Đorđe Tomić, nekadašnji fudbaler Partizana, za “Glas Srpske”: Borac za vječno pamćenje

Fudbalski šarmer, plemenite tehnike i vječitog osmijeha na licu, u dva navrata igrao je za višestrukog šampiona Srbije i Jugoslavije i ostavio dubok trag u Humskoj. U intervjuu za “Glas Srpske” Tomić je sa posebnim pijetetom pričao o banjalučkom Borcu, protiv kojeg je svojevremeno počeo prvu utakmicu u dresu koji kod njega izaziva posebnu emociju, Partizanovom! Takođe, otkrio nam je da je bio dio spektakla na stadionu JNA kada je Borac osvojio Kup Jugoslavije u onom kultnom finalu protiv Crvene zvezde 1988. godine.

- Večno ću pamtiti tu prvu utakmicu koju sam počeo u dresu Partizana, bilo je to baš protiv Borca u sezoni 1992/1993. Debitovao sam u Kragujevcu protiv Zastave u Kupu Jugoslavije, a protiv Borca je prva u prvenstvu. Počeo sam umesto Slobodana Krčmarevića, koji je imao parne kartone. Tumba (Ljubiša Tumbaković) je svaku utakmicu tada ubacivao po dvojicu mlađih pošto smo već bili prvi, osigurali titulu. Savo Milošević je već bio praktično starter, nekad počne Albert Nađ, nekad Dragan Ćirić, nekad ja... Zanimljivo je da sam i dohvatao lopte na utakmici finala Kupa, kada je Borac osvojio trofej pobedivši Crvenu zvezdu. I to ne samo ja, već i Aleksandar Stanojević, Dejan Marković i Damir Radović, sin sudije Stevana Radovića. Borac je uvek imao dobar tim, Tončo Jakovljević, Sloba Karalić, Senad Lupić, Damir Špica, Milorad Bilbija, Božur Matejić, njih se sećam - u dahu je rekao Tomić.

GLAS: Drugovali ste svojevremeno, dok ste nosili dres kulskog Hajduka, sa dva nekadašnja igrača Borca, Goranom Đukićem i pokojnim Sinišom Peulićem.

TOMIĆ: Mnogo mi je žao, velika tragedija, Peula je bio strašan momak i igrač. Bio sam pola sezone u Kuli, pa sam posle otišao u Francusku, ali sam sa Đukom, koji je takođe bio dobar igrač, ostao u kontaktu. Bio je to skoro kraj rata, maj 1995. Odigrao je Peula dosta utakmica. Došli su da kupe Đuku i njega. Obojica su otišli. Velika tragedija je to što se desilo Peuli, i žena mu je valjda bila trudna, posle je ostala u Kuli, mislim.

GLAS: Tada je u Hajduku bila plejada odličnih igrača.

TOMIĆ: Želja Račić je bio opasan igrač, Milenko Đedović neviđen igrač, on i Dragan Stojisavljević su završili u Partizanu. Stojče je samo petkom dolazio na trening. Nije ga interesovao fudbal, a sve je znao. Trener Dragoljub Bekvalac je video u njemu kvalitet i onda ga je puštao. Peula je igrao po levoj strani, Đedović desno, a Stojče i levo i desno. Đeda je odigrao sezonu i u Partizanu korektno, a Stojče bio glavni igrač. Kad smo igrali protiv Njukasla, onog Stjuarta Pirsa je pregazio jedan na jedan, Obrad (Goran Obradović) bio sam pred golom i promašio.

GLAS: Da se vratimo na Vaše početke u Partizanu. Zakačili ste i Osimovu ekipu. 

TOMIĆ: Nisam igrao, bio sam u Kragujevcu na pozajmici, ali sam igrao neke prijateljske utakmice dok je još Ivica bio tu. Igrali smo potpuno egal sa tom Zvezdom, šampionom Evrope. Na penale smo izgubili dve, tri utakmice i to nas je koštalo titule. Protiv Zvezde smo oba puta igrali nerešeno. U Kupu smo slavili na “Marakani”, Buda Vujačić je dao gol, a u revanšu je bilo 2:2, Peđa Mijatović i Slaviša Jokanović su pogodili.

