Dejan Lekić, za “Glas”, o urbanoj legendi poslije meča karijere: Ljudi, nisam odbio Mesija

Visoki napadač u partiji karijere dao je dva gola za svega 22 minuta i bukvalno, kao na igralištu ispred škole, se zapitao: “Šta ja više da uradim, da li da sam izađem i kažem, hvala i do viđenja?!” Ipak, Srbin je ostao na terenu do 20 minuta pred kraj susreta i dobio ovacije egzaltirane publike u Pamploni.

Mnogo urbanih legendi nastalo je nakon tog meča, a jedna od njih glasi ovako: Prije utakmice Lekić je dogovorio da mijenja dres s Leom Mesijem. Argentinac mu je, po toj priči, došao poslije susreta, po dogovoru, da razmijene opremu. Međutim, Dejan je to odbio jer je zbog dva postignuta gola htio da ostavi majicu sebi za uspomenu na taj duel. “Da, da, tako je bilo, pričao mi čovek” - brujala je Srbija o pomalo mangupskom potezu junaka Osasune.

Nepunih 12 godina kasnije, u intervjuu za “Glas Srpske”, igrač koji je šokirao (po mnogima) najvećeg fudbalera svih vremena otkriva šta se desilo te večeri u Pamploni.

- Ne, ne, ne, to nije tačno. Samo smo se rukovali. Mesi je prebukiran zahtevima za dres i pre početka utakmice, mislim da mu prilaze i kaparišu. On po utakmici da dva-tri komada, u to sam uveren. Nisam imao priliku da stignem do Argentinca i da uzmem dres. Meni su blizu bili Đerar Pike i Karles Pujol. Od njih dvojice imam po dva dresa, sa dve utakmice - istakao je Lekić.

GLAS: Nisu to bili Vaši prvi golovi u mreži Katalonaca?

LEKIĆ: Prvo sam im dao gol u Kupu, ali smo izgubili... Pokazao sam se na tom meču kod Hose Luisa Mendilibara, koji poštuje samo rad i disciplinu pa mi je dao šansu i u prvenstvenom meču. Bila je to noć za pamćenje i noć koja menja sve. Nisam verovao da mogu da im ponovo dam gol. Čast je bila što sam u startnih 11 protiv ekipe koja je mlela po Evropi, tim koji ima Ćavija, Andresa Inijestu, Đerara Pikea, Karlesa Pujola, Erika Abidala, Danija Alveša, Serhija Busketsa, Mesija... Ta moja dva gola su ušla u istoriju i danas se priča o njima, drago mi je da ih se ljudi sete... Obeležili su mi karijeru. Uživao sam, nisam imao tremu, igrao sam kao da sam na školskom igralištu. Na slavama me najčešće to i pitaju: “Kako si onom Mesiju dao dva komada?”

GLAS: Pamtite li neku anegdotu s mečeva protiv Barselone?

LEKIĆ: Bio je neki korner za nas, čuvao me je Pujol. U jednom trenutku sam uspeo da mu se sakrijem u gužvi pa da iznenada iskočim ispred njega očekujući da ću tako pre doći do lopte. Izgleda da sam ga stvarno iznenadio, jer u trenutku kada sam ja izleteo u prostor ispred njega, on je pljunuo u tom pravcu i pljuvačka je završila na mom šortsu. Ej, kad je on to video… Dođe prvi prekid i sagne se da mi obriše šorts, pa mi se izvinjava, pa moli da razumem kako je sve bilo slučajno. Trči čovek i vidiš da mu neprijatno, hoće iz svoje kože da iskoči, a ja ga smirujem i govorim da razumem slučajnost. Eto, takvi su ti veliki igrači.

GLAS: Kako je izgledao sam Vaš dolazak u Španiju?

LEKIĆ: Malo mi je bilo teško kad sam došao iz Zvezde. Prvih šest meseci mi nije bilo lako baš da se priviknem. Nisam imao prijatelja, težak je bio period adaptacije. Dao sam neka dva-tri gola, ali nisam imao neku veliku minutažu. Postepeno je sve došlo na svoje mesto. Život i način života. Španci su po mentalitetu slični nama, vole da uživaju u životu, vole fudbal. Jedna uređena zemlja. Svima savetujem ko nije bio da ode u Španiju. Meni je ta zemlja druga kuća. Prvi mi je, po dolasku u Osasunu, zapao za oko Valter Pandijani, sjajan napadač. Bio je deset godina stariji od mene, ostavio je jak utisak i imao sam šta da vidim, ali i naučim od njega. Odličan je dasa i čovek. Tu su bili još i Načo Monreal pa Huanfran, Raul Garsija.

GLAS: Da se vratimo na prelazak u Crvenu zvezdu. Kako je Vama izgledao taj transfer iz tadašnjeg trećeligaša Zemuna na “Marakanu”?

