smo trenirali dan pre utakmice i znam kad smo sišli na teren, na utakmicu, ali povratka sa meča do svlačionice i povratka u Beograd, nemam predstavu šta se dešavalo. Jedan bolan trenutak, ali ja volim da citiram Ljubu Tadića: “Nema velike ljubavi bez velike radosti, ali i bez velike patnje - eto to vam je Crvena zvezda”. Bilo je teško - u dahu je ispričao Kasalica.

GLAS: U Crvenu zvezdu ste došli kao izričita želja Roberta Prosinečkog.

KASALICA: Robert Prosinečki me je baš želeo. Bio je baš uporan i kad su pregovori bili u toku. Situacija se menjala iz sata u sat, iz minuta u minut, te blizu je, te daleko, ali Robi je stao iza transfera i na moju sreću sve se uspešno završilo. Postao sam igrač Crvene zvezde. Malo ko zna da sam ja prvi igrač koji je postigao gol za Zvezdu i pre nego što je došao na “Marakanu”. Igrao sam za Hajduk iz Kule, izgubili smo sa 1:0 u  Kuli, a ja sam dao autogol.

GLAS: Kakav je na Vas utisak ostavio Robert Prosinečki?

KASALICA: Robi je bio mangup i na terenu i van njega, i u društvu. A to šta je s loptom radio, to je fantazija. Kad smo igrali ševu, retko kad je grešio, a kad pogreši, nije hteo da uđe u ševu, već je ulazio onaj koji mu je odigrao loptu ha-ha-ha.

GLAS: Svega minut i 13 sekundi bilo Vam je dovoljno da postignete gol na debiju u dresu Crvene zvezde čime ste ušli u anale kluba, kao strijelac najbržeg gola, kao debitant u klubu. Srušili ste legendarnog Boru Kostića. Sigurno imponuje taj podatak.

KASALICA: Naravno, velika je čast što sam prestigao takvu legendu kao što je Bora Kostić, a i što sam se na bilo kakav način, a pogotovo na taj, upisao u istoriju kluba koji volim, koji mi je u srcu.

GLAS: Kako pamtite gol protiv Partizana u Kupu Srbije, u trijumfu od 2:0?

KASALICA: To mi je najdraži gol. Tu sam dobio neku snagu. Izdržao sam duel sa Ivanom Ivanovom i na sreću sam dao gol u teškim trenucima za Crvenu zvezdu. Taj gol doneo je dosta radosti našim navijačima. Moja generacija je uzela Kup, kasnije smo vratili i titulu, ali mislim da su od tog gola krenuli neki lepši dani za Zvezdu. Zvezda je najlepši klub na svetu kad se pobeđuje, a najteži kad se gubi. Pogotovo za domaće igrače. Kad pobeđuješ, Beograd, Srbija i Balkan su tvoji, a kad gubiš ne izlaziš iz kuće bukvalno. U mom mandatu na “Marakani” osetio sam obe strane medalje. Te loše strane sad prepričavamo kao neke anegdote, recimo ja sam ulazio u prodavnicu sa kapom na glavi, ali u tim momentima nije baš bilo prijatno. Kad se crta podvuče samo lepe uspomene ostaju i sećam se samo lepih momenata.

GLAS: Vodili ste velike duele sa Ivanom Ivanovom, jednom je rekao za Vas da ste najnezgodniji igrač za čuvanje, ali i “prljav”.

KASALICA: Čuo sam za tu izjavu. Ne sviđa mi se to “prljav”, rekao bih da sam prgav, ali sve je to u žaru borbe. Skoro sam se u jednom intervjuu izvinio svim sudijama, jer jednostavno sam takav, želim da pobedim na sve moguće dozvoljene načine. Nikako ne želim nekoga da povredim, ali hvala mu što je to rekao. Imao je Ivanov veliku karijeru, igrao je i za Bazel, bio reprezentativac Bugarske.

GLAS: Još jedan važan gol dali ste u derbiju protiv Partizana, onom istorijskom, prvenstvenom u slavlju vašeg tima od 3:2.

KASALICA: To je bila jako važna utakmica za nas. Da smo izgubili taj meč, ostali bi već u novembru bez šanse za titulu. Partizan nas je u prvom poluvremenu što se kaže “odučio od fudbala”. Razbili su nas. Ušli smo u svlačionicu, pogledali se u oči i rekli da nemamo šta izgubiti, idemo na sve ili ništa i mislim da smo fenomenalno odigrali u drugom poluvremenu.

