Dragiša Binić prije 32 godine sa Zvezdom postao šampion Evrope, a za “Glas” otkriva detalje finala

Tačno prije 32 godine, na današnji dan, Crvena zvezda je u mitskom Bariju postala prvak Evrope. A te talentovane mladiće na pravom kursu uvijek je držao najstariji među njima - Dragiša Binić.

Vođa bez trake, mangup bez mane, majstor kad svi­ stanu i najbrži fudbaler Evrope svoga vremena držao je svlačionicu i uvijek povlačio kad je gusto. Majstori su nekad razmaženi, nekad nisu od volje, ali od Bine sa njima niko nije znao bolje. Trčao je za sve njih, pokrivao ih, od onog prvog okršaja na putu do trofeja protiv Grashopersa do finala na stadionu “Sveti Nikola”. Popularni Bina - turbina u svojevrsnoj ispovijesti za “Glas Srpske” smatra da se finalni duel mogao završiti u regularnih 90 minuta da je  tada postojao VAR sistem. Kaže, dobila bi Zvezda.

- U finalu, nije to bila ona Zvezda koja igra lepršavo, za gol više. Malo smo igrali zatvoreno, videli ste i sami da sam i ja pomagao Refiku Šabanadžoviću, a s početka sam probijao. Imao sam i šansu. Negde u 20 i nekom minutu sudija Tulio Laneze nije nam svirao čist penal. Mozer je igrao rukom, jedna lopta je išla ka meni, on je zakačio i nisam dao gol. Da je tad VAR bio...Ali bila je baš naporna utakmica, imali smo i malo sreće naravno, ne može bez toga – rekao je Binić.

GLAS: Kako Vi gledate na današnji dan?

BINIĆ: To je jedan od najsrećnijih dana u mom životu. Rado se setim svega, odigravanja utakmice, pobede...Tada nismo ni bili svesni šta smo napravili. Tek kako vreme prolazi, vidiš šta si napravio, kad ti čovek priđe i kaže: “Ulepšao si mi mladost”. Tada vidiš koliki je to uspeh. Prvi put smo osetili, bar ja lično, kada su nas ljudi dočekali na aerodromu, zatvorenom autoputu, špaliri ljudi, puna “Marakana”. Trebalo bi malo bolje, ozbiljnije da sve to obeležavamo.

GLAS: Šta bi po Vašem mišljenju trebalo da se uradi?

BINIĆ: Imao sam ideju da se okupi cela generacija iz Barija, kako naša, tako i Olimpikova ili Bajernova, ali nezgodno je jer je ponedeljak, plus što oni ne mogu da se skupe. Imali smo ideju i da to obeležimo juče na proslavi titule aktuelne generacije, da im recimo mi dodelimo pehar, ili pre utakmice izađemo nekih petnaestak minuta pred navijače...

GLAS: Kako pamtite tu penal-dramu iz Barija?

BINIĆ: Bio sam najstariji i malo sam vukao taj pobednički deo, a Miha (Siniša Mihajlović) je predvodio te mlađe. Vidim kakva je situacija i onda da im dam malo elana kažem: “'Ajde, ja ću prvi”. Onda se javio Robi i tako je sve krenulo. Već posle Robijevog gola, Dika brani, ja dajem drugi gol i sve je išlo lakše.

GLAS: Htjeli ste da bacite pehar navijačima poslije utakmice.

BINIĆ: Da. Koliko smo mi želeli taj pehar, toliko su ga i naši navijači želeli. Imaju i oni pravo da ga dodirnu. Zato sam ga i nosio sedam dana posle finala. Ne znam ni ja gde sve nije bio po Srbiji, narod se slikao. Odneo sam kumu, koji je partizanovac, pehar na svadbu. Kad sam se pojavio u hotelu “Nais”, igračima Želje, koji su bili tu u karantinu, poispadale su viljuške. Ne veruju ljudi, juče su ga gledali na televiziji, a danas je ispred njih. A ona priča da sam p*šao u pehar, to nema veze. Čak ne verujem ni da je to Juga (Vladimir Jugović) rekao, verovatno je hteo da napravi neko zezanje.

GLAS: Poslije utakmice Vi ste izabrani da odete na doping kontrolu.

BINIĆ: Tu sam izgubio dva sata. Oni nisu verovali da nisam dopingovan, jer sam puno trčao, ali inače sam mogao trčati koliko hoćeš. Nisam se ni umorio. Nema šanse da mokrim, jedno pivo, drugo, a kako ne pijem alkohol, već me malo uhvatilo. Tražio sam da neko iz Zvezde bude tu sa mnom, da se ne desi neki problem. Kasnio sam posle na početak proslave, kad sam ja stigao, muzika je uveliko “tukla”.

