Uz godišnjicu martovskog pogroma (3) Peć - centar srpske moći i veličine
Čak gledajući kad sunce jače pripeče, da mu izgleda da je nepomično, da njegovi nepomični zraci, ne trepere, ne blešte i izgledaju kao da su se odvojili od sunca i zabili u grudima ove mrtve prirode, pa je zapalili, sagoreli i ponosito preteći štrče više nje.
Ako bi se potražio odmor pod kakvim debelim hrastom, odmah se okolo počnu da okupljaju prvo psi, zatim deca, a naposletku Albanci, ozbiljni, ćutljivi, sa martinkama. Svi su gledali, jednim istim izrazom čudnovatog ljubopitstva, kao da su govorili: “Šta ćete ovde?” A i vi s čuđenjem posmatrate njih i kao da se pitate: “Otkud oni ovde? Gde su to do sada bili skriveni, odakle dolaze, kad nigdje okolo nijedne kuće?”
Idući dalje i dublje zalazeći u Drenicu, za nju ovaj naš putni posmatrač kaže: “Ona postaje sve nepoverljivija, sve strašnija”, jer se u daljini od puta vide sela za koja kaže da su velika, grupisana ali ćutljiva i namrguđena, kao da prete. Prozora na kućama nije bilo, samo su podmuklo kao oči u krtice virile crne puškarnice. Putem nije prolazio niko, a tek u daljini opaze se na njivama grupe Albanaca, čije su martinke visile pod kakvim starim visokim hrastom. Jedan ih je čuvao sedeći kraj bureta vode, a ostali okopavali kukuruz. Svi su kao po komandi sa jednim jedinim izrazom čuđenja prekidali rad, kad naiđe putnik i gledali dugo za njim, ne govoreći ništa.
Jankovićeve reči slike dalje kažu: “Kako su ćutali kopači, ćutala priroda kroz koju se prolazilo, ćutali putnici koji su je gledali, ovladali su neki čudni utisci u ovom divljem predelu, pa nemaju ni početka ni kraja. Svi su u neredu i razbacani, kao i priroda, kroz koju se prolazi, svet koji se vidi i kuće koje su jedino bile stalne svojim pakosnim izrazom crnih puškarnica”.
Imajući ovo sve u očima i u glavi, Janković piše: “U Drenici se priroda nije pokoravala čoveku, čovek vlasti, vlast zakonima, pa se sve jedno za drugim susretalo pakosnim pretećim izrazom”. On dalje kaže: “Pred tim izrazom svi utrnu, svi odstupe, a niko ne pobeđuje. Albanci su živeli samovoljno, kao što je i priroda bila samovoljna, kao što je i vlast takva. I kada su se u središtu Drenice, Laušu, postavili kajmakama, sutradan su ga Albanci prognali, a kuću zapalili, najavivši svečano da će oni poštovati vlast sultana i bez kajmakama.
Priču slike iz Drenice Janković je produžio slikom reči izraženim za Pećku ravnicu i dalje za samu Peć i okolinu. Kao i za neka prethodna mesta, on i za Pećku ravnicu kaže da je oivičena sa svih strana pustim, golim brdima, koja su se preteći penjala u oblake, a pružala se u jednom luku ogromna ravnica, ravnica raznobojna, talasasta, na sve strane obrasla šumom, šibljem, kukuruzom, pšenicom i sve tako, naizmenice izredano, da kad sunčana pripeka zamori i oblije znojem, a prašina sasuši jezik i nepce, kad postane sve nesnosno i kad se čini da ne postoji lepota, koja bi se mogla sa oduševljenjem posmatrati, i tako tada obamrla, ulazi se u guste šume, koje svojim hladom osvežavaju, svojom živošću ulivaju smisao o lepoti, i svojom tajanstvenošću i pretećim ćutanjem nateruju da se misli o životu. I sve tako, iz hlada u šipražje, iz šipražja putem ograđenim sa obe strane brojnim njivama i kukuruzom, a iz toga opet u šumu, a zatim kroz žuto šipražje.
Za sela koja su se videla na podnožju brega, Janković kaže da se iz daljine pojavljuju tužna i sumorna, obamrla u zločinu. Među ostalim je i zlosrećni Istok, u kome su se satirale, tu, skoro dve najbogatije i najviđenije srpske kuće.