GLAS: Sljedeće godine superiorno ste osvojili prvenstvo, a u Kupu su vam se “crveno-bijeli” revanširali.

TOMIĆ: Na “Marakani” protiv Zvezde u revanšu finala, koje smo izgubili na penale, sam sedeo na klupi. Mogu vam reći da je i Crvena zvezda imala jak tim iako smo mi bili superiorni, pazite, Ivan Adžić, Nenad Maslovar, Anto Drobnjak, Rambo Petković... Čak je Vladan Lukić igrao neke utakmice te sezone.

GLAS: Već naredne sezone osvojili ste duplu krunu. Kakva sjećanja imate na tu sezonu?

TOMIĆ: Došlo je do smene generacija. Od stare ekipe ostali su Goran Pandurović, Branko Brnović, Gordan Petrić i Ljuba Vorkapić. Posle su Ljuba i Gordan otišli u toku sezone. Došli su Bata Mirković iz Rada, Đani Ćurčić iz OFK Beograda i Dejan Čurović iz Zemuna. Imali su određeno iskustvo, igrali su Prvu ligu. Ozbiljni su igrači bili. Čure je dao nekih 20 golova u prvenstvu i Kupu, bio je strašan igrač. Osvojili smo duplu kurnu. Peđa nam je doneo finale Kupa strašnim golom protiv Zvezde na samom kraju za 3:1, na “Marakani” smo izgubili 0:1. Posle smo u finalu bili bolji od Spartaka iz Subotice.

GLAS: Uslijedila je pozajmica u OFK Beogradu. Kako Vam je tamo bilo?

TOMIĆ: Imali smo odličnu ekipu. Beli Milovanović, koji je bio strašan igrač i otišao posle u Deportivo iz La Korunje, ali tamo je bilo i boljih od njega. Saša Petrović na golu, pa Rade Ivljanin, koji je sam mogao pobediti Zvezdu, pa Branko Banjac, pa Švaba Đurđević, koji je sad trener. Bio je i Zvezdan Terzić...

GLAS: Kakva iskustva nosite iz Francuske, gdje ste bili na pozajmici u Gengampu?

TOMIĆ: Tamo sam igrao sa nekoliko sjajnih igrača. Recimo, Vensan Kandela sa kojim sam imao dobar odnos, družili smo se. Bio je dobar igrač, igrao u Romi. Ne samo on, dobar je bio i Šarli Eduar u PSŽ-u, Filip Karno u Monaku, Iber Furnije, koji je bio trener u Lionu, on je igrao u Menhengladbahu, Đika Mihali, rumunski reprezentativac, igrao standardno na Mundijalu u SAD... Osvojili smo Intertoto kup. U jesenjoj sezoni sam igrao više nego na proleće, kada sam povredio zadnju ložu. Kad uporedim, meni je teže bilo da igram drugu jugoslovensku ligu, ono Čelik Zenica, Priština, Leotar Trebinje, nego francusku. Ta naša druga liga, bilo je dobrih igrača, sećam se Leotarovog Jova Mišeljića, ne može niko da ga uhvati, dođeš posle u Lučane, Predrag Plazinić, ne može mu niko ništa. Prvo kolo smo igrali u Prijedoru 1. marta 1992. godine, toga se sećam. U subotu putujemo, u nedelju utakmica. Išli smo Bijeljina - Tuzla, 15. marta je išao Radnički Novi Beograd da igra tamo i zaustave ih, nisu igrali utakmicu, počeo je rat.

GLAS: Kako je bilo u Atletiku iz Madrida, gdje ste kasnije prešli?

TOMIĆ: Više sam igrao u drugoj ekipi, ali smo trenirali sa prvom ekipom. Imam jedno sedam, osam sedenja na klupi, jedno tri ulaska ha-ha-ha... Glavni igrač “jorgandžija” Milinko Pantić je još u Partizanu bio čudo, ali on je nenametljiv. Igrao je u Jedinstvu iz Malog Zvornika, bio je najbolji igrač Druge srpske lige. Kad god je igrao, nešto je pokazao, dao je gol Dinamu. Protiv Hajduka odigra strašno. Skupljao sam mu lopte dok je igrao u Partizanu. Super odnos smo imali.

