Miroslav Mićo Stojanović: Kuvar koji je napravio prvu karađorđevu šniclu

Bez njega, od 1956. godine, pa do smrti predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, nije prošao nijedan državni prijem na najvišem nivou, a tokom te dve i po decenije pripremao je specijalitete za 190 najpoznatijih svetskih državnika. Lako mu je pošlo za rukom da se proslavi i u najčuvenijem njujorškom hotelu "Valdorf astorija", smeštenom nedaleko od Palate Ujedinjenih nacija, gde odseda politički vrh planete, glumački krem i yetseteri.

 Stojanovića smo pronašli u zemunskom restoranu, koji po njemu nosi ime "Mićina taverna". Pre par godina ga je prepustio sinu Milanu, jedinom od troje dece, koji je pošao njegovim stopama. Ali... Kad god se poželi kuvanja, navrati da nasledniku pomogne svojim umećem.

U razgovoru za "Glas Srpske" otkriva da je zamisao o spravljanju specijaliteta, koji bi poneli ime istorijskih velikana stara skoro pola veka, nastala u vreme velike Jugoslavije. Tada je, kako kaže, shvatio da u svetskoj gastronomskoj literaturi nema "našeg nacionalnog jela". Hteo je da budu odraz originalnosti ovog podneblja i naroda i da svet uz pomoć njih čuje više o njegovoj zemlji.

- Na ideju da napravim, "karađorđevu šniclu" navela me je još 1959. godine ruska spikerka koja je tražila da joj spremim "kijevski kotlet". Kako nisam imao piletine i buta, spravio sam šniclu punjenu kajmakom i nazvao je po srpskom voždu - priseća se Mića.

Skoro 30 leta kasnije, 1986. njegov "njeguški stek" ga je u Luksemburgu ovenčao zlatom.

- Takvo jelo mi je palo na pamet dok sam sekao njegušku pršutu, na čijim je kostima ostalo nešto mesa koje sam, kao dobar ekonom, hteo da iskoristim. Počeo sam da razmišljam kako da ukomponujem te restlove i dosetio se da bi mogao da ih sameljem, dodam crnogorskog sira, majčine dušice i kadulje i da napunim komad mesa. Svaki stek može da se peče na žaru, s malo masnoće, a po mom receptu se uoči služenja na njega stavlja kuglica kajmaka ili po crnogorski, skoruba - otkriva Stojanović, objašnjavajući da je ostavio u nazivu specijaliteta stranu reč "stek", jer smatra da kulinarske leksikone ne treba menjati. Uostalom, kako kaže, na engleskom bolje zvuči, nego u našem prevodu "komad mesa".

Pomenuti specijaliteti doneli su mu slavu svuda gde ih je spremao, od SAD, preko Švedske do afričke Obale Slonovače i Dalekog istoka... Priča kako su u Singapuru bili oduševljeni njegovim specijalitetima i tvrdi da i danas ako, u tamošnjim restoranima, zatražite "karađorđevu šniclu", sigurno će vam je servirati.

Jedan od njegovih gastro pronalazaka su i "oplenačke palačinke" za tadašnjeg francuskog predsednika Žiskar de Stena. Objašnjava da je mlevene orahe, umesto s vanilom, pomešao sa srpskom šljivovicom, dajući im tako nacionalni ukus. Uvio ih u oblik srpske šajkače i izneo De Stenu.

Iz vremena dok je radio kod Tita, u sećanju mu je ostao ručak u Splitu, početkom leta, pre 49 godina, kada je jugoslovenski predsednik sa saradnicima Lekom Rankovićem, Vladimirom Bakarićem, Ivanom Gošnjakom i piscem Miroslavom Krležom ugostio legendarnog britanskog premijera Vinstona Čerčila. Seća se da je pripremio zakusku "vis", file "velington", parfe od badema, šumske jagode, a uz belo i crno vino služen je šampanjac "nordon ruž". I Čerčil je bio više nego zadovoljan.

Za naše čitaoce poznati kulinar je pristao da ispriča i jednu anegdotu o Titu za punom trpezom.

- Na važnom ručku koji je Broz priredio tri konobara su usluživala jednog gosta, pa se u toj gužvi jedan od njih, sa špagetima "milaneze" u rukama, nagnuo nad predsednikom. Za tili čas maršalova golubije siva uniforma bila je prekrivena crvenim sosom i testeninom. Ordonans je skočio i drugom bluzom ogrnuo ga, a zavladao je muk i strah kako će Tito odreagovati na ovaj kiks. On je, međutim, samo pogledao kelnera, osmehnuo se i rekao "Dobro, Boga ti, kad si mi već ovo nasuo na leđa, pa sipaj nešto i u tanjir" - prepričava Stojanović.

A, što je za alpinistu najviši vrh Himalaja, za kulinare je ekskluzivni "Valdorf astorija", gde je neko vreme živeo Nikola Tesla, dok je isključivo u tom najprestižnijem hotelu američki predsednik Ruzvelt priređivao prijeme. Mića je jedan od retkih kulinara koji je uspeo da osvoji vrh gastronomije SAD. Bilo je to od 1960. do 1963. kada je radio za ambasadora SFRJ u UN.

Nasljednik

Supruga proslavljenog kuvara i predavača bavila se istim poslom i predavala u srednjoj ugostiteljskoj školi, a sin Milan, koji je od roditelja preuzeo tavernu, usavršavao se u Italiji i Nemačkoj. Ipak najdragoceniji su mu saveti poznatih roditelja. Mića se uzda da će kulinarsku lozu Stojanovića, posle njega i sina, u trećoj generaciji, nastaviti unuk Mateja. Dečak koji ima deset godina, prema dedinoj priči, odličnu "karađorđevu šniclu", znao je da napravi pre nego što je pošao u školu.

Život

Milovan Stojanović je rođen u jednom selu kraj Gruže 1935. godine, ali je sam ostao kao šestogodišnjak, kada su mu roditelji streljani 1941. godine u Kragujevcu. Posle Drugog svetskog rata je smešten u beogradski dom "Đura Đaković".

- Hteo sam da upišem odsek za konobare u srednjoj ugostiteljskoj školi, ali mi je neki Rus ispričao da su svi kelneri lopovi. Bio sam vrlo mlad, prepale su me te reči i otišao sam na kuvarski smer – seća se Mića kako je sve počelo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.