Se­dam ve­li­čan­stve­nih in­spi­ra­ci­ja Pa­bla Pi­ka­sa

- Za me­ne pos­to­je sa­mo dvi­je vrste že­na: bo­ginje i oti­ra­či.

Od Rem­bran­ta i Go­je do Bo­na­ra i Sten­li­ja Spen­se­ra, sli­ka­ri su bi­li op­sje­dnu­ti li­ci­ma i ti­je­li­ma svo­jih že­na i ljuba­vni­ca, či­je akto­ve i por­tre­te su ne­umor­no crta­li. Ali ni­ko ni­je u svom umje­tni­čkom opu­su ta­ko sna­žno i bes­kom­pro­mi­sno is­ko­ris­tio že­ne svog ži­vo­ta kao naj­ve­ći umje­tnik 20. vi­je­ka - Pa­blo Pi­ka­so, na­vo­di bri­tan­ski "Te­le­graf".

Od se­dam naj­va­žni­jih že­na u Pi­ka­so­vom ži­vo­tu, dvi­je su iz­vrši­le sa­mo­ubis­tvo a is­to to­li­ko ih je po­lu­dje­lo. Je­dna je umrla pri­ro­dnom smrću na­kon sa­mo če­ti­ri go­di­ne za­je­dni­čkog ži­vo­ta. I dok je Pi­ka­so ljuba­vi­sao sa de­se­ti­na­ma, mo­žda i sto­ti­na­ma že­na, i ni­je­dna mu, osim posljednje, vje­ro­va­tno ni­je zna­či­la ni­šta, sva­ka od tih se­dam po­se­bnih že­na ima­la je vi­še ne­go zna­čaj­nu ulo­gu u Pi­ka­so­vom umje­tni­čkom ra­zvo­ju.

Vje­ran, ve­li­ko­du­šan i stras­tven on­da kad mu je to od­go­va­ra­lo, Pi­ka­so je is­to ta­ko mo­gao bi­ti izne­na­đu­ju­će su­rov pre­ma pri­ja­teljima, ljuba­vni­ca­ma ili po­tpu­nim stran­ci­ma. Ipak, on je is­ka­zi­vao is­tin­sku, čes­to i bol­nu strast pre­ma sva­koj od tih se­dam ve­li­čan­stve­nih že­na - strast ko­ju je is­ka­zao u de­se­ti­na­ma hiljada sli­ka, crte­ža i gra­fi­ka, u ko­ji­ma je že­lio ne sa­mo da ovje­ko­vje­či njihov iz­gled, već i vlas­ti­ta osje­ćanja pre­ma njima.

Fer­nan­da Oli­vi­je, prva ve­li­ka ljubav špan­skog umje­tni­ka, ko­ju je upo­znao 1904. go­di­ne, ni­je bi­la ne­ko ko­ga je la­ko za­ves­ti. Ne­po­pravljivo li­je­na i sklo­na čes­tom mi­jenjanju ljuba­vni­ka, ali ener­gi­čnog i ne­za­vi­snog du­ha, kao umje­tni­čkom ru­kom izva­ja­na crve­no­ko­sa Fer­nan­da bi­la je omiljen mo­del umje­tni­ka, ne­ka vrsta "tren­di" dje­voj­ke me­ću pa­ris­kom avan­gar­dom. Po­tpu­no op­sje­dnut njenom tro­moš­ću i sme­te­noš­ću, Pi­ka­so je na­pus­tio po­et­ski ro­man­ti­zam ta­ko­zva­nog ru­ži­čas­tog pe­ri­oda, i u stva­ranju se pre­pus­tio di­na­mi­čnos­ti sa­vre­me­nog Pa­ri­za i traj­nim vri­je­dnos­ti­ma me­di­te­ran­ske kul­tu­re ko­ja ga je u su­šti­ni pro­vla­či­la ci­je­log ži­vo­ta. Sa Fer­nan­dom Oli­vi­je je to­kom 1906. go­di­ne bo­ra­vio u se­lu Go­sol u špan­skim Pi­ri­ne­ji­ma gdje je izra­dio bez­broj crte­ža u ko­ji­ma je ukom­po­no­vao ku­bis­ti­čku tra­di­ci­onal­nu ar­hi­te­ktu­ru se­la i Fer­nan­din krep­ki i sen­zu­al­ni iz­gled. U to vri­je­me je nas­ta­la i njego­va na­ju­ti­caj­ni­ja sli­ka 20. vi­je­ka - Demoiselles d'Avignon (Go­spo­đi­ce iz Avinjona).

