Poslije Oluje dežavi u remskoj tišini

Početkom Drugog svetskog rata Anka je imala 14, a Boja nepunu godinu više. Rat je besneo već drugu godinu kada su ih ustaše, svaku iz svog sela, Anku iz Vojnića, a Boju iz Mračelja, odvele u logor Stara Gradiška. Odatle su transportovane na privremeni rad u Nemačku, u fabriku oružja kod Hamburga.

U Jugoslaviju su premeštene posle oslobođenja u leto 1945. godine, a kada sudbina piše romane, tu nije kraj. Nisu se videle punih 50 godina, a onda ih je život spojio u sremskoj varošici Inđiji. Ponovo su prve komšinice. 

O užasima koje su preživele u ustaškom logoru u Staroj Gradišci ni jedna ni druga ne pričaju. Strahote ni sedam decenija kasnije nisu izbledele i samo njihovo pominjanje prevlači preko lica starica senke koje zahtevaju da sva pitanja o tome presahnu.

Strah je toliko veliki da je Anka jedva pristala da razgovara sa novinarom "Glasa Srpske", a i kada smo uspeli da je ubedimo, nije htela da kaže svoje prezime. Te podatke saznali smo posredno.

- U logor u Staroj Gradišci odvedene smo 1942. godine i tamo smo provele skoro četiri nedelje. Trebalo je radnika u Nemačkoj, pa nam je Pavelićeva vlada izdala pasoše. Pokupili su starije devojke i mlađe žene i prebacili u Novu Gradišku, odatle smo, ošišane naćelavo, odvedene u Maribor - počinje priču Anka, mršava, suvonjava starica koja, i pored svega što je preživela, nije izgubila sjaj i osmeh u očima.

Kaže da nevoljko o svemu tome priča, jer "koga to sada zanima, kada onda, kada joj je trebala pomoć, kada su se vratile iz ropstva, nije nikoga bilo.

- Da je u Gradišci potrajalo još koji mesec, sigurno bismo umrle - kaže, a Boja samo potvrdno klimnula glavom, bez glasa.

Kada su stigle u Nemačku, u konvoju čije veličine ne mogu i ne žele da se sete, surovo i bez milosti, odvajali su sestre, poznanice koje su se čvrsto držale jedna uz drugu.

- Nije ih bilo briga. Nastala je dreka, kuknjava, odvajali su porodice, ali se niko na to nije osvrtao. Samo su žene odvedene u fabriku oružja, baruta i municije, koja se nalazila 30 kilometara od Hamburga - priča Boja.

Naredne tri i po godine dve devojke sa Korduna radile su u fabrici, po osam sati, a rad je bio organizovan u tri smene. Imale su po jedan obrok dnevno.

- Nekada u ropstvu nismo ni jele. Jedna vekna hleba na nas pet, dva krompira u ljusci i to je za ceo dan - kažu.

A posao je bio težak, isparenja otrovna, stalni nadzor policajca koji ih je u početku sprovodio do fabrike i nazad, sat vremena hoda po zimi, žezi, kiši, lapavici...

Umesto cipela, na nogama su imale obuću sa drvenim đonom i krpenim delom odozgo, koji se lako natopi i noga u njima smrzne čim temperatura malo padne.

Pred kraj rata, pričaju one, učestala su saveznička i ruska bombardovanja fabrike. Njima to nije smetalo, imale su utisak da im se tada ništa ne može dogoditi, jer "to su naši"! Fabrika je bila skoro uništena.

Oslobođenje je stiglo 1. maja 1945. godine. Englezi su ušli u logor.

- Kada su stigli, reklu su da nas je 113 - kaže Anka.

I kada su pomislile da je njihovim mukama došao kraj, kao hladan tuš stiglo je obaveštenje da ne mogu kući jer je pruga oštećena.

- Englezi su nam rekli da ne smemo da idemo preko ruske teritorije, jer će nam ukrasti ovo malo robe što smo imale u koferima. Možeš da misliš? Znali smo da lažu, oni su se borili zajedno, ali nisu bili u velikoj ljubavi - kazuju šapatom, skoro u poverenju.

Tokom tri naredna meseca pruga je popravljena, a svaku noć fabrika bombardovana. Više nisu išle na rad, ali i pored toga što nije bilo žičane ograde, stražara i pušaka, život u logoru nije bio mnogo bolji. I dalje su bile gladne.

Jednoga dana, engleski vojnici su zašli po sobama, u kojima je  spavalo po 14 do 16 žena i rekli im da se spakuju.

U Libeku su smešteni u kompoziciju sa 99 vagona i krenuli put Zagreba. Od Zagreba do Karlovca su se nekako prevezle, a onda su peške prešle poslednjih 26 kilometara do Vojnića. Stigle su kući.

I ako bi neko pomislio da se tu životopis dve Kordunke završava, prevario bi se, iako njihovi životi više nisu bili blisko povezani.

Anka je narednih sedam godina radila u rudniku mangana da bi "dobila tačkice i mogla da kupi hranu i odeću", a onda se 1952. godine udala i sa mužem otišla u Bačku. U potrazi za boljim životom, smestila se 1960. godine u Inđiji. Za Boju više nije čula.

A onda "dežavu"! Stigao je još jedan rat i Boja je 1995. godine u "Oluji" sa porodicom krenula sa Korduna u izbeglištvo. Put ih je vodio u kićeni Srem. U Inđiju.

- Tu smo godinu dana ostali kod rođaka, onda smo šest godina bili pod kirijom, a kada smo prikupili nešto para, odlučili smo da kupimo kućicu - kaže Boja.

Tražili su krov nad glavom i kada su čuli da se prodaje skromna kuća sa okućnicom, došli su da je vide. Nije mogla ni da nasluti da je to kuća koju je Anka sa mužem kupila pre 40 godina kada je stigla u Inđiju, a kasnije pored nje, na istom placu, sazidala novu.

- Odmah smo se prepoznale. Nema tu šta da se priča - uz širok osmeh kazuju Anka i Boja.

Danas su prve komšinice, razgovaraju o onome što je prošlo, jer "o napretku više ne pričaju" i svakoga dana odlaze jedna kod druge.

- Ja sam sada sama, pa Boja češće dođe, a njeni je grde - kaže Anka i namešta frizuru da se fotografiše.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.