GLAS: U čemu je tajna Vaše generacije, u kolektivu?

BINIĆ: Nismo mi bili ništa posebno u odnosu na ostale generacije Zvezde. Imao je naš klub još izvanrednih generacija. Mi smo imali strašan kolektiv i ginuli smo jedan za drugog. Na tome sam ja insistirao. Svakog momenta smo znali sve, šta kome fali, zajedno smo izlazili, družili se, ne ovo ko danas kad svi posle treninga odu svojoj kući...stalno smo bili zajedno. Znali smo ko koliko može.

GLAS: Trener Ljupko Petrović u Vas je imao najveće povjerenje.

BINIĆ: Ljupko je znao da sam ja voleo puno da izlazim, ali nisam pio, ni pušio. Izbegavao sam to, kao i momci koji su bili sa mnom. To druženje van terena nas je zbližilo i to je dalo rezultat. Niko nije mogao da “uđe” među nas. Prvi smo mi reagovali između sebe.

GLAS: Kad ste spoznali da možete do trofeja?

BINIĆ: Otprilike kad smo izbacili Glazgov Rendžers. Po meni oni su bili najjača ekipa, najjači naš rival na tom putu i najskuplji. Tu je bila skoro cela engleska reprezentacija, jer tada su Englezi imali zabranu igranja u evrokupovima i svi su bili u Rendžersima. Zgazili smo ih ovde i zato toj utakmici nije davan takav značaj kao meču protiv Bajerna ili finalu. Njima ništa nije bilo jasno, to im se videlo na licu. Bili su u čudu, nisu verovali da smo takav tim. Tu se videlo da možemo do kraja. Na početku puta smo mislili da ćemo lako, tu nas je Grashopers opomenuo. Dao sam taj jedan gol, sve me je išlo, ali ne mogu sam, kad ostale neće. U Cirihu smo pokazali od kakvog smo materijala.

GLAS: Da li je tačno da ste vi, igrači Zvezde, morali da stojite u redu za karte za utakmicu polufinala protiv Bajerna?

BINIĆ: Svi smo čekali u redu. Dobili smo po 14 karata koje smo morali kupiti. Zamislite u to vreme koliko prijatelja nas je zvalo, uže i šire rodbine. Kako da kažeš nekome da nemaš kartu. Nerealno je.

GLAS: Da li je postojao neki “znak pored puta” da će se “nebo otvoriti” nakon drame protiv Bavaraca na “Marakani”?

BINIĆ: Gledajte, odlično smo otvorili utakmicu. Mogli smo da ih zgazimo, a onda Dika primi taj nesrećni gol. Probijao sam po desnoj strani, a Darko Pančev “ne zatvara” ono njegovo, da uđe ispred igrača i da gol. Ne mogu da mu je dam iza igrača. Tu smo već malo bili iskidani, a onda znaš kakvi su Nemci, kad krenu teško ih je zaustaviti. Onog momenta kad su pogodili stativu, kad lopta nije ušla u gol, dobili smo još veću snagu da ih izbacimo. Osetili smo da je to taj momenat. I onda nam je Bog vratio, kako smo ga primili, tako su i oni.

GLAS: Pogodili ste sve rezultate na šampionskom putu.

BINIĆ: Tako se desilo. Džaja me je svaki put pitao, kao i pred finale. Tako sam i dobio pehar da nosim posle Barija. Uslov je bio da pogodim rezultat i sve sam rekao. Koliko je Džaja bio korektan, ipak je pehar nešto veliko. Bez reči je ispoštovao dogovor i uzeo sam trofej i u sedam dana više ne znam gde nije bio.

GLAS: Rat je najviše pogodio Crvenu zvezdu.

BINIĆ: Moj predlog je bio da svi ostanemo još dve, tri godine ovde i da dovedemo još dva, tri igrača i faktički bismo imali i reprezentaciju i sigurno bi bili ponovo prvaci. Međutim, desilo se što se desilo. Rasturila nam se zemlja i izvanrednu generaciju smo izgubili.

GLAS: Da li je tačno da ste Vi “kumovali” da Slavoljub Muslin uđe u trenerske vode?

