Dragan Vulević za “Glas”: Pujol i Ćavi mi nisu mogli ništa

Tim iz Dragačeva je sredinom devedesetih bio osvježenje u fudbalu na području Srbije i Crne Gore, a robusni Prijepoljčanin sila u nastajanju. Kao takav, iz Beograda je dobio poziv veći od dovijeka – Zvezdin. To je trebalo biti to, ali, kako to samo život i sudbina urede, mladost i jedan odgovor tipičnog napadača će potencijalno elitnu karijeru okrenuti ka tada najjačoj drugoj ligi na svijetu, španskoj Segundi. I tu je Dragan pokazao od kakvog je materijala i to protiv najtalentovanije ekipe svijeta, mladog tima Barselone, čiji su igrači nestrpljivo kucali na vrata prvog sastava, da pokažu planeti ko su i šta su.

U intervjuu za “Glas Srpske” aktuelni trener višegradske Drine HE, a tada vođa navale Albasetea prisjetio se utakmice igrane 23. maja 1999. godine.

- Bio je korner. Čuvao me je Pujol, a igrali su još Ćavi, Gabri, Haruna Babangida, a Ronald Kuman je bio trener. Dao sam gol pored Pujola, napravio sam saigračima još dve odlične šanse, baš sam dobro odigrao. Pujol je izgledao isto kao i danas. Ima i jedna anegdota. Posle tog mog gola, trener me je vratio u sredinu terena i kaže: “Hoću da budeš blizu Ćavija”. Tako je i bilo. I sad, čuvam ja Ćavija, kad će on: “Vuleviću, igraj fudbal, šta samo oko mene trčiš ha-ha-ha”. To mi je ostalo u sećanju. Imam snimke sa te utakmice, doduše na VHS kasetama ha-ha-ha. Hoću i ovo da kažem, mislim da je isto potvrdio i Peđa Mijatović, mnogo teže je igrati u Segundi, nego u Primeri, jer u eliti ima više prostora za igru, nego u nižem rangu. U Segundi ti ne daju da digneš glavu. Da ih nismo dobili, borili bi se za opstanak, a na kraju su oni ispali iz lige koja je bila dosta izjednačena. Dobili smo ih i na malom “Nou kampu” sa 1:0. Posle su oni svi prešli u prvi tim, ušli u reprezentaciju i napravili velike karijere – rekao je Vulević.

GLAS: Da se vratimo malo u period kada ste igrački stasali, bilo je to u lučanskoj Mladosti.

VULEVIĆ: U Mladosti smo imali stvarno dobru ekipu. Recimo bio je Predrag Plazinić, opasan igrač, paklen napadač. Zvezda ga je godinama zvala. Zatim Nenad Vanić i Goran Bošković, koji su sa mnom završili na “Marakani”, pa Dejan Nikolić, koji je otišao u Muskron, jedan Bane Stojanović i on je igrao u Belgiji. Imali smo dobre uslove, tadašnji predsednik Radoš Milovanović nam je omogućio da imamo sve što nam treba, kao da igramo u inostranstvu. Vratili smo to na terenu. Jedne godine smo završili kao četvrti, igrali smo Intertoto kup.

GLAS: Pomenuli ste Predraga Plazinića, danas ga se ljubitelji fudbala slabo sjećaju.

VULEVIĆ: Gledajte i on je bio u Albaseteu. Tamo su se raspametili kada su videli šta može s loptom. U prvoj utakmici je sam razbio Alaves, iako je utakmica završena bez golova. A Alaves je jurio ulazak u viši rang. Međutim, povredio je leđa. Uprkos tome, Španci su mu ponudili još šest meseci da produži ugovor, odbio je i otišao u Borac iz Čačka. On je sve igrače Zvezde i Partizana koji su ga čuvali pravio budalama. Mi smo tada dobili Zvezdu sa 3:2, Partizan sa 1:0. Protiv Zvezde smo recimo igrali sa tri špica, Plazinić je bio desno, Bane Stojanović levo i ja u sredini. Sva trojica smo dali po gol. Jedino smo izgubili od Vojvodine sa Goranom Šaulom sa 1:2. 