I dok je Pi­ka­so ra­dio na tom ulju na pla­tnu, pre­zno­ja­va­ju­ći se u spa­ri­ni svog stu­di­ja na Mon­mar­tru, bio je ljut i ljubo­mo­ran na Fer­nan­du ko­ja je na ne­ko vri­je­me oti­šla od njega. Ova emo­ci­onal­na bu­ra bi­la je uzrok nas­tan­ka se­ri­je njego­vih ra­do­va ko­ji su ras­ki­nu­li sa re­ne­san­snom ide­jom ut­vrđe­ne per­spe­kti­ve i pro­mi­je­ni­li tok za­pa­dne umje­tnos­ti.

A ka­da ga je Fer­nan­da 1912. na­pus­ti­la i, u nas­to­janju da ga na­pra­vi ljubo­mor­nim, oti­šla sa be­zna­čaj­nim ita­li­jan­skim sli­ka­rom, Pi­ka­so je po­čeo da se vi­đa sa njenom blis­kom pri­ja­teljicom Evom Gu­el, je­dnom od se­dam ve­li­čan­stve­nih že­na o ko­joj se naj­manje zna. Krhka i vit­ka, Eva se po­javljuje na sa­mo dvi­je fo­to­gra­fi­je a njena li­čnost je do da­nas go­to­vo po­tpu­na ne­po­zna­ni­ca. Pi­ka­so­vo vri­je­me pro­ve­de­no s njom po­kla­pa se sa krat­kim pe­ri­odom sin­te­ti­čkog ku­bi­zma, u ko­me su ele­men­ti po­sma­tranja sje­dinjeni u po­lu­ap­strak­tne kom­po­zi­ci­je, uz učes­ta­lu pri­su­tnost ko­la­ža ili tek­sta. Iako Pi­ka­so ni­ka­da ni­je sli­kao ili crtao Evu, po­sve­tio joj je ne­ko­li­ko svo­jih sli­ka, u ko­je je uvrstio ri­je­či "Ma Jolie" - "Ljepo­ti­ca mo­ja" - i ri­ječ je o njego­vom na­jo­tvo­re­ni­jem umje­tni­čkom is­ka­zi­vanju pri­vrže­nos­ti pre­ma ne­koj že­ni. Ma­da je bio emo­ci­onal­no slomljen na­kon što je Eva umrla od tu­ber­ku­lo­ze 1916. go­di­ne, to ga ni­je spri­je­či­lo da bu­de u ljuba­vnoj ve­zi sa iz­vje­snom Ga­bi De­pejr.

Brak Pi­ka­sa sa rus­kom ple­sa­či­com Ol­gom Ko­klo­vom 1915. go­di­ne po­du­da­rio se sa po­tpu­nim preo­kre­tom u stva­ra­la­čkom opu­su - od ap­stra­kci­je ko­ja je mi­jenjala svi­jet do re­la­ti­vno kon­zer­va­ti­vnog neo­kla­si­ci­zma. Suz­drža­nost i spo­koj­stvo pri­su­tni u por­tre­ti­ma Ko­klo­ve in­spi­ri­sa­ni su dje­li­ma Ža­na Ogis­ta Do­mi­ni­ka In­grea, ve­li­kog sli­ka­ra iz 19. vi­je­ka.

