Srđan Dragojević: Najveća pobjeda srpskog naroda, njegov najveći poraz
Ne volim kada se neki projekat, pa ni "Sveti Georgije ubiva aždahu" naziva nacionalnim. Uvek se štrecnem kada čujem taj predikat. Mislim da je ovaj film značajan zato što su prvi put posle više godina Republika Srbija i Republika Srpska uložile malo veću sumu novca da se filmuje veliko delo naše literature.
Rekao je to u intervju za "Glas Srpske" reditelj Srđan Dragojević, čiji je film "Sveti Georgije ubiva aždahu" u srijedu i četvrtak premijerno prikazan u Beogradu i Banjoj Luci.
Dodao je da bi idealno bilo kada bi Srbija svake dve godine uložila malo više novca nego što se daje na regularnom konkursu. Tada bi imali, prema njegovim riječima, za izvjesno vrijeme, daleko više filmovanih romana naše literature, nego što imamo sada. On smatra da je Srbija jedna od rijetkih filmskih industrija koja, uopšte, ne filmuje svoje velike tekstove i to prosto treba da se promijeni.
"To su počeli da rade Hrvati, ali i ostali u okruženju."
* GLAS: Da li je ljubavna priča u Vašem filmu mogla da se ispriča u nekom drugom - neratnom ili vanbalkanskom kontekstu?
DRAGOJEVIĆ: Svakako da jeste, ali reč je o adaptaciji drame Dušana Kovačevića. I to je što je.
* GLAS: Dušan Kovačević je nedavno izjavio da se do sada u Vašim filmovima niste bavili emocijama. Kakvo iskustvo nosite sa rada na ovom filmu s te strane?
DRAGOJEVIĆ: Ne bih se složio s tim. Mislim da su "Lepa sela, lepo gore" vrlo emotivan film. Zavisi od pogleda na stvari.
* GLAS: Ovo je prvi film o Prvom svjetskom ratu nakon "Marša na Drinu" i prvi Vaš "istorijski" film. Da li postoje sličnosti sa "Lepim selima" i "Ranama"?
DRAGOJEVIĆ: Sa "Ranama" nema sličnosti. Sa "Lepim selima", po ozbiljnosti teme, svakako da postoje. Prvi svetski rat, iako jedina pobeda koju je srpski narod ostvario u 20. veku, u stvari predstavlja njegov najveći poraz. Zemlja koja je u ratu izgubila gotovo polovinu muškog stanovništva nije uspela da se oporavi ni nakon stotinu godina.
* GLAS: Zašto se Srbi danas nalaze na istoj poziciji na kojoj su bili prije stotinu godina?
DRAGOJEVIĆ: Mislim da se Srbi sada nalaze u mnogo goroj poziciji nego u to vreme. Genetski potencijal srpskog naroda bio je daleko bogatiji. U međuvremenu su najgori preživeli i najgori se i dalje selektuju. Kao da čitav vek koji je iza nas nije bio dovoljan da izvučemo bilo kakve pouke i usmerimo energiju čitavog naroda ka stvaranju i kreaciji. Teško da će ovaj film delovati otrežnjujuće nakon svih ovih godina, ali mislim da se vredi boriti.
* GLAS: Koliko su priče o mentalitetu naroda izgovor da se ne radi ništa da se poprave loše stvari?
DRAGOJEVIĆ: To je vrlo komplikovana tema što se tiče mentaliteta. Meni se ovaj komad i dopada zato što u njemu ima jako puno ključnih stvari i misli o mentalitetu našeg naroda, o vrlinama i dosta toga o manama. Kovačevićeva priča predstavlja turobnu, ali bolno preciznu vivisekciju naravi i mentaliteta ovog naroda. Moje intimno osećanje, ponekad, na kratko, pokolebano silinom i učestalošću neuspeha u vezi sa snimanjem filma "Sveti Georgije ubiva aždahu" mi kaže da je sve vredelo ovih napora, da se sve to prikaže i ovim filmom.
* GLAS: Da li se u srpskoj kinematografiji posljednjih godina vidi pomak na bolje?
DRAGOJEVIĆ: Ne vidi. Mislim da filmovi koji se snimaju u poslednje vreme u Srbiji podsećaju na "Holmark" televizijske filmove. Nema tu nigde prave kinematografije.
* GLAS: Koji je osnovni problem srpske kinematografije?
DRAGOJEVIĆ: Nedostatak srca, muda i hrabrosti.
GLAS: A scenario?
DRAGOJEVIĆ: Scenario nam nikada nije valjao, naravno, ali mislim da i reditelji koji rade poslednjih desetak godina, kao da imaju 50 ili 60 godina, a ne 20 ili 30.
* GLAS: Šta mislite o saradnji između Srbije i Republike Srpske, čiji je rezultat upravo i film "Sveti Georgije ubiva aždahu"?
DRAGOJEVIĆ: Meni je drago zbog te saradnje, pogotovo ako je tačan podatak da je ulaganje Republike Srpske u ovaj film dovelo do institucionalizovanja filmskog fonda. Tako da je to velika stvar za buduću kinematografiju Republike Srpske. Osim toga, bilo je dosta glumaca iz Republike Srpske kojima sam ja zaista fasciniran. Mislim da ovde postoje izuzetni glumci i čini mi se da bi ova saradnja mogla da se nastavi. Lično, planiram neki svoj novi film. To bi bila neka mađarsko-nemačko-slovenačko-hrvatsko-srpska koprodukcija. Nadam se i bosanska.
Beogradski duh
Ogorčeni sam protivnik onoga što se naziva beogradskim duhom, jer to i ne postoji. Isticanje toga je odraz užasavajućeg provincijalizma. Ima tu i kompleksa više vrednosti bez pokrića. Beograd je mali grad koji se ne razlikuje drastično od drugih gradova slične veličine. Šta je specifičnost duha Sofije, Bukurešta...? Mi Beograđani smo i u prethodnoj Jugi imali taj osećaj superiornosti nad drugim centrima, ali potpuno bez pokrića. No, ruku na srce, ja sam rođen ovde, možda ne prepoznajem te kvalitete koje ljudi koji dolaze u Beograd sa strane uočavaju i poštuju - rekao je Dragojević.
Dani u Americi
"Veliki američki san" za mene ne postoji. Imao sam liberalan ugovor sa studijom koji se pokazao kao loš za mene, a ja sam verovatno bio loš za njih. Oni su deo Diznija, a ja nisam reditelj koga zanimaju mejn strim stvari. Ipak, bilo je to zanimljivo iskustvo. Tamo sam radio kao plaćeni pisac, iako sam imao ugovor da za njih režiram. Popravljao sam tuđe scenarije i razvijao svoje ideje. Tako sam upoznao sve mane rada u filmskom studiju i video na delu ljude koji su uplašeni za svoje privilegije, a sa druge strane, meni se njihovi scenariji nisu dopadali. Amerika nije više ona u kojoj su stvarali jedan Miloš Forman ili Paser. I tamo, kao i u Evropi, postoje dobre i loše stvari. Međutim, politička korektnost je dosta "kastrirana". Na vreme sam shvatio da je trenutak da sve okrenem na šalu i vratio sam se u Beograd - ispričao je Dragojević.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