GLAS: Ipak, Vaša karijera je sudbinski vezana za Nenada Vanića, zajedno ste igrali u Lučanima, Zvezdi, Vojvodini, Albaseteu.

VULEVIĆ: I dan-danas smo u kontaktu. On je trener u Dubaiju, vodi ekipu Hate. Zajedno smo igrali i u Budućnosti iz Valjeva. On je tamo došao sa Kosova i Metohije. Kasnije sam ja prešao u Lučane, a preporučio sam ljudima tamo da i njega dovedu. Onda su nam se putevi ukrstili i na “Marakani” i u Vojvodini, te Albaseteu. On je pre mene otišao u Španiju, pa sam na njegovu preporuku došao i ja tamo. Gledali su me ljudi iz Albasetea u Stavangeru, kad sam dao dva gola i uz njegovu preporuku, odmah su me doveli. U decembru sam otišao u Albasete, gde sam potpisao ugovor na šest meseci plus dve godine, ako budemo svi zadovoljni. Za tih šest meseci sam postao najbolji strelac ekipe i automatski smo produžili ugovor.

GLAS: Kako ste poslije Mladosti završili u Crvenoj zvezdi?

VULEVIĆ: Igrao sam protiv Slobode iz Užica. Ta utakmica Mladost - Sloboda se direktno prenosila na televiziji. Dao sam četiri gola u pobedi mog tima od 5:1. Skaut Kelna je odmah došao i tražio od Radoša da idem u Nemačku. On me je pustio uz obeštećenje, naravno. Sve je bilo na meni. Otišao sam tamo, međutim papiri su kasnili, pa sam morao da ostanem još koji dan u Kelnu. U međuvremenu Nenad Bjeković me je pozvao da dođem u Partizan, pa sam otišao tamo na pregovore. Međutim, pozvala me je i Zvezda. Našli smo zajednički jezik, pa sam potpisao ugovor. Odmah su “crveno-beli” rekli da će platiti obeštećenje i sve što treba, tako da sam pristao i ja. Bio zadovoljan uslovima koje sam dobio, a zadovoljna je bila i Mladost sa njenim delom.

GLAS: Igrali ste u oba susreta protiv Hartsa u Kupu kupova 1996. godine, nakon kojeg su izboreni okršaji protiv Kajzerslauterna. Kako Vam je to izgledalo?

VULEVIĆ: U Beogradu smo bili mnogo bolji od Hartsa, ali lopta nije htela u gol. U revanšu su oni poveli. Ušao sam u igru i odigrao nekih pola sata. U mom prvom kontaktu sa loptom, šutirao sam, golman je slučajno, vrhovima prstiju noge odbranio, skrenuo loptu u korner. Nakon tog kornera smo dali gol. Vinko Marinović je bio najviši u skoku i doneo nam radost, pa smo prošli dalje.

GLAS: S kim ste se najviše družili dok ste igrali u Crvenoj zvezdi?

VULEVIĆ: Sa Dekijem Stankovićem i Zoranom Radosavljevićem. Deki je uvek bio pravi profesionalac, harizmatičan lik. Nikad ne bi postigao to što je postigao da nije bio takav. Zanimljivo, ispočetka se i nije baš snašao, ali kad je proradio, sipao je golove. Pravi je fajter bio na terenu, takav je sada i na klupi. Imamo dosta zajedničkih anegdota. Jednom smo se, na nekim pripremama, Radosavljević, on i ja slikali pored bazena. On me je gurnuo u bazen, a bio sam u punoj opremi. U Austriji smo isto vozili one formule, trkali se i svašta nešto, nije voleo da gubi nikad. Voleo je druženje, Zvonka Milojevića pogotovo. Sad mu Deki najviše i pomaže.

GLAS: Zašto niste ostavili dublji trag na “Marakani”?