GLAS: Kako pamtite Radomira Antića koji je tada bio neprikosnovena ličnost u Madridu i cijeloj Španiji?

TOMIĆ: Antara je bio dobar igrač. Bio je sa Nenadom Bjekovićem u stručnom štabu i kad mu nisu dali prvi tim, on je tražio da mu daju neku selekciju pa su ga “spustili” kod nas, među kadete. Kako je čovek igrao fudbal, kakav je imao pas, dribling, šut, osećaj za igru. Mnogo smo naučili od njega. I u Atletiku je svim našima pomogao i dočekao, njegova porodica i on. Pomagali su ljudima. Bio je veliki patriota. Ostavio je dubok trag. Razumeo se u sve. O svemu je voleo da priča, bio je “širok”. Kad smo autobusom išli po Španiji, tamo Andaluzija, uvek je ulazio sa ljudima u priču. Znao je sve. Tragedija je što je prerano otišao.

GLAS: Kažite nam par riječi o Radetu Bogdanoviću, Dijegu Simeoneu i Kristijanu Vijeriju, saigračima iz redova “jorgandžija”.

TOMIĆ: Rade je bio dobar igrač, davao je golove. Uvek je bio šaljivdžija, sarajevska škola, imao je uvek doskočice, bio je britak na jeziku. Ponekad se čujemo i vidimo. Čolo je Radomiru bio desna ruka. Bio je mlađi od svih. Čolo je bio vođa. Imao je karakter. Svake godine je davao golove, napadao prvu, drugu stativu, umeo je da se pojavi. Što se Vijerija tiče, Antara ga je doveo, išao je da ga gleda. Konsultovao se, svideo mu se. Pitao je Vladu Jugovića za njega, sećam se kad smo sedeli. I Vijeri i Žuninjo su Antarine želje, na njima je bazirao igru. Prodao ih je za nekoliko puta više nego što su ih platili.

GLAS: Uslijedio je povratak u Partizan. “Grobari” još pamte Vaš gol iz 111. derbija koji je Mateja Kežman riješio u 90. minutu (2:1).

TOMIĆ: Rođen sam 11. novembra, a to je bio 111. derbi. Ništa nije slučajno, ima neke simbolike, ali najvažnije da smo pobedili. Dobro sam odigrao tu utakmicu. Imali smo dobar tim, i mi i Zvezda. Bila je egal utakmica. Keža je dao gol u 90. minutu. Najrealnije je da se završilo nerešeno. Bili su i oni dobri, Perica Ognjenović, pokojni Jovan Gojković je strašan igrač bio. Prethodni derbi je razmontirao Partizan, pojavio se Igor Duljaj, ali više ga je posle pazio Goran Trobok.

GLAS: Ponovo ste se oprobali u inostranstvu, u dresu Ovijeda. Tamo ste igrali sa ruskim univerzalcem Viktorom Onopkom, kakav je utisak ostavio na Vas?

TOMIĆ: Onopko je aždaja, igrao je i zadnjeg veznog i centarhalfa, a davao je po nekoliko golova po sezoni uvek. Išao je na skok, imao je karakter pobednika. Mnogo je znao fudbala, bio je visok, imao je tehniku, koordinaciju. Bio je baš kompletan igrač. Mogao je da igra u Realu i Barsi bez problema. Bilo je čak i nekih nagoveštaja, hteli su ga. Bio je kapiten ruske reprezentacije.

GLAS: Iako ste odigrali samo jedan meč u dresu nacionalnog tima, za tadašnje “plave” vežu Vas i brojne anegdote.