Brdo okolo, ispresecano sa sviju strana istim uvalama, imalo je svuda isti, jednak oblik, pa se putniku činilo da je sve na istom mestu kad gleda u to brdo, a u takvoj uvali ležala je Peć. Na celom putu od manastira Deviča do Peći ležalo je samo jedno selo, i to srpsko, Lukavac. Selo je bilo zatvoreno od “albanskih zuluma”, pa su Jankoviću zato svi likovi učmali, pocrneli, oči utonule daleko pod čelo, gotovo se nisu ni videle i puštale neke sanjive poglede. Bili su stasom visoki, koštunjavi, razvijeni, ali opali, pogureni pod teretom briga i straha.
U putovanju za Peć, kako kad naiđete na koji savijak, “on se približi pa utekne”. A što je putnik opisivač bio bliže Peći, sve su mu misli bile šire i obuhvatale u sebi prošlost, sadašnjost i budućnost. To se troje uhvatilo u koštac i borilo. Čega tu nije bilo, moći i veličine, srama i stida, ponosa i junaštva, podlosti i kukavičluka, a svi osećaji su sliveni u njima, sve želje utonule u neke beskrajne nade koje izviru iz misli o bivšoj moći i veličini i tonu u budućoj. Za tadašnjost, koju posmatrač rečima slika, ona je “grozna i krvava sadašnjost, sa toliko žrtava, poniženja i stida”, pa se u ovim snovima gubila, iščezavala, kao da je nema.
Kao i u Drenici, i u ovoj pećkoj ravnici, puškarnice na kulama pretile su smrću. Albanci su “sa njihovim začudno-zverskim pogledima” upirali na “martinku i pokazivali smrt”, pa i “raja tužna oborene glave sanja, misli, govori o smrti”, pa se činilo “da se od svega toga već osećao zadah baruta, smrad truleži”, pa je posmatraču, opisivaču izgledalo da će “i ova lepota prirode svojom moćnom gordošću riknuti smrtnim uzvikom”.
Sa mislima sa kojima se nije znalo “šta su, sa strahovanjem za koje se nije znalo od čega, sa nigde ništa neviđenim i sa na svakom koraku činjenja da će nešto planuti, odjeknuti, survati se”, naš putnik posmatrač ušao je sa utiskom u Peć. U njoj je video staru, survanu varoš. Sa krivim ulicama, posrnulim kućama, bez prozora, videći u svoje doba “celokupnu starinu i prošlost”. Gledajući u tu prošlost, njemu je sa vidika “iščezlo blato, prljavština i zastoj varoši”. Zaboravljajući da gleda one opale kuće, njemu se u rečima i mislima slikala “stara srpska Peć”, centar srpske moći i veličine, ponos srpske slave, moć srpske države. Kad je mislio na tu Peć, ona je njemu bila “jasnija u mislima, očima i shvatanju”, ne verujući da je to tada “istinita Peć - koja nije” ona srpska.
Kao i u Drenici, i u Peći su “ljubopitljive glave provirivale svuda, sve su se više kupili Albanci”. Njihove grupe su virile na vratima, u dućanima, na ćoškovima ulica ili u samoj ulici, koje su gledale kao sa nekim čuđenjem i pretnjom. I ovde mu je izgledalo da su se pitali: “Šta ćeš tu?”, a za sebe kaže da je i on isto tako gledao začuđeno, i bio spreman da zapita: “Šta ćete vi tu?” Time je, i bez pitanja i odgovora, završio svoju priču utisaka za koju bi se reklo da ju je pisao pre sto i više godina, za danas, kada se ni kroz Drenicu, a ni kroz Pećko polje i Peć, ne može proći ni gledati.
Tim rečima sam naslikao svoju sliku, ne samo Metohije, već i celog Kosova i Metohije. Ja ne znam da li postoji koji papir ili konzulski izveštaj iz Prištine da ga nisam preturio kroz svoje ruke, i najinteresantnije pročitao i ispisao, što je bilo za nauku. Danas je srpska reč o Kosovu i Metohiji ravna arbanaškoj martinki, s kojom su oteli srpsku pokrajinu, i žive sa srpskim nazivima mesta u geografiji i istoriji.
(Kraj)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