GLAS: Kako pamtite Nenada Milijaša?

KASALICA: Bilo je većih igrača, ali mislim da nijedan nije ostavio takav trag u Crvenoj zvezdi, pogotovo u ovom veku. Milijaš je nama igračima bio i brat, i otac i majka, i tetka, i strina, i finansijer. Stvarno je tad bila loša situacija. On je sve uspevao, Milijaš je bukvalno držao klub. Kad mu se obratiš za pomoć, ne razmišlja, uvek je tu da pomogne. Ima jedna zanimljiva priča. Imali smo trening, pre kojeg sam ga slučajno zagradio na parkingu. Uzeo je moj auto, oterao ga skroz na pomoćni teren. Izašao sam, prvo sam se uplašio, razmišljao sam gde mi je auto. Kad sam video, rekli su mi da sam ga iznervirao... Jedva sam izvezao auto.

GLAS: Kako izgleda kad sudija svira jedanaesterac za rivala na “Marakani”, a prekršaj je načinjen van šesnaesterca?

KASALICA: Realno, nismo igrali dobro tu utakmicu, mučili smo se. Jagodina je bila bolja. Mi smo poveli preko Ognjena Mudrinskog, a njima je sviran penal na 18 metara. Tad nije postojao VAR, ali nije bilo ni potrebe da se vidi da je start bio van 16 metara. To su neke stvari na koje nismo mogli da utičemo. Javnost zna šta se tada dešavalo, da ja sad ne pričam o tome.

GLAS: Pričalo se da Vam je Crvena zvezda ostala dužna oko 180.000 evra, ali nikad je niste tužili.

KASALICA: Nikad nisam ni razmišljao da pokrenem tužbu. Zvezda da je imala novca, isplaćivala bi plate, ali nije imala. Oprostio sam Zvezdi 90.000, a Zvezda mi je isplatila drugu polovinu u ratama, ali kako sam se dogovorio sa tadašnjom upravom, ljudi su me ispoštovali. Zvezda mi je mnogo dala, volim Zvezdu. Nije ljudski da ja tužim Crvenu zvezdu.

GLAS: Kakva iskustva nosite iz korejskog Ulsana?

KASALICA: Klub, grad i država - sve fenomenalno. Klub je bio organizovan na evropskom nivou, imao je vrhunsku bazu, sa nekoliko terena mislim da je Španija bila u našoj bazi za vreme Svetskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji. Plata je bila tačna u minut, evo sećam se i datuma kad smo primali platu - 28. u mesecu. Liga je uređena. Zemlja tehnologije. Što se fudbala tiče, što se nisam duže zadržao, ja sam kriv, isključivo. Nisam igrao dobro, priznajem. Tamo su svi igrači spremni, a posle ide tehnička potkovanost. Ja predriblam ili pretrčim igrača, a on me stigne i šta ja da radim ha-ha-ha.

GLAS: Da li je poslije avanture u Južnoj Koreji postojala mogućnost da se vratite u Crvenu zvezdu?

KASALICA: Bilo je interesovanje. Bio sam u kontaktu sa ljudima iz kluba, ali iskreno ne sećam se šta se tačno desilo. Moj veliki prijatelj Rade Ćaldović bio je u kontaktu sa ljudima iz kluba, ali ne znam zašto se nisam vratio na “Marakanu”.

GLAS: Kako Vam je bilo u Istri, koja je bila naredna destinacija?

KASALICA: Iskreno, plašio sam se da idem, ali bio sam neinformisan. Istra, Pula su fenomenalni za život. Došli smo Stefan Nikolić i ja i zaista su nas sjajno prihvatili. Bukvalno sam uživao. Imao sam priliku igrati na sva četiri velika stadiona bivše Jugoslavije - “Marakani”, “JNA”, “Poljudu” i “Maksimiru”.

GLAS: Uslijedila je avantura u kazahstanskom Ordabasiju?

