Novi pasoš za staru ljubav

Savov život je bio neverovatan splet okolnosti: rat je, bez metka, preživeo u prvim borbenim redovima, a na pragu 30. godine vojevao je  veliku bitku sa smrću. Pola veka kasnije, u 82. ponovo se zaljubio i oženio, "zemljakinjom", Danicom Cucić, rodom iz Laktaša. Ovih dana menja jedini pasoš, star 61 godinu, za novi "evropski" i "čim ozeleni", putuje kumovima u Hrvatsku. A, onda, nada se, i u Banju Luku.

- Za sve može biti prerano, ali nikada prekasno – počinje Zukić priču za "Glas Srpske", životnom kovanicom koju je dokazao na delu.

Kada se vrati u prošlost i seti ratnih dana, oči mu zasuze. Rođenog brata je izgubio prilikom oslobađanja Banje Luke.

Savo nije imao vremena ni da oplače brata, već je iz Centralnog komiteta stiglo naređenje da se odabere 200 ljudi, po dvojica iz svakog bataljona i uputi u Beograd za poslove lične pratnje najviših funkcionera.

- Među njima bio sam i ja. Rečeno mi je kratko da sutra putujem i mi odabrani krenusmo oslobođenom teritorijom - priča, navodeći tačnu putanju kroz pedesetak gradova i naselja, kojom su išli puna 54 dana. Uglavnom  su hodali, pošto su malobrojna vozila korišćena za teške ranjenike. Od Sanskog Mosta, Ključa, Livna do Splita, pa Hvara, Brača, Korčule ka Dubrovniku, a onda kroz Crnu Goru, preko Podgorice, na Kosovsku Mitrovicu do Niša. Igrom sudbine u Beograd je stigao 4. januara 1945, na dan rođenja Moše Pijade, koga je čuvao od 1947. Na novu dužnost prešao je iz pratnje Broza, nakon "položenog testa" u komandi oficirske čete. Tu prepoznaje sve državne funkcionere na fotografijama, a kod Mošine osim imena i njegov ratni pseudonim.

Nije stigao ništa ni da pita, a već se obreo u yipu, koji ga je odvezao u Maglajsku ulicu. Kući Moše Pijade. Od tada je bio uz političara, koga pamti kao skromnog čoveka, velikog državnika, odličnog pisca i novinara...

- U kući Pijade sam kao njegov pratilac imao krevet za spavanje i kancelariju, a sve to stvaralo je jedan bliži i prijateljski odnos među nama –priča nam.

U njihovom "druženju" bilo je raznih situacija. Nekad i komičnih, kao kada je Pijade, žureći da stigne na sednicu jugoslovenskog parlamenta, istrčao iz kuće s dve kravate.

- Kada je u skupštinskoj kancelariji skinuo mantil, imao sam šta i da vidim. Brzo ga upozorim da jednu skine i pitam šta je bilo, a on objašnjava da je u brzini, verovatno prvu stavio kada je pošao da se obrije, a drugu polazeći iz kuće – smeje se i seća da mu je Pijade tada rekao da ne zna šta bi bez njega.

Posle tri godine ¨s vrha¨ je stigla odluka da lični pratioci funkcionera moraju u visoke vojne škole. Nije se to svidelo ni Moši, ni Savu, ali se naređenje ne odbija.

Zukić je nastavio akademiju i rad u "gardi", a Moši je čestitao svaki Dan republike, do smrti ovog državnika, koji je preminuo tokom državne posete u Parizu, marta 1957. godine.

Savo Zukić umalo i sam nije umro posle 29. rođendana. Godine rata i stres na poslu učinile su svoje. Bilo mu je loše i lekari su pronašli oštećenje srca i želuca. Ubrzo je na državnoj komisiji penzionisan.

- Zahvalili su mi se na dobrom radu i rekli da gube predanog radnika - kaže.

Tada je krenuo u bitku za život, da troje nejake dece ne izgubi oca. Spas je pronašao u pčelarstvu i proizvodnji meda, a u tom poslu i danas uživa.

Deca su davno otišla, izrodili se unuci i praunuci... Savo živi sa drugom suprugom, koja nam je ispričala da su se sreli na jednom izletu. Zavoleli kada je zapevala "svoju iz rodnog kraja", a on se pridružio. Želja Sava Zukića je da posle skoro dve decenije ponovo dođe u Banju Luku.

- Išli su pčelari do mog najmilijeg grada, ali preko Hrvatske, a ja nisam mogao bez pasoša. Sada ću ga dobiti, pa eto mene kod vas - poručuje.

Krajiška se orila Terazijama

Savo je, stigavši kao mladi partizan s fronta u Beograd prvo video Čika Ljubinu ulicu. Tu su on i drugovi, u jednoj kafani, popili čaj.

 - Odatle su krenuli ka Belom dvoru, a na Terazijama zapevasmo našu krajišku. Tada sam prvi put čuo pesmu srpskih jedinica ¨pevaju mašinke kao ptice, iz bunkera naših zelene šumice¨ - priča i seća se da su, tog oštrog januara on i ostali vojnici u Beogradu dobili letnje ruske uniforme s jugoslovenskim oznakama, a preko šinjele.

Pasoš sa slikom u uniformi

Zbog odlaska na Kongres otačestvenog fronta u Sofiju sa Mošom Pijadom, 1948. došao je, na sam dan puta, do prvih i za sada jedinih putnih isprava.

- Sećam se, traži službenik fotografiju, a ja imao jednu, jedinu u uniformi. Znam da to ne može, ali reče da ne brinem, pošto se ide kod prijatelja Bugara. Kada sam ovaj moj pasoš sada poneo u MUP Zemun da zamenim novim, zagledale ga službenice sa svih strana i ne mogu da veruju kakve su isprave nekad bile – priča o istorijskom primerku u kojem umesto današnjih podataka postoje oni o obliku lica, očiju, usta, o visini, boji kose, belezima ...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.