TOMIĆ: U Irskoj smo bili i zadesi se da smo Dejo Savićević i ja u sobi. Mi dolazili iz Beograda, a on je već stigao iz Milana. Ja ulazim u sobu, pomalo stidljivo, a on će: “Ajde, Tomiću”. Kad vidiš Deju, on je ono... Kad ga gledaš odmalena, voliš Partizan, ali poštuješ i ostale igrače.  Dejo je čovek iz naroda, opušten, pošten, dobar, kaže šta misli. Institucija i kao čovek i kao igrač. Ima još jedna anegdota, desila se 1988. godine, kad sam bio u kadetima kod Rešada Kunovca zajedno sa Saletom Stanojevićem, Vukom Rašovićem, Ivicom Kraljem, bio je tu i Savo Milošević, iako je bio mlađi. Igrali smo protiv tima JNA, gde su bili prvoligaški asovi, reprezentativci koji su tad služili vojsku. Mislim da je bio neki četvrtak. Zakažu nam prijateljsku protiv njih. Kad nam je Kuna rekao da igramo sa njima sutradan, niko nije išao u školu, svi smo došli da igramo. Tamo su bili Dejo, Zvone Boban, Kujtim Šalja, Dragan Jakovljević, Milinko Pantić, Goran Bogdanović, Darko Pančev... Ja nešto zalomim, a Dejo me pomazi po glavi: “Đole, Đole, zalamaj, šta ko zna”. A posle već sledeće sedmice Milanu da gol. Posle, kad sam mu to pričao, nije se setio, rekao je da je davno bilo.

GLAS: Vi ste Draganu Stojkoviću namjestili loptu da izvede onaj kultni korner na stadionu JNA. kada je direktno, iz ugla, savladao golmana “crno-bijelih” Branislava Đukanovića. Da li Vas se Piksi sjetio kad ste mu to kasnije pričali?

TOMIĆ: Nije se setio. Stavio sam mu loptu na korner, a onda je on nju okrenuo sa tri prsta. Pretpostavio sam ja da će on nju “zveknuti” u gol. Ali ti stojiš i gledaš i ne možeš da veruješ kakav je to šut bio, kako je odsekao... Ma ajde...

GLAS: Da li je tačno da ste kao klinac voljeli ići i na utakmice drugih klubova po Beogradu?

TOMIĆ: Beli Bjeković i ja smo išli na te utakmice, Savo, posle, isto. Partizan smo uvek gledali, ali i ostale. Sarajevo mi je ostalo u sećanju: Đurković, Radeljaš, Kapetanović, Želimir Vidović, Jozić, Hadžibegić, Dragan Jakovljević, osmice se ne sećam, Musemić, Boban Božović, bio je i Dragan Božović i Predrag Pašić. Pašić je bio među deset najboljih igrača svih vremena u Jugoslaviji. Bez Safeta Sušića su bili šampioni. Moja prva utakmica gde su igrali on i Pašić... Bio je ludilo od igrača. Pa Željo sa Mehmedom Baždarevićem, čovek jede loptu, igra napred, pa zadnjeg veznog, pa se pojavi Haris Škoro. Kakvi su to timovi bili...

GLAS: Gledate li danas Partizanove mečeve?

TOMIĆ: Iskreno, slabo idem na utakmice, slabo pratim, ponekad pogledam. Navijam, naravno, za Partizan, želim im sve najbolje, da budemo prvi. Igor Duljaj se bori kao lav, dobro radi, nije mu lako. Ne treba se predavati, ima još dosta da se igra. Ima još jedan derbi.

Vuković

GLAS: Uvijek pominjete nekadašnjeg igrača Borca i saigrača Aleksandra Vukovića.

TOMIĆ: Strašan igrač, dobar momak, veliki partizanovac. Nije dobio šansu, ali je bio prva rezerva kad izađem ja, Sale Ilić ili Vlada Ivić. Moram i njega da pomenem. S njim sam ceo život dobar. Kad sam se vratio iz Španije, bio je tu, došao kao kapiten omladinaca, igrao mnogo utakmica...

Uprava

GLAS: Kakvo je Vaše mišljenje o aktuelnoj situaciji u Partizanu?

TOMIĆ: Ne volim da pričam više o upravi, stalno nešto izlećem, ne želim da ih komentarišem. Želim svima sreću, ali to nije za priču, koliko je to sve nefudbalski šta se radi, cirkus... Teška je situacija u klubu, nadam se da će biti bolje, ne treba da se predaju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.