Darko Anić, čovjek koga se plašila Barselona, za “Glas”: Kažu, Robson pita za tebe?!

Najbolji tim tog vremena sa “pravim” Ronaldom, Hristom Stoičkovom, Pepom Gvardiolom, Luisom Enrikeom, Đovanijem i ostalim majstorima sa klupe je vodio iskusni Bobi Robson. Po slijetanju na beogradski aerodrom engleski strateg iznenadio je sve prisutne domaće novinare sa pitanjem: “Hoće li igrati Darko Anić?” Iako su imali prednost od 3:1 iz prve utakmice igrane na “Kamp nou” stadionu, Katalonci su u Beograd došli sa respektom i nesanicom, oličenom u “arhitekti” Zvezdine igre. U intervjuu za “Glas Srpske”, nekada brzonogi dribler višestrukog šampiona Srbije, sa ponosom se sjeća dvomeča protiv “Blaugrane”, ali i mečeva protiv Kajzerslauterna, Hartsa i ostalih koji su obilježili njegovu generaciju na “Marakani”.

- Veliki je to kompliment za mene. To mi je preneo Vaš kolega novinar Dragan Ruvarac, a naveče mi je isto potvrdio i Miša Marinković koji me je nazvao. Preneo mi je da je Robson rekao i ovo: “Ako zaustavimo Darka Anića, faktički smo zaustavili Crvenu zvezdu i nećemo imati problema”. To je srpski Ronaldo. Zaista lepe reči od jednog od najvećih trenera u Evropi.

GLAS: Šta danas radi Darko Anić?

ANIĆ: Po završetku karijere ušao sam u menadžerske vode, pratim talentovane igrače i pokušavam tim momcima da pomognem da izađu iz Srbije i da steknu određeno iskustvo. Prvo sam i ja malo lutao, kada sam “okačio kopačke o klin”. Razmišljao sam i o trenerskoj karijeri, međutim, shvatio sam da nije to za mene i okrenuo sam se menadžerskom poslu.

GLAS: Dragan Džajić, tadašnji tehnički direktor Crvene zvezde, Vas je neobično mnogo cijenio.

ANIĆ: Džaja je na mene ostavio baš jak utisak, mnogo je znao o fudbalu. Uvek je imao viziju kako Zvezda treba da izgleda i koga treba da dovede. Tri meseca pre nego što sam otišao u Vojvodinu sam razgovarao sa njim. Čak sam u jednom momentu bio otet. Voja Kis (Vojislav Lalatović) me je ubacio u hotel “Slavija luks”, gde sam proveo nekih deset dana, sve u nadi da će završiti posao oko mog prelaska u Zvezdu. Na kraju mi je i Džaja rekao: “Sine, sve smo pokušali, žao mi je”. Imao sam problema sa tadašnjim gazdom Borca, Stanimirom Prelićem Canetom. Nije se namestilo da tada pređem u Zvezdu. Tako sam posle završio u Vojvodini. Imali smo sjajnu ekipu, kvalifikovali smo se u Kup UEFA. Borili smo se maltene do poslednjeg kola za titulu. Nakon toga, Zvezda me je ponovo tražila posle godinu dana i pod srećnim okolnostima sam prešao.

GLAS: Kako pamtite te utakmice protiv Hartsa, Kajzerslauterna koji su bili uvod u legendarni dvomeč protiv Barselone?

ANIĆ: Posle generacije koja je bila šampion Evrope, dugo se čekalo na generaciju koja će ponovo nešto uraditi. Onda smo mi preko Hartsa, Kajzerslauterna, Barselone “zapalili” narod u Srbiji koji voli fudbal. Recimo protiv tog Kajzerslauterna u Beogradu sam odigrao jako dobro i navijači se toga sećaju. Napravili smo taj uspeh i stvorila se euforija. Zainteresovala se cela Jugoslavija, pamtim to i teško da će se tako nešto ponoviti. Ušli smo u 16 najboljih timova u Kupu kupova. Bilo je izvlačenje i samo smo želeli da izbegnemo Barselonu. Bilo koga drugog da smo izvukli imali bismo neke šanse, ali zadesili su nas Katalonci. Gledajte da smo bilo koga drugog dobili, imali smo takvu ekipu koja je mogla da ga izbaci. Barsa je bila “tim sveta” faktički, ali odigrali smo fenomenalno u Beogradu, čak i u Barseloni. Ostavili smo jak utisak u tom dvomeču da se i nakon toliko godina o tome priča.

GLAS: Malo je nedostajalo da eliminišete moćni katalonski sastav.

