Milan - Lane Gutović o pozorištu, televiziji, životu ...

 Sudbina je učinila da se bavim poslom u kome se susrećem sa hiljadama ljudi. Samo sam to imao u planu. Međutim, ni to mi se nije ostvarilo - rekao je u intervjuu za “Glas Srpske” poznati glumac Milane - Lane Gutović, koga publika već decenijama gleda na pozorišnim daskama i televizijskim serijama.

*  Publika Vas pamti po ulogama Šojića iz “Tesne kože”, a 15 godina kasnije taj lik ste prenijeli u seriju “Bela lađa”. Kakva su iskustva?

GUTOVIĆ: Glumac bi trebao da bude idealan šizofrenik. To bi definitivno trebala da mu bude dijagnoza. Znači, čovek koji se šizofreno deli na više likova koji bi u njemu morali da žive. Suština je u tome da čovek može da igra jednu ulogu. Kod pisca postoji jedan roman, jedna tema i jedna pesma. Zato Borhes kaže: “Ja sam napisao jedan tekst i jednu pesmu.” Kao glumac igram jedan lik koji prolazi metamorfoze. U njemu se osećam vrlo udobno i kada igram gospodina Šojića (moram da kažem gospodina zato što je sada već političar), čak i kada je bio samo direktor neke firme meni je bilo ugodno. Publika ga je volela zbog toga što je u njemu prepoznavala samu sebe i nije znala da se smeje sebi. Ljudi su bili uvereni da se smeju meni.

* Ljudi su Vas često identifikovali sa Šojićem. Da li Vam to smeta?

GUTOVIĆ: Teško da bi mogli da me identifikuju sa Šojićem, koji je Piroćanac. Nemam rečnik koji on ima, ali mislim da je tajna uspeha tog lika bila baš u tome što su ljudi pronalazili sebe u Šojiću.

*  Kabareom se već dugo bavite, a to ste radili čak i kada nije bio mnogo popularan u našem okruženju. Kako je bilo provesti toliko godina sa ovim žanrom?

GUTOVIĆ: Ništa tako teško nisam igrao kao kabare. Nikada nisam na sebe preuzeo tako mučan i veliki posao poput kabarea. Ovaj žanr je tražio od mene da budem pisac, organizator, reditelj, glumac, a vrlo često i koreograf i muzički urednik. Sve su to integralni delovi jednog kabarea. To sam izdržao dve do tri godine i mislim da sam tada izgubio more energije. Za to vreme mogao sam uraditi mnogo drugih stvari, koje su bile daleko isplativije od kabarea. Moja monodrama “Obično veče” je izvadak iz jednog velikog kabarea. Ne znam kako bih ponovo mogao da napravim jedan takav kabare, koji je imao veliku gledanost. Moram to da primetim, jer neću da budem lažno skroman, zato što bi me to lažno krasilo. Ako bih želeo da oživim taj kabare, morao bi da imam podršku celog tima ljudi.

* U Vašim monodramama često se dotičete političara, koje često negativno ocjenjujete. Smatrate li da li ste oštri u takvim kritikama?

GUTOVIĆ: Prema političarima sam vrlo nežan, kakav bih mogao da budem. Nemam nikakve izvore informacija što se tiče politike, osim onoga što mogu da čujem kao i svaki čovek. Uglavnom sve ono što vidim oko sebe je dovoljno za pravljenje ove vrste kritike ponašanja političara. Trebao bih da budem bezobziran prema političarima, ali nisam. Jednom sam gledao jedan intervju u kome je novinarka uspela da dođe do čoveka koji se bavi samo političkim ubistvima i ubio je niz političara, vladara. Jedno novinarkino pitanje je glasilo: Pa Vi ste profesionalni ubica? On kaže: Nisam. Novinarka ga pita: Kako niste? Odgovor je bio: Ne, ne! Ja sam ubijao samo političare. Tada sam shvatio da ja nisam preoštar u svojim predstavama. Mada, često oni koji su na vlasti nemaju razumevanja za humor, a pogotovo ne za onaj koji je upućen na njihov račun.  

* Činjenica je da ne glumite u filmovima sa ratnom tematikom. Da li je to slučajno ili namjerno?

