Zov divljine i igra s aligatorima

Beograđanka, nekada istaknuta članica Narodnog pokreta "Otpor", koji je vodio odsutnu bitku, uoči izborne 2000, sa režimom Slobodana Miloševića, a danas direktor ogranka austrijske agencije "Hauska&parner". Od kraja 2008. godine, ovenčana je i titulom ambasadora najpoznatijeg planetarnog sajta ljubitelja putovanja Couchsurfing.

Ona za "Glas Srpske" objašnjava da ovaj sajt, prevedeno na naš jezik "Surfovanje po krevetu", predstavlja Internet sastajalište stotina hiljada ljudi, koji obožavaju da putuju širom planete, a za to nikad dovoljno novca. 

- Za odlazak Internet prijatelju dovoljna je karta za put i malo para da se nađe, jer svi ovi svetski putnici u zemlji koju odaberu kao destinaciju, imaju smeštaj i hranu kod domaćina. To je i početak fantastične avanture, koja traje duže od agencijskih turističkih putovanja, a svi koji krenu ovim putem, obiđu ono što nikada ne bi u jednoj takvoj programiranoj turi - objašnjava ambasador, koja je zahvaljujući ovom Internet druženju videla predivne predele u koje civilizacija nije stigla i doživela, ali i momente od kojih se "ledi krv u žilama".

Jedna od opasnih situacija u kojoj se našla, desila se u Keniji, kada se sa tadašnjim momkom, Italijanom Lorencom, vraćala iz sela plemena Masai.

U tom delu ove afričke zemlje asfalta nema, pa ih je crnoputi vozač, iznajmljenim džipom, provodio kroz nepregledne savane. 

- Negde uoči ponoći uleteli smo u kišu i oluju, a točkovi našeg auta su se zaglavili u dubokom blatu. U trenutku kada smo hteli da izađemo i probamo da izvučemo džip, vozač je počeo panično da viče i pokazuje na prozore kola. Ugledali smo mnoštvo svetlucavih očiju i shvatili da se nalazimo u obruču gladnih lavova. Vozač inače pripadnik Masaia, koji su do zabrane državnih vlasti sledili vekovnu tradiciju da mladić ne može da se oženi dok ne ustreli "cara životinja", nije prestajao da urla: "Lavovi, lavovi, gotovi smo, umiremo". I umesto da mi paničimo usred sablasnog mraka i u travi višoj od našeg vozila, još smo morali da smirujemo mladića koji nije prestajao da ponavlja da nas niko neće naći i da ćemo skončati sred savane – prisjeća se Vesna.

Ipak u takvim situacijama mozak radi mnogo brže, a ideje za izbavljenje iz smrtonosnog obruča smenjuju jedna drugu. U trenutku im je sinula ideja da bi mogli da pokušaju s dozivanjem pomoći, mobilnim telefonom.

Po uzbuđenju, kao i području planete u koje je retko koja ljudska noga kročila, ravno je i Vesnino prethodno putovanje u Brazil i pohod na džungle Amazonije, što se malo ko od turista usuđuje.

- Odlazak u prašumu je više od avanture, jer se tamo živi potpuni život divljine: bez hrane, pitke vode, kupatila i svih blagodeti savremene civilizacije – objašnjava naša sagovornica.

Od vodiča je brzo naučila koje su biljke pravi mali rezervoari pitke vode i kako da ih zaseče nožem da bi utolila žeđ. Za hranu su morali da se snalaze baš kao u filmovima, lovom i pecanjem, a od mnogobrojnih divljih zveri, da se brane baš kako to čine neka urođenička plemena.

- Spavanje pod vedrim nebom je podrazumevalo zaštitu vatrom, pa smo se uveče štitili obručem plamena oko nas - priseća se.

Bila je jedna od retkih u grupi, koja se usudila na splavarenje prašumskom rekom punom vrtloga, čija bujica prosto baca drveno plovilo sa jedne na drugu stranu vode. Ne samo da se igrala sa malim aligatorima, već je imala više hrabrosti od mnogih muškaraca, koji su pošli za ovim zovom divljine, ali se nisu usudili da u ruke uzmu jednu od najopasnijih zmija sveta.

Zahvaljujući priči članice Couchsurfing-a, saznala je da u ovim bespućima žive indijanska plemena i nije htela nazad dok ne ode do njihovih naseobina duboko u džungli.

- Bila sam fascinirana autentikom starog načina života. Ulazeći u njihovo selo, osetila sam se kao da sam se vratila u 17. vek – prenosi nam utiske.

Dodaje da su Indijanci džungle zanimljivi ljudi, koji ne znaju nijedan današnji jezik, već pričaju nekim svojim.

Nama su, međutim, odmah nametnuli neki svoj govor tela s kojim smo uspevali da se sporazumevamo. Vrlo su gostoljubivi i nisu dozvolili da odemo dok ne probamo sva njihova jela. Siromašni su i hrane se najviše jelima od brašna, dodajući neke biljke. Peku ih na vatri u zemljanim posudama – prepričava boravak u srcu neprohodnih predela.

Ova putovanja su samo deo mnoštva predela koje je videla naša sagovornica uz pomoć Couchsurfinga i stekla brojna prijateljstva sa ljudima svih rasa, vera i nacija.

- Bili smo u predelima, gde nijedan turist nikada nije stigao i predstavljali veliko iznenađenje za crnoputu dečicu tog plemena, koja nisu mogla da shvate da postoje ljudi bele kože i kose koja nije crna – priča Vesna.

Njena preporuka su egzotične destinacije koje su, uz pomoć sajta, nekoliko puta jeftinije od ponuda turističkih agencija. 

- Ljudi sa Balkana su sve aktivniji na Couchsurfing-u. Za sada prednjače članovi iz Srbije i Hrvatske, treća je BiH, pa Makedonija - završava priču.

Zato, ako i vi volite putovanja, ne dozvolite da avanture budu privilegija samo najhrabrijih.

Noćenje u garaži

Jedna od vrlo neobičnih situacija Vesni se desila u Najrobiju kod svog domaćina, poslanika, vrlo gostoljubivog, ali...

- Znali smo da je stanovništvo u Keniji, generalno, vrlo siromašno, ali nismo ni pomislili da je stan državnog poslanika u stvari garaža i da ćemo u toj prostoriji bez prozora da spavamo sa njim, suprugom i dvoje dece. Tu nema ni vode, pa smo za kupanje čekali njegovu suprugu da donese vodu u velikom loncu, na plus 50 stepeni Celzijusovih  – priča ona.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.