ANIĆ: U Španiji smo odigrali malo u grču, možda i u strahu od moćne Barselone. Nisam igrao tamo, jer sam imao dva žuta kartona, taj drugi protiv Kajzerslauterna sam baš glupo dobio. Primili smo golove iz naših grešaka i izgubili 3:1. Mislili su da će im biti lako u Beogradu. Nisu bili svesni kakva ih prvo atmosfera čeka, a nisu ni verovali da mi možemo tako da odigramo kako smo odigrali. Vitor Baija je branio fenomenalno. Sećam se kao juče da je bilo, samo da nismo primili taj gol...Bila je dijagonala na desnoj strani prema Luisu Enrikeu, ja sam vikao Perici Ognjenoviću da ga zatvori. Nije uspeo, bio je tako dobar centaršut, Đovani je odreagovao i primili smo gol u istom minutu u kojem ga je dao Zoki Jovičić. Mislim da nismo primili taj gol, da bi uz malo sreće mogli da ugrozimo njihovu razliku iz prvog meča. Posle smo malo pali. Iako smo napadali, bili smo nervozniji. Da smo uspeli, možda bi to bila jedna od najvećih senzacija u istoriji Crvene zvezde.

GLAS: Rival u beogradskom duelu protiv Barselone bio Vam je Pep Gvardiola. Kakav je utisak ostavio na Vas?

ANIĆ: I danas se sećam da sam prvi put u 90. minuta bio nadigran od nekog s loptom i nekog ko mi je pokazao kako se osvaja prostor. Imao sam uvek visoko mišljenje o sebi, u fazonu, “strašan sam igrač”, ali na toj utakmici sam video kako neko vodi ekipu i drži sredinu terena. U svakom trenutku je bio tu, svaka lopta mu je išla na pravo mesto. Baš je ostavio jak utisak na mene. Pokušao sam u jednom trenutku da ga pratim, ali odjednom bi nestao. Toliko dobro je osvajao prostor i kretao se sa tako malo godina tada.

GLAS: Dio Vaše generacije na “Marakani” su i dvojica bivših igrača banjalučkog Borca Vinko Marinović i Darko Ljubojević? Kakve uspomene Vas vežu za njih dvojicu?

ANIĆ: Sa Darkom sam bio drug i imali smo fenomenalan odnos, ali sa Vinkom sam se više družio. Sad ću Vam nešto ispričati. Svojevremeno sam bio najbolji igrač Briža. Sa mnom je tada igrao možda i najveći belgijski fudbaler svih vremena, Frenki van der Elst. On je kasnije preuzeo Žerminal Beršo, bivši Ekeren. Nazvao me je da se vidimo. Našli smo se i nisam ni slutio šta želi da me pita. Kaže on meni: “Vinko Marinović? Predložili su mi ga, treba mi dobar half, dobar igrač. Verujem tebi, šta mi ti kažeš, tako ću i uraditi.” Stvarno sam imao visoko mišljenje o Vinku da je dobar igrač, veliki borac, da može da bude još bolji nego u Zvezdi, to sam mu i preneo. Zvao sam posle i Vinka i to mu rekao. Frenki mi je na to sve rekao da mi veruje i da ga uzima na moju reč kad ja kažem da je dobar igrač. I šta se dešava, u prva četiri kola najgori igrač je Vinko. U trećoj utakmici je dao autogol, izgubili su kući...Došla je peta utakmica, ja Frenkiju kažem: “Izdrži, daj mu još jednu, dve šanse, nemoj ga tek tako sklanjati.” On mi je rekao: “I nemam drugo rešenje, moram.” I šta se dešava Vinko je odigrao dobro, mislim u Briselu protiv Anderlehta, pa su kući dobili i konačno je krenulo sve kako treba. Posle me zove Frenki i kaže: “Ovaj se tvoj vratio.” Tako da je na kraju sve ispalo super.

GLAS: Ima li neka anegdota iz perioda provedenog u “crveno-bijelom” dresu koju posebno pamtite?

ANIĆ: Pričalo se tada da sam ja morao da odem zbog Perice Ognjenovića i Dejana Stankovića. Kao, ja sam njih dvojicu vukao u noćni život. Iskreno, sa Dejanom nikad ništa po tom pitanju nisam imao, a što se tiče Perice, tek njega nisam izvodio. On je mene vukao. Bili smo baš bliski, dobri drugari. On je bio zaljubljen u jednu malenu, koju sam ja znao preko nekih drugara i uvek je bilo: “Brate, moramo da idemo”. U pitanju je bila njegova bivša žena Jelena. Ljudima nisam mogao da objasnim kako on mene zove, a ispalo je da sam ja taj kolovođa. Pomogao sam  mu i kad je dolazio u Kajzerslautern, jer je trener bio Erik Gerets, kojeg sam znao, pa sam malo to “pogurao”.

GLAS: Iz Zvezde ste otišli u Belgiju. Kakve utiske nosite iz Briža i te zemlje?