GUTOVIĆ: Ne privlače me teme u kojima su krv, suze i neke patologije. Malo mi se gadi sve to, izgleda da sam tu gadljivost nasledio od roditelja. Ni oni nisu voleli te teme, zato što su bili prosvjetni radnici i smatrali su da bi u vaspitavanju generacija koje dolaze trebalo da se prvo vaspitaju oni koji nose tu edukativnu crtu. Gluma spada u tu vrstu zanimanja koja bi mogla da bude i edukativna. Onda sam verovatno zato izbegavao da igram u filmovima sa ratnom tematikom. Pre svega moj otac je bio istoričar, pa je on za ovu istoriju koju smo mi proživeli imao svoje objašnjenje. On je pre svakog predavanja đacima naglašavao da je to verzija istorije koja je na snazi, odnosno važeća. Prema tome, zvanična verzija. Tako sam i ja, gledajući te ratne filmove i scenarije za njih, računao da bi možda bilo bolje da ne govorim to što je moj otac kao istoričar govorio, nego da samo jednostavno ne igram u njima. Međutim, ne osećam neki nedostatak zbog toga.

* Svojim pozorišnim komadima osvrćete se i na trenutnu društveno-političku situaciju u našem okruženju. Smatrate li da će se ona uskoro promijeniti?

GUTOVIĆ: Pošto je sada u Americi mučna situacija, ta mučnina se širi po celoj planeti. Prenosi se i na male države, koje su ekonomski potpuno nemoćne. Tim državicama Amerikanci daju nešto sa svoje trpeze. Zato ne verujem da će se stanje na ovim prostorima brzo menjati.  

* Kakav je Vaš odnos sa publikom poslije toliko godina glumačke slave?

GUTOVIĆ: Strah od publike nemam, zato što je ona moj partner. Sa publikom razgovaram i imam fini dijalog. Ne bojim se publike, jer je ona platila kartu da gleda mene, a ne ja nju. Zbog toga sam u povlašćenom položaju. Ono od čega strahuju glumci je da će zaboraviti tekst, ali publika ne zna moje monodrame, pa nemam razloga za brigu. Uvek imam dilemu da li negde da igram predstavu ili ne. To mi je prva dilema, a druga da li da pišem o toj temi ili ne. Od velikog izbora ljudi koji su zgodni za kabare, pomenuo sam tri do četiri čoveka u mojim komadima. Trebalo bi da im komplimentiram time što ih pominjem, jer im dajem značaj. Otuda potiče dilema da li da pišem ili ne o nekim ljudima.

* Da li u Vašoj monodrami “Obično veče” postoje neki detalji iz privatnog života?

GUTOVIĆ: U ovoj monodrami ne postoji gotovo ništa autobiografsko. Mada, ovaj način gledanja na svet oko sebe koji se provlači kroz “Obično veče” preuzeo sam iz privatnog života. Baš kao i u ovom komadu, i u životu na žene često gledam sa humorističke tačke. Svi ostali događaji iz ove monodrame su samo plod moje mašte.

* Zašto Vas bije glas da teško pristajete na razgovore sa novinarima i da ste vrlo ćudljiv sagovornik?

GUTOVIĆ: To je veoma lako objasniti. Za neke novinare sam vrlo jednostavan, a za druge jednostavno strašan. Često su pitanja koja mi novinari postavljaju toliko glupa i nevažna i za moj život i za njihovu profesiju da smatram časnim postupkom da im ne odgovorim ništa.  

 Suština žene 

- Kada su jednog psihologa pitali da kaže šta misli o ženama, on je odgovorio sa dve priče iz Grčke koje su karakteristika šta je ženina suština. Prva priča je bila o ostrvu Miletu, gde su u jednom periodu počela masovna samoubistva žena. Pre toga su žene počele da se mažu raznim bojama da bi izgledale lepše, pa su stavljale umetke od vune u odeću, da bi imale veće grudi, oblačile su raskošne haljine... Neki političar, veliki poznavalac žena se setio i doneo dekret: “Sve žene koje izvrše samoubistvo, moraju da budu pronesene kroz tržnicu, centar grada, potpuno gole.” Posle toga se nije desilo nijedno samoubistvo - kaže Lane Gutović.

Poznati glumac je podsjetio i na drugu priču.

- Jedan tiranin sa nekog ostrva, koji je bio ogrezao u krvi, večito nervozan, stalno je sumnjao da će ga neko ubiti iz osvete. Svi su na ostrvu znali da ima užasan zadah iz usta, ali mu niko nije smeo reći, bojeći se da će ga ubiti. Međutim, jedna ljubavnica mu je ipak rekla za to, a on je sav ljutit otišao kod svoje žene sa pitanjem zašto je ona ćutala o tome. Žena nije mogla da sanja da će je on to pitati, ali se ipak dosetila kako da spasi glavu i odgovorila je: “Gospodaru, ja pre tebe nisam imala nijednog muškarca, pa sam mislila da svi imaju isti zadah.” Vrlo sam sklon da usvojim ove dve priče - ispričao je Gutović.

 ***************** 

vezani tekst:

Milan Lane Gutović u Banjoj Luci

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.