VULEVIĆ: Bilo nas je sedam, osam novajlija. Trebalo je brzo da se adaptiramo. U početku sam kod Vladimira Petrovića Pižona bio prvi špic, sve do Kup utakmice u Crnoj Gori gde je Zoran Jovičić postigao četiri gola. Od tada sam bio u drugom planu. I dalje sam vredno trenirao i čekao šansu. Posle me Pižon pitao da li mogu da igram još neku poziciju, osim špica, pošto mu je trebao igrač i desno i levo, ali i polušpic. Bio sam tvrdoglav i odgovorio sam mu da sam u Zvezdu došao kao napadač i da neću da igram nijednu drugu poziciju osim špica. Čekao sam i dalje šansu, ali proradio je Dragan Mićić, koristio je svaku priliku, davao golove, bio je tu i Marko Pantelić, pa i Perica Ognjenović...Tako da sam ja u tih godinu dana postigao šest golova za Crvenu zvezdu. Čini mi se da sam ostao i drugu godinu da bih bio još bolji. Jednom kad smo igrali protiv Lučana, ubacio me je u igru, kod rezultata 0:0. Poveli smo sa 1:0 pa me je izbacio iz igre iako sam igrao dobro. Posle mi se izvinjavao, ali je to svakako bio šok za mene, pogotovo što se to desilo protiv ekipe u kojoj sam stasao. Posle sam imao podršku igrača i Zvezde i Lučana ha-ha-ha. Mada, gledajte imao sam korektan odnos sa Pižonom, kao i svi ostali saigrači. On je sigurno hteo najbolje za sve, e sad, kako se ko snađe i iskoristi, odnosno ne iskoristi šansu. To je sve fudbal. Možda bi bilo bolje da sam drugačije razmišljao. Bio sam neko ko se uvek podređivao ekipi. Evo jedan primer, pričam s Mićićem i pitam ga: “Što ne kreneš na prvu, ja ću na drugu stativu?” On mi kaže: “Idi gde te nos nosi”. Ako imaš instinkt idi, ne gledaj druge, nego gledaj sebe. Drugačiji sam, imam recimo situaciju da dam gol, ali ga otvorim drugom igraču.

GLAS: Kako je došlo do transfera u Vojvodinu?

VULEVIĆ: Ljupko nas je zvao u Vojvodinu da mu pomognemo, Vanić i ja. Ljupko je temperamentan lik. Posle utakmice protiv Vikinga kad smo izgubili u Novom Sadu, dolazimo na trening i sastanak i Ljupko prozove Ivana Ristića. Kaže mu: “Reci ja!” Ovaj će tihim, pomalo piskutavim glasom: “Ja'!” Ljupko, mu kaže: “Glasnije, ja - javi se!” Primili smo gol zbog toga, nije se javio. Bila je još jedna anegdota, često smo na treninzima šutirali sa centra, ko će da prebaci gol. Dolazi Ljupko, hoće on da proba. Zaleti se i pukne mu loža. Kažem mu: “Šta ti je čoveče, jesi lud?” Voleo je da igra i šah, ostajao je često u karantinu da spava, voleo je da se druži, kafanu isto ha-ha-ha.

GLAS: Iz Vojvodine Vas je “prodao” meč protiv Vikinga u Stavangeru, igran u sklopu Kupa UEFA?

VULEVIĆ: Pre prve utakmice išli smo u karantin na planinu. Vratimo se da igramo meč, temperatura 40 stepeni na terenu. Svakih 15 je bila pauza za vodu. Primili smo dva bezveze gola. Otišli smo tamo na revanš, nismo imali šta da izgubimo. Išli smo na spavanje, karantin isto. Tamo su bile one čuvene “bele noći”. Trebalo se adaptirati na sve to. Utakmica je počela, dao sam gol, mislim negde u 10. minutu. U nastavku utakmice, sevale su šanse na obe strane. Pred kraj meča dao sam i drugi gol. Imali smo još dve šanse posle da postignemo i treći pogodak. Stojak, koji je ušao u igru i Vidak Bratić nisu uspeli dati gol. Inače, za Vikng je tada branio Tomas Mire, koji je posle otišao u Everton. Opasan golman. A sudio je Dik Jol, čuveni Holanđanin. Odličan sudija, nije dozvoljavao da bilo šta komentarišemo, sudio je bez greške. Došlo se do penala. Ljupko je određivao ko će da ih šutira, a Stojak je odbio, zato što nije počeo meč. Svi su se nešto nećkali. Javio se najmlađi, Miroslav Aleksić i samo je on promašio, nažalost. Dve, tri nedelje kasnije sam otišao u Albasete.

