Ekskluzivno za "Glas", čovjek koji je nanio bol slavnoj Barseloni (VIDEO; FOTO)

Njegov let kroz vazduh i lopta koju je tog 30. oktobra 1996. godine smjestio iza leđa Barseloninog golmana Vitora Baije, za vođstvo Crvene zvezde protiv katalonskog giganta, jedan je od kultnih golova koji pamte generacije navijača “crveno-bijelih”. Momenat u kojem je to uradio i važnost utakmice Zvezdinog golgetera poslao je u vječnost, iako je i prije i poslije Zoran Jovičić postigao mnogo ljepših, možda i važnijih golova. Taj pogodak i dva minuta poslije njega vječita su tema naglabanja “šta bi bilo, kad bi bilo”. Važnost tog gola umanjio je odgovor Barseloninog Brazilca Đovanija, koji je, tek što su gosti prešli sa centra, poravnao rezultat i kasnije će se ispostaviti postavio konačnih 1:1.

U intervjuu za “Glas Srpske” jedna od najvoljenijih zvezdinih “devetki” prisjetio se tog dvomeča protiv Katalonaca u osmini finala počivšeg Kupa pobjednika kupova, kao i vremena koje je proveo na pozajmici u banjalučkom Borcu. Priča je ovo o jednoj karijeri, koja je, da nije bilo povreda, mogla biti puno bogatija.

- Ljudi se sećaju te utakmice jako dobro, iako je prošlo 28 godina. Stvarno je to bio sjajan period. Bila je sjajna utakmica i pre toga, protiv Kajzerslauterna. Međutim, utakmica protiv Barselone u Beogradu je obeležila moju karijeru. Šteta što nismo izdržali, što smo odmah primili gol, da smo samo malo izdržali protiv te moćne Barselone mogli smo možda i do najvećeg iznenađenja u toj deceniji. Imali su pravi drim tim Katalonci: pozada Abelardo, Fernando Kouto, Migel Anhel Nadal i Georgi Popesku, sve sami reprezentativci. Ispred je bio Pep Gvardiola, napred Zuba Ronaldo, Hristo Stoičkov, Luis Enrike, Đovani... Navijanje na “Marakani” je bilo čudesno, bilo je od 85.000 do 90.000 ljudi - istakao je Jovičić, koji pamti svaki detalj tog susreta.

- Po desnoj strani su kombinovali Zoran Njeguš i Darko Anić, Zoki je centrirao i taj neki moj golgeterski njuh, zamisao gde će lopta da padne je presudio. Malo me je i iznenadila, ja sam krenuo na nju, osetio gde bi mogao da je udarim, ona je padala i padala... Izdržao sam duel sa Abelardom, on je krenuo da napravi klizeći start, ali nije uspeo da me spreči da pogodim - dodao je Jovičić.

GLAS: Gol Bratislava Živkovića u Barseloni je zaledio “Kamp nou”.

JOVIČIĆ: Ponekad pogledam te stare utakmice, neki gol... Mi smo u Barseloni dali taj gol iz tri poteza. Golman do beka, bek do mene, ja povratnu do Žileta i gol! Danas kad to uradi Mančester siti ili Barsa, svi kažu, to je perfekcija... Igrali smo ravnopravno sa njima u obe utakmice. Nije danas problem izgubiti, ali treba igrati, stvarati šanse pa ako golman ima dan, bože moj. Danas je i jedan šut u okvir gola puno na nekim utakmicama.

GLAS: Barselona u strašnoj formi, u srijedu, dolazi u Beograd. Šta očekujete od aktuelne generacije fudbalera Crvene zvezde?

JOVIČIĆ: Verujem ja u ovu ekipu, bez obzira na sve. Miloje je dobar, iskusan trener. Može Zvezda da im naudi, samo ne sme da bude strah kod igrača. I oni su ljudi, jeste da imaju veći budžet, ali nama je problem to što nemamo jako prvenstvo, što naši igrači nemaju više jakih utakmica...”Prešaltavaju se iz prve u petu brzinu”... Možda ćemo pre do dobrog rezultata protiv Barse, nego protiv ostalih zbog motiva i svega.