Po­što Pi­ka­sov umje­tni­čki ne­mir ni­je mo­gao bi­ti ukro­ćen vi­še od ne­ko­li­ko ča­so­va, nas­to­janja druš­tve­no akti­vne Ko­klo­ve da ukro­ti sa­da bo­ga­tog umje­tni­ka po­če­la su da ga gu­še. I dok se njihov odnos ra­spa­dao, a ona sve vi­še gu­bi­la ve­zu sa stvar­noš­ću, njego­vi umje­tni­čki izra­ža­ji Ko­klo­ve i že­na uop­šte odi­sa­li su sa sve vi­še mržnje, što se svo­di­lo na iz­vrnu­te pri­ka­ze zu­ba, ek­stre­mi­te­ta i va­gi­na.

Ka­ko su njego­va sla­va i bo­gat­stvo ra­sli, Pi­ka­so je pos­ta­jao sve uvje­re­ni­ji da mo­že sva­ko­me ra­di­ti šta že­li. Me­đu­tim, os­tao je sa Ko­klo­vom zbog želje za po­što­vanjem bur­žo­azi­je i sa du­bo­ko usa­đe­nom ide­jom po­ni­klom iz špan­ske tra­di­ci­je, ko­ja ka­že da, ma ko­li­ko muž bio ne­vje­ran, on ne na­pu­šta svo­ju že­nu.

Pi­ka­so je svo­ju ve­zu sa ta­da 17-go­dišnjom Ma­ri-Te­re­zom Val­ter krio od Ko­klo­ve čak osam go­di­na. Pla­vu­ša, spor­tskog iz­gle­da i ener­gi­čnog du­ha, ali po­tpu­na ne­zna­li­ca po pi­tanju umje­tnos­ti, Ma­ri-Te­re­za je ovje­ko­vje­če­na u dje­li­ma sta­pa­ju­ćeg, idi­li­čnog ero­ti­zma u ko­ji­ma mo­že­mo osje­ti­ti njeno be­sra­mno uži­vanje u vlas­ti­toj sen­zu­al­nos­ti i umje­tni­ko­vo po­tpu­no za­do­voljstvo u njenom pri­ka­zi­vanju.

Njego­va sljede­ća ve­li­ka mu­za bi­la mu je u po­gle­du in­te­le­kta go­to­vo je­dna­ka - a ri­ječ je o umje­tni­ci i fo­to­graf­kinji ko­ja je bi­la du­bo­ko u vo­da­ma na­dre­ali­zma. Čim su se Do­ra i Ma­ri-Te­re­za na­kon ne­kog vre­me­na vi­dje­le u njego­vim stu­di­ju, nas­ta­la je sva­đa ko­ja se ubrzo pre­tvo­ri­la u tu­ču dvi­ju že­na, što je Pi­ka­so ka­sni­je opi­sao kao "je­dno od naj­dra­žih sje­ćanja".

Do­ra Mar je bi­la Pi­ka­so­va dru­žbe­ni­ca u vri­je­me njego­vog naj­ve­ćeg po­li­ti­čkog an­ga­žma­na, a tra­go­vi njenog unu­trašnjeg ne­mi­ra vidljivi su u Pi­ka­so­vom umje­tni­čkom pri­ka­zu ago­ni­je špan­skog gra­đan­skog ra­ta - ri­ječ je o ču­ve­noj sli­ci "Že­na ko­ja pla­če". Do­ra Mar je fo­to­gra­fi­sa­la Pi­ka­sa dok je ra­dio na re­mek-dje­lu ko­je zna­mo pod ime­nom "Ger­ni­ka", gdje je ve­li­ki sli­kar "uvrstio" i njen lik.

A ka­da ju je Pi­ka­so 1943. go­di­ne na­pus­tio zbog mno­go mla­đe Fran­soa Ži­lo, Mar je pos­ta­la ner­vno ras­tro­je­na i po­tpu­no se po­vu­kla u sa­ma­čki ži­vot.