KASALICA: Moj prijatelj Aleksandar Simčević me je preporučio ljudima tamo. Otišao sam u nepoznato. Grad i zemlja su mnogo slabije razvijeni od Koreje, ali toplina tih ljudi je neverovatna. Uživao sam i tamo. Igrao sam fenomenalno, naučio sam i ruski. Mogao sam i pre da ga naučim, ali kad mi se neko obrati, ja samo kažem: “Pitajte Simu”. Desila se jedna situacija na polovini sezone. Trener je imao običaj da pozove igrače u sobu, kad smo bili u karantinu. Simčević i ja smo uvek išli zajedno. On je prevodio, ali sam ja tada naučio. Trener mi je rekao: “Sutra ćeš, protiv Astane imati situaciju jedan na jedan sa golmanom Nenadom Erićem, obigravaj”. Nisam znao šta znači ta reč. Značilo je da driblam. Upravo se desila ta situacija, ja sam šutnuo sa 16 metara, promašio gol i od tog trenutka me je trener uzeo na zub, zašto nisam driblao, već šutirao. I bukvalno je to bio jedini problem, trener mi je baš zamerio i napustio sam Ordabasi posle godinu dana.

GLAS: Kako je bilo u Grčkoj, odnosno Platanijasu?

KASALICA: Pozvao me je jedan prijatelj. Želeo sam. Grčka je odlična liga. Živeti na Kritu, u Hanji je fenomenalno, došao sam, počeli smo sa pobedom, ali ekipe iznad nas su nam pobegle, a i loše smo igrali. Zasluženo smo ispali. Zadovoljan sam ličnim, ne i ekipnim učinkom.

GLAS: Igrali ste za reprezentaciju Crne Gore. Kakve uspomene imate na to iskustvo?

KASALICA: Debi i odmah pogodak protiv Letonije. Bio sam povređen. Meč u Podgorici protiv Engleza, mislim da smo ih razmontirali. Završeno je 1:1 i mislim da smo bili bolji puno od ekipe u kojoj su tada igrali Stiven Džerard, Frenk Lampard, Vejn Runi... Sećam se i meča protiv Ukrajine, kada nam je bila potrebna pobeda za siguran baraž. Mirko Vučinić je imao šansu na 0:0. Lopta je od “džombe” odskočila i pogodila stativu, to on ne promašuje, kasnije smo primili jedan gol pa smo izgubili. Igrao sam i na “Vembliju”, velika čast, šteta što nismo uspeli.

GLAS: Kako provodite penzionerske dane?

KASALICA: Prve penzionerske dane provodim onako sabirajući utiske i okrenuo sam se novom poslu, pošto sam odlučio da budem agent fudbalera, tako da sam malo više na telefonu, nego što sam bio ranije.

Terzić

GLAS: Neobično cijenite generalnog direktora Crvene zvezde, Zvezdana Terzića?

KASALICA: Zvezdan Terzić i pokojni čika Vlada Bulatović bili su na čelu OFK Beograda. Mene su oni doveli na “Karaburmu”. Tada je OFK bio treći klub u državi sa igračima poput Duška Tošića, Aleksandra Kolarova, Baneta Ivanovića, Marka Baše, Bobana Rajkovića, kojeg je Terzić tada prodao u Čelzi za pet miliona evra, kada su u opticaju bili mnogo manji iznosi. Vidimo i šta je uradio sa Crvenom zvezdom. Treba i hrabrost za to, ne samo procena igrača. Terzić je gurnuo u vatru pet-šest klinaca i doneo novac klubu. Crvena zvezda je zahvaljujući Terziću sada ozbiljan evropski klub.

Bajković:

GLAS: Ispričajte nam neku anegdotu sa Bobanom Bajkovićem?

KASALICA: Meni je propao transfer u jedan ruski klub - Mordoviju iz Saranska. Bajko je zvao tadašnjeg sekretara stručnog štaba Crvene zvezde Mirka Abramovića: “Mile, đe ide ovaj Kasalica, đe ta Moldavija, đe to?”. On je pomešao i pogrešio sve, ali to je Bajko, najveći šaljivdžija kojeg poznajem.

Janković

GLAS: Mnogo poštujete bivšeg trenera Crvene zvezde Aleksandra Jankovića.

KASALICA: Sjajan čovek, pegagog i fenomenalan stručnjak. Mislim da govori pet jezika. Sećam se kad smo došli u Bordo, mislim da je na konferenciji pre utakmice pričao na Francuskom. Svi smo se čudili. Nas su pre utakmice svi otpisali pre Bordoa, ali došli smo do toga da se do poslednjeg sekunda borimo za prolaz. Njegov trenerski kvalitet je ta taktika, Janković je fenomenalan taktičar.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.