GLAS: Vi ste dijete Crvene zvezde. Ponikli ste u tom klubu. Kakav je osjećaj bio kada su Vas, kao šesnaestogodišnjaka, priključili prvom timu, onoj šampionskoj generaciji iz Barija?

JOVIČIĆ: Bila je to velika privilegija, čovek to tek posle shvati. Mislim, shvatao sam i tad... Bila je to velika generacija. Ivan Adžić i ja smo, iz omladinaca, potpisali profesionalne ugovore, trenirali sa njima. Bili smo sa njima u Poreču, pre Barija, na pripremama. Na mene je, od tih momaka, najveći utisak ostavio Darko Pančev, pošto sam igrao istu poziciju, kao i on. Na treninzima je davao golove isto kao i na utakmicama, iz polušansi, kako god... Naravno i ostali su bili sjajni, Dejo, Miha, Juga... To je bilo veliko iskustvo. Posle tih treninga sa njima i prijateljskih utakmica koje sam odigrao sa njima sve je bilo lakše.

GLAS: Išli ste na nekoliko pozajmica. Prva stanica Vam je bila Nikšić, odnosno Sutjeska. Kakva iskustva nosite iz grada pod Trebjesom?

JOVIČIĆ: Sutjeska je tad imala dobru generaciju, sa Rankom Zirojevićem bili su tu Saša Medin i Slavenko Kuzeljević, koji su malo stariji. Završili smo šesti ili sedmi. Dobro sam odigrao, dao sam osam golova. Jedno lepo iskustvo, lepo sam bio primljen dole, specifična sredina i ostala mi je u najboljem sećanju.

GLAS: Uslijedila je pozajmica u banjalučki Borac, u kojem ste igrali u sezoni 1992/1993. Čega se sjećate iz tog perioda?

JOVIČIĆ: Žao mi je što ta ekipa, sačinjena uglavnom od pojačanja iz Zvezde i Partizana, nije dala sve što je objektivno mogla. Bilo je i specifično vreme, rat... Išli smo u Banjaluku u kojoj nije bilo struje, spavali smo u hotelu “Bosna”, trenirali na Gradskom stadionu... Sa nekim od tadašnjih saigrača sam se i posle viđao, bilo je lepo iskustvo, ali ostaje žal što igrački nismo više dali. U Banjaluci smo odigrali samo jednu prijateljsku utakmicu, ne mogu da se setim ko je bilo rival. Posle smo igrali prvenstvene mečeve u Valjevu, na stadionu Krušika pa u Kostolcu. Pižon nam je jedno vreme bio trener. Bilo je bezbroj anegdota. Bili smo dobra klapa. Posle sam dolazio u Banjaluku i video se s nekim prijateljima.

GLAS: Treća stanica, kada su Vaše pozajmice u pitanju, bio je grčki Etnikos. Rijetkost je bila u tom periodu da igrač ode na pozajmicu u inostranstvo.

JOVIČIĆ: Ja sam uspeo u tome zahvaljujući kumu Neđi Milosavljeviću. Proveo sam lepe dve godine i odigrao dobro. Prva liga Grčke bila je tada u ekspanziji. Dao sam dosta golova, sve to iskustvo sam iskoristio posle kada sam se 1995. godine vratio u Zvezdu.

GLAS: Konačno ste se vratili na “Marakanu”. Sezona u kojoj ste eksplodirali bila je 1996/1997, kada ste sa 23 gola bili najbolji strijelac Prve lige Jugoslavije. 

JOVIČIĆ: Mislim da sam te sezone zbog povreda propustio jedno deset utakmica, tako da bih dao verovatno još koji gol da sam mogao da ih odigram. Celu karijeru su mi obeležile povrede. Mislim da sam preživeo sve moguće povrede. Operisao sam koleno, prepone, rame mi je ispadalo, imao sam potres mozga pa problem sa tetivom. Dosta važnih utakmica sam propustio. Recimo protiv Ekerena u Beogradu, jer sam na zagrevanju osetio bol u nozi, od povrede koju sam vukao jedan period. Zbog povrede propustio sam i dva-tri derbija protiv Partizana. Žao mi je zbog toga.

GLAS: Iz Crvene zvezde ste prešli u Sampdoriju. Kako Vam je bilo u Đenovi? 