LEKIĆ: Čudno mi je bilo. Nezaboravan momenat. Pogotovo zato što sam ja zvezdaš od malih nogu. Bio sam tad u Zemunu. Davao sam golove u toj Srpskoj ligi Beograd. Zvezda nije bila u sjajnom finansijskom momentu. Gledali su me, ja sam tada dao 26 golova. Došli su po mene, bilo mi je nestvarno. San se ostvario. Da je Zvezda bila u boljoj situaciji, verovatno se to ne bi desilo. Kad sam ugledao taj stadion, samo sam čekao da što pre potpišem.

GLAS: Neiscrpna tema su Vaši golovi protiv Dinama iz Tbilisija.

LEKIĆ: Često pričam o tome i uvek je to ljudima interesantno. Možda je bio neatraktivan protivnik, ali bila je luda utakmica. Ušli smo s minus dva, ja dajem autogol i nije bilo prijatno. Usledio je filmski rasplet. Nismo odustali, od klupe, golmana pa do mene gore. Nismo se predavali. Lično ja nisam odustajao. Rekao sam sebi - ima dovoljno vremena do kraja, daj svoj maksimum, izgaraj, to ne može niko da ti oduzme. Išlo je gol po gol... Presrećan sam što se tako završilo. Da je drugačiji epilog bio ko zna kakvu bih imao karijeru. Uvek imam osećaj da mogu dati gol. Znao sam da ću ga dati. Bio je pravi rolerkoster i bura emocija na terenu. Kad sam dao za 3:2 pukao me je malo adrenalin. Bio sam ubeđen da će se nešto desiti. Gol za 5:2 okrenuo mi je karijeru ka uzlaznoj putanji.

GLAS: Brojne anegdote su vezane za taj meč.

LEKIĆ: Na poluvremenu te beogradske utakmice protiv Dinama iz Tbilisija dobro pamtim i sastanak na pauzi. Odem u toalet da se umijem, iako je padala kiša i tu nam je bio maser Iva koji dolazi kod mene i kaže: “Brate, pa ti dade i njima i nama”. To mi je baš ostalo u sećanju. Nasmejao me je malo u toj mojoj muci. Oraspoložio me je.

GLAS: Baš ste ponosni na period proveden na “Marakani”.

LEKIĆ: Volim to reći te moje saigrače i tu “moju” Zvezdu ne bih menjao nikad! Da danas biram saigrače birao bih njih. Drugi neka sude kakvi smo bili, ali ja znam da je svako od nas dao svoj maksimum. Bili smo jedan skroman tim sastavljen od iskustva i mladosti, Nikola Lazetić, Slavoljub Đorđević, Pavle Ninkov, Vujadin Savić, Darko Lazović... pravi momci. Navijači su prepoznali tu našu borbu, sve smo ostavljali na terenu. Bodrili su nas i hvala im na tome još jednom.

GLAS: Kakva iskustva nosite iz Indije iz perioda dok ste nosili dres ekipe Atletiko Kolkata?

LEKIĆ: Nisam imao klub, trenirao sam u Beogradu kada sam dobio ponudu. Borha Fernandez me je kontaktirao i pitao me je da dođem. Inače bio mi je saigrač u Eibaru. Razmišljao sam, bolje negde da igram i odlučio da odem. Indija je nezaboravno iskustvo. Po sletanju na aerodrom videti sve te ljude, gužvu, taj njihov saobraćaj bez reda pa majmune koji šetaju po ulici, krave koje pasu... nestvarno. Ljudi su stvarno mnogo gostoljubivi, fini. Nas fudbalere su gledali kao bogove. S ekipom sam živeo u hotelu. To je hotel od pet-šest zvezdica. Fudbal im tada nije bio na nekom nivou, ali sam se zadesio kada su tamo bili Roberto Karlos, Nikolas Anelka, Adrijan Mutu, Jon Arne Rise... Uzeli su ogroman novac. Uglavnom lepih mesec i po dana sam proveo tamo.

Aca Lukas

GLAS: Koliko je tačna priča da je popularni pjevač Aca Lukas uticao na Vaš prelazak u Crvenu zvezdu?

LEKIĆ: Upoznao sam ga u Zemunu. Svi se znaju u Beogradu. Kad je pričao neko iz kluba s njim, verovatno me je pohvalio i možda je to uticalo na moj prelazak na “Marakanu”.

Reprezentacija

GLAS: Kakva sjećanja imate na period iz reprezentacije Srbije, odnosno saradnje sa selektorom Radomirom Antićem?

LEKIĆ: Radomir je španska škola. Radio je u Atletiku, Realu, Barseloni. Mnogo je video, prošao i stvorio je kult reprezentacije. Falio mu je kontinuitet da duže bude selektor i to mi je žao. Saradnja s njim bila je fenomenalna, jer se znao red. Poznavao sam mu i porodicu. Čast mi je bila da sam sedeo s njim i sa igračima koji su tada bili u nacionalnom timu. Odigrao sam 10 utakmica, a žao mi je što nisam dao nijedan gol.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.