GLAS: Da li je tačno da ste mogli ostati duže u Španiji?

VULEVIĆ: Bio sam tamo dve i po godine, imao sam priliku da produžim ugovor, jer sam bio sve vreme najbolji strelac ekipe. Trener je valjda hteo da mu dam neki novac, rekao je da sam preskup igrač za njih.

GLAS: Poslije Španije, otišli ste u grčki Panionios. Kakva iskustva nosite iz tog perioda?

VULEVIĆ: Grčka mi je ostala u lošem sećanju, dva puta sam se povredio, pukao mi je mišić oba puta. Dao sam tamo tri gola. Ostali su mi i dužni. Nisu mi dali ni papire, pa sam otišao u Srbiju godinu dana pre isteka ugovora. Nisam mogao da igram šest meseci dok nisam dobio papire. Pa sam posle igrao u Borcu iz Čačka.

Goleada na “JNA”

GLAS: U dresu Vojvodine odigrali ste jednu od najluđih utakmica u tom periodu jugoslovenskog fudbala, Partizan – Vojvodina 5:6. Šta se dešavalo na tom meču?

VULEVIĆ: Pre utakmice tadašnji predsednik Svetozar Šapurić nam je rekao da imamo dobru premiju za bod. Pitam ga ja posle: “Predsedniče, a koliko je za pobedu”? Počeo je da se smeje i kaže: “Bićete prezadovoljni”! Izađemo na teren. Vodili smo sa 5:2. Dao sam peti gol i namestio sam tri gola. Damir Stojak je upisao het-trik. Bila je nervozna utakmica, pokojni Zoltan Sabo je dobio crveni karton nakon starta nada mnom. Bili smo zadovoljni premijom ha-ha-ha-ha. Za bod smo imali po dve hiljade tadašnjih nemačkih maraka.

Ljubojević i Marinović

GLAS: Kako pamtite momke iz Borca Darka Ljubojevića i Vinka Marinovića sa kojima ste bili saigrač na “Marakani”?

VULEVIĆ: Darko, izuzetan momak, izuzetan igrač, iako je bio malo sporiji, ali vrstan tehničar. Na jednoj utakmici odigrali smo dupli pas, izbacili smo pet igrača i dao sam gol. Mnogo zna fudbala. Vinko je isto sjajan igrač, beskompromisan. Veže nas jedna anegdota. Gde god je igrao, između ostalog i za Borac iz Banjaluke i za Zvezdu, protiv njega sam dao gol. I sam je često pričao da mu je najteže bilo igrati protiv mene.

Ognjenović

GLAS: Kako Vam je tada izgledao Perica Ognjenović?

VULEVIĆ: Sramota je kakav je imao talenat i koliko ga nije iskoristio. Jeste bio u Real Madridu, reprezentaciji, ali ne iskoristiti onakav potencijal, to je samo do glave, nema šta drugo biti. U to vreme nije bilo boljeg driblera od njega. On je sam mogao dati Kajzerslauternu pet golova. Tri, četiri puta je sam, posle driblinga, izlazio pred golmana, ali mu je ovaj odbranio. Sa njim je uvek bilo neko smejanje. Često je znao zakasniti na trening, uvek je bila neka gužva u saobraćaju, te pukla mu guma, uvek nešto. Stalno je nalazio neke izgovore. Dobar je bio i drug.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.