JOVIČIĆ: U Italiju sam otišao 1998. godine. Do 2001. bila je najjača liga, Kalčo. Kada sam stigao Siniša Mihajlović i Roberto Manćini su otišli u Lacio. U Sampu su tada bili Danijel Ortega, Vinćenco Montela, Brazilac Dorival. Ozbiljni igrači. I tamo sam se borio sa povredama. Vlasnici Sampdorije, porodica Mantovani, bili su sjajni. Novinari su iskopali da ako ne odigram četiri meseca utakmicu klub ima pravo da raskine ugovor sa mnom, na moju štetu. Sve novine su pisale o tome. Pozvali su me Mantovaniji u svoju vilu i rekli mi: “Zorane, ne obaziri se na pisanja, samo se oporavi, koliko god ti bude trebalo, klub će te čekati”. Posle neka četiri i po meseca sam i zaigrao, protiv Bolonje u Kupu Italije. Ostaje žal isto što nisam fudbalski više pružio tamo, zbog te povrede kolena.

GLAS: Pokušali ste u Kaenu da se vratite ozbiljnom fudbalu.

JOVIČIĆ: U Kaenu sam završio. Bio sam dve godine tamo. Imaju odličnu omladinsku školu, ogroman kompleks. Uslovi su perfektni stvarno i odlično su me primili. Sa mnom je bio Ljubiša Ranković iz Partizana, kasnije je došao i Igor Matić i lepo nam je bilo, igrali smo Prvu ligu. I dan-danas se čujem sa nekim ljudima iz tog perioda. Kada sam 2005. završio sa Kaenom, imao sam ponudu da odem u Briž, tamo je bio Ivan Gvozdenović koji mi je rekao da me je želeo čuveni belgijski reprezentativac Mark de Gris, koji je tada bio sportski direktor. Nisam mogao zbog povreda, osetio sam da je to kraj. Starija kćerka je već trebalo da krene u školu, a nisam hteo da ide u inostranstvu. Zvao me je lično i De Gris, nisam mogao da verujem. Igrali su Ligu šampiona, rekao mi je da ću dobiti masera, ličnog trenera da me spremi. Dao mi je i vremena koliko mi treba, ali nisam pristao. Mislim da mi je to životna greška, što sam to odbio. Imao sam 32 godine, možda bih tamo i ostao.

GLAS: U dresu reprezentacije Jugoslavije odigrali ste dvije utakmice i postigli jedan gol, baš na debiju u Mar der Plati protiv Argentine, u trijumfu od 3:2.

JOVIČIĆ: To je prvi i jedini put da smo dobili Argentinu u Južnoj Americi. Dao sam treći gol, drugi sam namestio. Tek sam posle na snimku, posle par godina, video da je igrao Dijego Simeone, pa Hernan Krespo te Arijel Ortega, Huan Esnajder.

GLAS: Povrede su Vas spriječile da ostavite dublji trag i u dresu nacionalnog tima.

JOVIČIĆ: Bio sam ceo ciklus pred Francusku u sastavu reprezentacije. Bio sam na klupi protiv Španije u Beogradu, protiv Češke... Igrali smo prijateljsku na Paliću, pred baraž protiv Mađara, Peđa Mijatović i ja smo bili u špicu, Dejo Savićević i Piksi Stojković iza nas. Santrač je rekao da ću igrati protiv Mađara. Dan pred put na utakmicu sam se povredio, bila glupa neka povreda. Zaigrao je Savo Milošević i ostalo je istorija.

GLAS: Šta danas radi Zoran Jovičić?

JOVIČIĆ: Penzioner sam ha-ha-ha-ha. Zaposlen sam u Fudbalskom savezu Srbije. Pratim i Zvezdu. Čuvam troje dece, oni su mi sve.

Derbi

GLAS: Kako pamtite “vječite” derbije. Ko Vas je čuvao?

JOVIČIĆ: Bio je neizvesniji derbi, nego danas. Treba nam dobar derbi, dobar Partizan. Niša Saveljić je bio nezgodan. Muški smo se tukli dok je trajala utakmica. Posle je bilo sve super, drugari smo i danas.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.