ANIĆ: Bilo mi je fenomenalno tamo sve do 1999. godine dok nisam napravio jednu glupost. Bio sam ubedljivo najbolji igrač Briža, osvojio dve titule, dva superkupa, te godine sam proglašen za najboljeg igrača Belgije. Bio sam prvi asistent, imao sam 28 asistencija, uz 15 datih golova. Imali smo strašnu ekipu Edgaras Jankauskas, danas selektor Litvanije, Kalilou Fadiga, Gert Klasens...Prve godine smo pobegli Anderlehtu preko 20 bodova...I šta se dešava, počelo je bombardovanje Srbije, a ja sam poveo demonstracije po Belgiji, Hagu i celoj Holandiji. Četiri meseca nisam išao na treninge, ništa me drugo nije zanimalo. Napravio sam sebi “medveđu uslugu”, jer sam posle shvatio šta je politika i da mi to nije trebalo. I dan-danas sam rodoljub i sve bih dao za svoju zemlju, ali tada nas država nije podržala. Prosto su nas mleli, kao mašina, jednog, drugog, trećeg igrača...Bude ti posle krivo. Da mogu da vratim tu 1999, nikad ne bih to uradio tako, već na neki miran način. Trebalo je da idem na treninge i izvršavam svoje obaveze. Bio sam mlad, povučen možda primerom drugih igrača, recimo Bate Mirkovića...Hteli smo samo da pomognemo svojoj zemlji. Vremenom shvatiš da te političari zloupotrebljavaju, ali to sam bio ja.

GLAS: Ni tu nije bio kraj nedaćama?

ANIĆ: Ne, bio sam i suspendovan, jer sam skinuo dres, a na majici je pisalo: “Zaustavite rat”. Posle tri meseca me Gerets vrati u ekipu, dam dva gola Beverenu za titulu. Ispod dresa, koji sam skinuo, na majici sam pozadi nacrtao metu i napisao “Fu** džou Clinton “. Sudija mi je dao crveni karton. Publika me je izviždala što sam ostavio ekipu na cedilu. Posle smo izgubili titulu, odmahnuo sam prema tribini, nešto im rekao...Za tri dana su me suspendovali. Sa B timom sam bio najbolji igrač. Tu sam bio jedno sedam, osam meseci. Zamisli igrač sa brojem 10 u drugoj ekipi. Na kraju sam shvatio da moram da odem iz Belgije.

GLAS: Put Vas je dalje vodio u Njemačku u Alen. Kako je dalje išlo?

ANIĆ: U Alenu je bilo super, pomogao sam im da ostanu u ligi. Posle sam imao jednu epizodu u Portugaliji, pa kasnije na nagovor Ljubiše Tumbakovića otišao sam u Kinu. Tačnije, otišli smo zajedno, uzeli smo prvenstvo i superkup. Posle sam otišao u Saudijsku Arabiju, ali sam se brzo vratio zbog supruge, dobio sam i dve kćerke. Nisam mogao dole da izdržim. Vratio sam se u svoj grad i ubrzo završio karijeru.

GLAS: Jedan ste od pionira odlaska u Saudijsku Arabiju. Kako je to izgledalo u Vaše vreme?

ANIĆ: Sad je totalno drugačija situacija u Saudijskoj Arabiji. Kad sam ja bio, bila je, da kažem katastrofa, žene su morale hodati “zamotane”, nisu mogle voziti auto, nisi imao neku slobodu, sve se svodilo na trening i utakmice...Sad je sve drugačije, mnogo ima para, bolja je infrastruktura, žene mogu na stadione...Mi smo bili pioniri kada je u pitanju dolazak evropskih igrača dole.

GLAS: Da li je tačno da ste 2003. godine bili blizu povratka u Crvenu zvezdu?

ANIĆ: Bio sam na “Marakani” I sastao se sa Džajom, ali bila je jako teška situacija u Crvenoj zvezdi, razna politička previranja, uticaj navijača i nisam hteo da se vratim u to. Odlučio sam da ostanem u inostranstvu. Uvek sam imao neko svoje mišljenje. Bio sam u nekim godinama...I ja kad sam bio mlađi, pitao sam se šta će u ekipi momci od 29, 30 godina, treba da puste mlađe, tako sam i tad u zrelim godinama rezonovao. Nisam hteo nekome da zauzimam mesto, iako mi je Džaja rekao da im trebam, a i tadašnji trener Slavoljub Muslin je pričao isto. Nisam hteo, iskreno, nisam ni bio na nekom nivou tada. Moje mišljenje je bilo, ako ću se vratiti u Zvezdu, moram biti spreman 100 odsto, da budem bolji nego 1996. godine, a prosto tada nisam bio. Navijači i Crvena zvezda ne zaslužuju to, već da me pamte po lepom.

Kćerke

GLAS: Ponos porodice Anić su dvije kćerke Katarina i Maša.

ANIĆ: Mlađa, Katarina (16) završava srednju školu u Beogradu. Jako je uspešna. U Narodnom pozorištu ima svoje predstave. Maša (18) je čudo u plesu, Leo Mesi u toj oblasti. Posle svetskih titula primljena je u NDT (“Nederalnd dens teatar”) u Holandiji. To je kao Barselona u fudbalu. Drago mi je zbog nje. To joj je bila želja od malih nogu. Ipak, bilo mi je mnogo teško kad je trebalo da ode od kuće, ali to je život, tako sam i ja rano otišao. Nadam se da će i dalje biti uspešna.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.