OSVRT: Zašto su pojedine države odbile da uđu u EU (1): Tri velika NE Norveške
Evropska unija u ovom trenutku broji 27 država članica. Ujedinjeno kraljevstvo je napustilo Uniju i mnogo je rasprava u Londonu da li je to bio ispravan postupak. Na drugoj strani “spektra” su države koje su u procesu pridruživanja. Međutim, postoji nekoliko zemalja koje su odbile da budu dio ove evropske zajednice.
Najzanimljiviji su primjeri Norveške i Islanda. Ponekad se u našem regionu mogu čuti razmišljanja da se ovdašnje države ugledaju na spomenute zemlje na način da je moguće funkcionisati, a da se ne bude dio Evropske unije.
Ove države su politički daleko stabilnije i ekonomski kudikamo razvijenije u poređenju sa državama koje su trenutno na evropskom putu, stoga je upoređivanje neadekvatno. Njihova iskustva u razvoju odnosa sa Evropskom unijom su specifična. U odnosima ovih država sa Unijom posebno treba istaći način na koji su one zaštitile svoje ekonomske interese, a da su pri tome zadovoljili i uslove koje traži tržište Evropske unije na kojem su ove zemlje i te kako prisutne.
Pravila
Norveška i Island (uz Lihtenštajn) potpisnice su Sporazuma o Evropskom ekonomskom prostoru (u daljem tekstu: Sporazum EEP) sa Evropskom unijom. Sporazum je omogućio proširenje jedinstvenog tržišta Evropske unije na spomenute države i poštovanje propisa vezanih za ovo tržište.
Pravila podrazumijevaju četiri uslova, odnosno slobode. To su slobodno kretanje robe, usluga, ljudi i kapitala, kao i pravila konkurencije i državne pomoći. To su najvažnije tačke ovog sporazuma, iako se saradnja odnosi i na druge oblasti. Sporazum garantuje jednaka prava i obaveze u okviru jedinstvenog tržišta za građane i privredne subjekte u Norveškoj, Islandu i Lihtenštajnu. Švajcarska ima saradnju sa Evropskom unijom na drugi način.
Norveška je jedan od najvećih trgovinskih partnera Evropske unije. Norvežani smatraju da im Sporazum o EEP pomaže da osiguraju ekonomsku stabilnost i predvidljivost. To je od vitalnog značaja za norveški poslovni sektor, za otvorena radna mjesta i za norvešku sposobnost da održe društvo blagostanja.
Funkcionisanje norveških preduzeća bez radne snage iz drugih zemalja EEP bilo bi teže, a privredi koriste i kompanije iz Evropske unije koje su prisutne u ovoj skandinavskoj zemlji. Bez pristupa unutrašnjem tržištu i jednakih uslova u EEP, norveška izvozna industrija bi zasigurno imala problema s obzirom da se izvozna politika Norveške umnogome ogleda u izvozu u EU. To je skoro 75 odsto cijelog izvoza.
Mnogi Norvežani koriste svoja prava iz sporazuma da prelaze granice, žive, rade, investiraju i studiraju u zemljama EU. Vlada Norveške kao jedan od svojih glavnih zadataka vidi podizanje svijesti o značaju Sporazuma o EEP radi zaštite osnovnih norveških interesa.
Referendumi
Stvaranje sadašnjeg odnosa Unije i Norveške do ovog statusa kojeg sad ima, međutim, nije bio bez prepreka. Razlozi su bili ekonomski, ali i politički. Norveška je svojevremeno podnijela zahtjev za članstvo u Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ-preteči Evropske unije) 1962. godine.
Međutim, aplikacija je na kraju izgubila smisao. Naime, Norveška je u tom trenutku odustala od tog puta. Razlog njihovog neulaska u EU društvo je francusko odbijanje slične molbe Ujedinjenog kraljevstva, nakon čega su obustavljeni pregovori sa zemljama koje su imale jake ekonomske veze sa UK (Norveška, Irska i Danska).
Sljedeći pokušaj desio se 1972. godine kada su stanovnici Norveške referendumom odlučivali o svom ulasku/neulasku. Argumenti za pridruživanje bili su: da će to obezbijediti mir između vjekovnih neprijatelja u Evropi, povećati saradnju i obezbijediti ekonomski napredak.
Argumenti protiv pridruživanja bili su: da bi to potkopalo norveški suverenitet ali i ugrozilo važan norveški sektor privrede - ribarstvo. Na kraju su Norvežani sa 53,5 odsto glasova bili protiv ulaska, a premijer Trigve Brateli je podnio ostavku.
Argumenti
Treći pokušaj je uslijedio 1994. godine. Laburistička vlada koja je podržala članstvo Norveške odlučila je da održi referendum nakon finskog (u oktobru iste godine) i švedskog referenduma za ulazak u EU (početkom novembra), u nadi da će pobjeda sa ZA u tim zemljama uticati i na norveške građane.
Plan nije uspio. Uprkos tome što su i Finci i Šveđani glasali za pridruživanje, Norvežani su glasali sa 52,2 odsto protiv ulaska. Bitna razlika između dva referenduma je u tome što je Norveška u vrijeme glasanja 1994. godine već pristupila Evropskom ekonomskom prostoru (EEP).
To je značilo da pristup zajedničkom evropskom tržištu više nije na listi argumenata za ulazak u Evropsku uniju, jer će to tržište biti dostupno bez obzira na rezultate referenduma. Osim toga, Norveška je pristupila Svjetskoj trgovinskoj organizaciji 1995. godine što je vjerovatno osnažilo vjerovanje da mogu samostalno uređivati svoj ekonomski život bez uticaja Brisela.
U narednom broju: Norveški ribari i EU (2)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