Iako je Pi­ka­so ugla­vnom ra­dio šta je htio, slu­čaj Fran­so­az Ži­lo je po­ka­zao ne­što sa­svim su­pro­tno. Ova mla­da, po­le­tna sli­kar­ka - ima­la je sa­mo 21 go­di­nu kad su se upo­zna­li - mo­gla je da se po­tpu­no smi­re­no no­si sa svim Pi­ka­so­vim okru­tnos­ti­ma i izo­pa­če­nos­ti­ma, i bi­la je je­di­na od se­dam ve­li­čan­stve­nih že­na ko­ja ga je na­pus­ti­la svo­jom voljom, ne­na­ru­še­nog dos­to­jan­stva. Ro­di­la mu je dvo­je dje­ce, a de­vet go­di­na su vo­di­li re­la­ti­vno us­taljen po­ro­di­čni ži­vot.

Ali da li je do­ma­ćin­ska sva­ko­dne­vi­ca bi­la po­zi­ti­vna za Pi­ka­so­vu umje­tnost? I dok je fi­zi­čke ka­ra­kte­ris­ti­ke Fran­so­az Ži­lo ovje­ko­vje­čio u se­ri­ji sjaj­nih crte­ža i li­to­gra­fi­ja, to je bio pe­ri­od njego­ve naj­ve­će sla­ve, ka­da je zbog ži­vo­ta mul­ti­mi­li­one­ra na Azur­noj oba­li bio od­sje­čen od stvar­nos­ti ko­ja ga je okru­ži­va­la, i za njega je bi­lo su­vi­še la­ko "igra­ti se Pi­ka­sa" u umje­tnos­ti i ži­vo­tu.

Posljednja Pi­ka­so­va ve­li­ka ljubav bi­la je ona ko­ja ga je us­pje­la i smi­ri­ti. Pi­ka­so je izra­dio vi­še od 400 por­tre­ta stidljive Ža­kli­ne Rok, sa ko­jom se vjen­čao 1961. go­di­ne. Na­ju­pe­čatljivi­ji por­tre­ti pro­že­ti su oš­trim crta­ma njenog li­ca sa go­to­vo kla­si­čnom smi­re­noš­ću ko­jom se Pi­ka­so vra­tio svom pla­vom pe­ri­odu go­to­vo 70 go­di­na ra­ni­je. Ja­sno je da je Rok bi­la ta ko­ja je ko­na­čno us­pje­la da Pi­ka­sa pri­ve­de ra­zbo­ri­tos­ti, i posljednje go­di­ne njego­vog ži­vo­ta uči­ni opu­šte­nim.

Me­đu­tim, i njena pri­ča za­vrši­la je tra­gi­čno. Iz­vrši­la je saoubis­tvo 1986, 13 go­di­na po­sli­je Pi­ka­so­ve smrti. Kao i pret­ho­dnih šest že­na, i ona je učes­tvo­va­la u stva­ranju je­dnog od naj­ve­ćih umje­tni­čkih opu­sa svih vre­me­na.

Do­ra Mar

Oča­ra­va­ju­ću Do­ru Mar, sa ko­som crnom kao ga­vran, Pi­ka­so je prvi put sreo za sto­lom u je­dnom ka­feu, gdje joj je za­ba­dao nož izme­đu prsti­ju na ru­ci dok je ni­je po­re­zao. Za­tim ju je za­mo­lio da mu da svo­je krvlju umrljane ru­ka­vi­ce.

Opoj­ni iza­zov

Za mla­dog Pi­ka­sa, ko­ji je 1902. go­di­ne do­šao u Pa­riz iz Bar­se­lo­ne - i či­je je is­kus­tvo sa že­na­ma bi­lo sve­de­no ugla­vnom na dru­ženje sa pros­ti­tut­ka­ma i čes­ti­tim ka­to­li­čkim že­na­ma ko­je su ga va­spi­ta­va­le - Fer­nan­da Oli­vi­je mo­ra da je bi­la opoj­ni iza­zov.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.