BINIĆ: Gledajte, imali smo u Brestu jednog trenera kod koga su svi igrali defanzivu i samo sam ja ostajao gore, u napadu. Rekao sam mu da tako ne možemo igrati. Nacrta on taktiku na tabli, ja obrišem i kažem da ne može tako. Onda nagovorimo Mukija da bude trener, kažemo mu da ćemo dovesti iz Srbije nekog ko će raditi operativno. Kažu Francuzi pobiće nas na treninzima, jer smo mi u Srbiji mnogo radili na fizici. Doveli smo Žareta Nedeljkovića iz Rada. Nije znao jezik, ali Muki je prevodio, radio s njim i tako je krenulo. Vratio je Zinedina Zidana u život. Vidite i sami kakav je trener. Brani struku i ne da na sebe. Kod njega se on pita. Malo stručnjaka kod nas je kao on. Zato i nemamo igrače, ne radimo kako treba. Niko kod dece ne traži ono u čemu su najbolji, nego svaštare, rade sa laptopima, a u fudbalu to ne može!

GLAS: Levante?

BINIĆ: Kratko sam bio tamo. Pre mene je bio u Levanteu Johan Krojf. Klub je bio u teškoj situaciji. Bio sam samo šest meseci i vratio sam se.

GLAS: Kako ste se vratili u Zvezdu? Posle Dragana Džajića, Vi ste tek drugi fudbaler u istoriji koji se vratio na “Markanu”.

BINIĆ: To je bilo nezamislivo tada, to nije bila politika kluba. Samo se Džaja vratio pre mene, odigrao tri utakmice i prekinuo. Ja sam se vratio i osvojio sve. Nikome nije bilo jasno kako sam se vratio. Odgovor je prost. Počeo sam da treniram i ostao sam da igram. Vratio sam se u svoj klub. Ljupko je video da mu trebam, pre svega moja brzina i prodornost i to da držim svlačionicu.

GLAS: Bila je tad i ponuda Partizana.

BINIĆ: Bila je, ali na moju sreću i njihovu nesreću nije došlo do tog transfera. Hahahaaha.

GLAS: Kakva su Vam iskustva iz Obilića?

BINIĆ: Tamo je napravljen kolektiv gde su momci ginuli jedan za drugog. Pokazalo se da se sa igračima koji nisu top klasa može napraviti rezultat. Još kad je komandant video šta se radi van fudbala, rekao je: “Čekaj, ja to mogu bolje od svih vas”. Došao sam posle te nesreće da pomognem i kao sportski direktor sam pet godina “igrao” Evropu. Napravio sam dobar tim, temeljno sam dovodio igrače. Najviše sam radio na Omladinskoj školi. Bio sam prvak države sa 20 bodova više od Zvezde i Partizana. Osvojio sam Kup Jugoslavije. Neki od njih i dan-danas igraju po Evropi.

GLAS: Jedan ste od retkih ljudi koji je preživeo klasičnu “sačekušu”?

BINIĆ: Imao sam sreće, šta da kažem. A ima izgleda i onaj gore, gleda i određuje kad će ko. Taj hobi i ljubav prema oružju mi je na neki način spasio život. To sam nasledio od dede. Inače, znam da su u našoj svlačionici, u Zvezdi, oružje imali i Miha, Robi (Robert Prosinečki)...

Mihajlović

GLAS: Kako pamtite Sinišu Mihajlovića?

BINIĆ: Bio je najmlađi i najbolji dečko. Pobednik, borac, neko s kim uvek znaš na čemu si. Bio je specifičan, kad nešto kaže, to je tako. I kada je oboleo, hteo je da pobedi, bio je takav čovek. Došao je mlad iz Novog Sada i normalno je da ga ja prihvatim. Osetio sam kao da je moja krv, zato sam i hteo da budem s njim i najviše vremena smo zajedno provodili. Njegov odlazak je ogroman gubitak za mene, Zvezdu, sve nas, neviđen! Možda ga i nismo ispratili kako treba. Italijani su nam dali domaći zadatak. Moramo sami da držimo do sebe, koliko sami sebe poštujemo, toliko će nas i drugi poštovati.

Pobjednik u cipelama

GLAS: Da li je tačna priča da ste u Obiliću u cipelama na treningu bili brži od tadašnjeg kapitena Milana Obradovića?

BINIĆ: Jeste. Kladio sam se sa igračima i Cecom na jednom treningu. Obično sam silazio da odgledam kako rade. Oni onda počinju malo da prozivaju. Kažem ja: “Odlično, izaberite najbržeg, koliko hoćete i ko hoće. Izvolite”. Izađe Obradović. Ceca kaže: “Nema šanse”. “Zgazim” ga prvi put, kaže da sam ranije krenuo. Rekoh: “'Ajmo opet”. Ponovo stignem pre njega i tu me malo zategne zadnja loža, malo sam istegao. Čovek se rodi prosto sa brzinom. Pet odsto možeš da popraviš.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.