Uz godišnjicu martovskog pogroma (2): Priština - svaki kamen uspomena

Svakako je razumljivo da je u Prizrenu, pored trgovaca, zanatlija i zemljoradnika, bilo dosta i vlastele, naročito kada su u njemu vladari živeli što je, takođe, znatno pripomoglo jačanju trgovine. Tako je Prizren, od kada je pod kraljem Urošem došao definitivno u srpske ruke, uporedo sa napredovanjem Srbije i sam stalno napredovao, dobijajući sve veću važnost, dok nije za najveće slave i veličine tadašnje Srbije “postao najznamenitijom varoši u državi i prestonicom Dušanovom”. A kad je posle smrti ovoga cara Srbija počela opadati počeo je i Prizren da gubi svoju važnost, ne samo u političkom, nego i u trgovačkom pogledu tako da se 1433. pominje kao “napušteno tržište”.

Ono što će se desiti Prizrenu, opisivač Prištine u utiscima s puta s početka XX veka, kao da je opisao Prizren. U odnosu na Skakaljevića navedeni Nik. T. Janković svoju priču počinje da je “Kosovo tužno” i da se “njegova tuga razleva preko sumornog polja, preko blagih brdskih padina, preko klonulih koliba, preko kuća seoskih i varoških”. Njemu su reči te tuge izbijale “iz potulule lupe klepetaka sa Gračanice i crkve prištinske, iz ljudskih likova i govora, iz osmeha i igre dečije, i tužnog gaktanja bezbrojnih vrana i gavranova”. U slici njegovih reči bilo je sve tužno, nemo i nespokojno, i čak mu je “bila tužna i gordost Turaka i obest Arnauta”, i sve odisalo “nekom nestalnošću i privremenošću”.

Govoreći o okolnoj prirodi, slika Jankovićevih reči kaže da se na sve strane videlo “pruženo polje, neobrađeno, retko zasijano”, videle su se “sumorne padine brežuljaka neobrađene i zapuštene” i na svakom mestu se opažalo “u selu, u varoši, u polju na brdu”, a “groblja, groblja nema i nepomična su”, kao da se “ovaj deo sprema da bude nečija opšta grobnica!”

Za Prištinu kaže da je “zaklonjena sa sviju strana” i da leži “kao u nekom strahu i stidu”, u toj opštoj, nemoj nepokretnosti brda, polja i sveta, odvojeno i povučeno. U Prištini je “sve neprijatno i bolno diralo, i proizvodilo bezbroj uspomena iz stalne i maglovite istorije, i sve je bilo trošno, opalo i surovo kao da se namerno hoće još sada da preda tradiciji”. Reči njegove dalje slike Prištine kažu, “u svim likovima opaža se neka klonulost, koja se u retkim trenucima gubi i zamenjuje svoj izgled”. U odnosu na Albance i Turke sa usiljenom gordošću, u rečima slike Srba je bila “sa nekom stidljivom žilavom otpornošću”. Slikajući razgovor sa Albancima, Jovanović piše: “Kad razgovarate sa Arnautima, vi vidite u živom, trenutnom izazovnom pokretu neku surovost, neki ton zapovedanja, koji se gubi kad upotrebite isti ton i u svemu pokažete nadmoćnost nad njima”.

Za razgovor sa Srbima kaže: “Kod Srba u govoru primećujete popustljivost, koja vas vređa. Reči nekako drhte, kao da mole, pogled se nekako topi, kao da sve u duši sagoreva: i što duže to posmatrate i govor slušate, vi vidite kako kroz sve to provejava neka čemerna zbilja, neka skrivena odvažnost, neko potajno silno rodoljublje!”

Za samu Prištinu slika reči govori da je svaki kamen uspomena, svaka kuća istorija i da u “toj hrpi uspomena i istorije tone i gubi se svaka pomisao na nešto bolje” i da ta prošlost kao okovana stoji “nema i nepomična, postavljena dubokim uličnim blatom, a ograđena zemljanim trošnim kućercima, koji su izgledom kao ruševine”.

Nepristupačnost Prištine ogledala se u svemu, u izlomljenim, nenasutim putevima, punih, kad je kiša, lokava, bara, kad je suša rupčaga. Sve je to izgledalo kao da se sve dogovorilo oko Prištine i u samoj Prištini, da čuvaju njenu tajanstvenu tradiciju o nekadašnjoj slavi i veličini Turske carevine, koja svakom najavom reforme gubi svoj značaj, svakom novom mišlju gubi kap po kap od svoje moći, snage i samopouzdanja.

Završne reči slike Jovanovića Prištine govore da je ona, opkoljena sa sviju strana blagim brdima, iskićenim šumama i vinogradima, osigurana od stranaca rđavim putevima i od Albanaca, stoji usamljena, predana nekom zanosnom, pobožnom ćutanju, pa gleda usijano sunce, ili noću hiljade zvezda i sanja o svojoj prošlosti, sa blagom utehom na negdašnju slavu i veličinu naroda, koji u njoj žive, proizvodeći neizvesnu nadu kod njih, koja se tako lomi i krši pred surovom sadašnjošću, pitajući se čijom će nadom istrajati?

Sliku u rečima putnika Jankovića o Drenici stvorila je njena priroda, a o naseljima, kućama (kulama) i ljudima stvorila je njihova otpornost sultanovim ljudima i pod vlašću sultana u Carigradu.

Dolazeći u Drenicu, on je pomislio, kao da u njoj nema sveta, sela su mu bila posakrivena u gudure, ljudi u njima, videvši, samo da po gde proviri neko začuđeno Albanče za stadom. Svuda u šumi se probijala neravan, blatnjav vijugavi put. U daljini se videla po koja kula i to je u početku bilo sve. Za njih kaže: “Kule, dvospratne, visoke, uske, sa bezbroj puškarnica štrče gordo u samoći, dajući celoj prirodi izraz pretnje, samovolje i zločina. Sve je mirisalo na smrt, na neki zadah truleži iz daljine. Jankoviću je ova drenična “čudna i nerazumljiva priroda, ostavljala na putnike za kratko vreme moć svoga utiska, svoje strasti”. A putnik je pogledima tražio “na sve strane nešto novo, neočekivano, iznenadno, a strašno-strašnije no što je ove prirode, moć sviju utisak”. Njemu su se u ovoj divoti budili čudni, nerazumljivi, bujni, divlji osećaji, koji traže pobedu trajnu, veliku, pa ma i kakvu. Za nju dodaje: “Pobedu čudnu, nerazumljivu, koja se pojma, ali ne shvaća u mislima, pobedu neopredeljenu u cilju, da li nad ovom divljom prirodom ili ovim divljim svetom. Jer gledajući ovu prirodu, izgleda kao da život ne postoji, kao da sve tone i obamire u strahu”.

(Nastavak u sljedećem broju “Glasa plus”)

Uz godišnjicu martovskog pogroma (1): Slike riječi Kosova i Metohije

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.