Mati Efimija: Radujmo se i ne žalimo se na vreme u kojem nas je Gospod blagoslovio da živimo

Rekla je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” igumanija manastira Gradac mati Efimija.

- Vera je ugrožena samo onda kada prestanemo da osećamo potrebu za njom. A i tada nije ugrožena vera, već smo ugroženi mi ako mislimo da možemo da opstanemo u ovome svetu sami, bez Boga. Nažalost, zaista postoje oni koji veruju da je i to moguće. Ponekad se čak i mi vernici zaboravimo, pa nam se učini da nešto možemo “sami”. Srećom, Bog je milostiv i dugotrpeljiv - istakla je mati Efimija.

* GLAS: Pred nama je najradosniji hrišćanski praznik, Božić. Koliko se danas njeguju i upražnjavaju običaji Božića u pravoslavnom svijetu?

MATI EFIMIJA: Da, zaista je velika radost Božića. Sam Bog nas je obradovao, darovao nam je sebe, rodio se kao čovek! Kako veliko čudo i kako neizmerna radost za svakog ko ume i sebe da prepozna kao učesnika u tom događaju. Božić je, mislim, praznik koji najviše vezujemo za običaje. Čitav događaj koji se odigrao te noći čudesne u Vitlejemu, pomalo podseća na bajku, izaziva neku setu, potrebu da to veče i mi u svom domu primimo Bogomladenca Hrista, da okupljeni oko badnjaka, na slami, i mi sa pastirima i mudracima objavimo radosnu vest - da se sama Istina objavila ljudima u telu i da zapevamo sa anđelima “Slava Bogu na visini i na zemlji mir”. Naravno, božićni običaji nose puno topline i radosti, ali praznovanje ovog velikog dana ne smemo svoditi samo na običaje. Nijedan praznik, pa ni ovaj, ne možemo živeti ni doživeti istinski izvan svete liturgije. To treba da bude naš najvažniji “običaj” i naša nasušna potreba - okupljanje oko Hleba života, Hrista, po hramovima širom zemljinog šara. Običaji su svakako imali važnu ulogu u periodima teškim za Pravoslavlje, kad je trebalo po svaku cenu, bez hrama i bez sveštenika, sačuvati crkveno predanje, kao i svest o tome ko smo i kome pripadamo. I tada je svaki dom u kome bi se lomila česnica postajao “dom hleba”, Vitlejem, blagoslovena pećina koju je posetio Bogomladenac Hristos!

* GLAS: U odnosu na prošla vremena, koliko se do današnjih dana promijenilo obilježavanje praznika Hristovog rođenja?

MATI EFIMIJA: Kada kažemo prošla vremena, ako mislimo na vremena teška za našu Crkvu, svakako da se dosta promenilo, jer bilo je perioda kada je čuvanje običaja bilo jedini način za očuvanje i ispoljavanje svoje vere, ali moram da podsetim da ni sadašnje vreme, po tom pitanju, nije bez opasnosti. Svenadiruća globalizacija, možda samo suptilnije, ali ne manje zlokobno, nosi opasnost od zaborava na duhovni i nacionalni identitet. Oživljavanje i održavanje običaja, a pre svega živ i svestan liturgijski život, jedina su nam šansa da preživimo i ostanemo ljudi Božiji, ljudi istiniti u vremenu ove savremene “okupacije”.

* GLAS: Koje su vječne vrijednosti ovog praznika i koliko su one prisutne danas u životu hrišćana?

MATI EFIMIJA: Hristos, Sin Božiji, svojim rođenjem uzeo je ljudsku prirodu, postao Bogočovek i došao među ljude, živeo sa njima, i stradao radi njih. Večni Bog je time ušao u našu istoriju da bi nas prizvao u večnost. Rođenjem Hristovim ostvarila su se starozavetna proročanstva i nadanja da će devojka roditi sina, Spasitelja sveta i da će tako Bog biti s ljudima. Cilj Hristovog rođenja je povratak ljudi Bogu. Danas slavljenjem Božića, ljudi postaju deo te tajne, žitelji Carstva nebeskog. Pričešćem primamo u sebe upravo tog Hrista koji se rodio da bismo se mi obožili, da bismo postali sinovi Božiji. Ovaj događaj nam je omogućio da vidimo primer čoveka koji je ikona Božija, tako da možemo da pratimo njegov primer da bismo savaskrsli s Njim. Večne vrednosti Božića prisutne su u našim životima u onoj meri u kojoj smo svesni veličine i smisla ovog događaja i u onoj meri u kojoj učestvujemo i danas u njemu.

* GLAS: Koja je Vaša poruka hrišćanima za ovaj veliki hrišćanski praznik?

MATI EFIMIJA: Kako da se ne podsetimo u ovom trenutku blaženopočivšeg patrijarha Pavla i njegovih nama tako dragih i svima poznatih reči: Budimo ljudi!

Tako jednostavno rečeno, a tako teško ostvarivo! Potrudimo se bar ovih prazničnih dana da stavimo sebe u drugi plan, a svoga bližnjeg prepoznajmo kao samoga Hrista, ikonu Božiju! Pokušajmo možda da se setimo i svojih neprijatelja, te da i za njih kažemo po jedno: Gospodi pomiluj! Omekšaće to naše duše, učiniće nas sličnijim Onome koji se radi nas rodio, ali radi nas i podneo stradanja. Na taj način ćemo možda i mi postati ljudi!

* GLAS: Koliko se cijene prave vrijednosti i tradicija hrišćanstva u odnosu na ranija vremena?

MATI EFIMIJA: Mislim da u svako vreme postoje ljudi koji su odani pravim vrednostima, čak i kad Crkva nema mogućnosti za punu aktivnost, jer Bog je živ u srcima svih onih koji to žele, koji Ga traže, jer “Duh diše gde hoće”. Ne znam da li je naše vreme po tom pitanju u nečemu posebno, ali znam sigurno da svakodnevno srećem one koji žele bolje da upoznaju svoju veru i da intenzivno učestvuju u životu Crkve. To nije samo upoznavanje sa tradicijom, već potpuno učešće u liturgiji danas - zajednici sa Bogom i ljudima, zajednici Svetih koja je ista i juče, i danas, i sutra...

* GLAS: Koliko je vjera ugrožena i šta je potrebno da opstane u modernom svijetu u kojem život iz dana u dan postaje sve brži, u svijetu poremećenih vrijednosti i moralnih posrnuća?

MATI EFIMIJA: Vera je ugrožena samo onda kada prestanemo da osećamo potrebu za njom. A i tada nije ugrožena vera, već smo ugroženi mi ako mislimo da možemo da opstanemo u ovome svetu sami, bez Boga. Nažalost, zaista postoje oni koji veruju da je i to moguće. Ponekad se čak i mi vernici zaboravimo, pa nam se učini da nešto možemo “sami”. Srećom, Bog je milostiv i dugotrpeljiv.

To što se život ubrzava, što su vrednosti poremećene, može, ali i ne mora, da bude duhovna opasnost, jer “gde se umnože iskušenja, umnožiće se i blagodat”. Ko hoće, može se još više priljubiti uz Hrista, a ko to neće, slobodan je da živi kako hoće. Mi ne treba da se plašimo tuđeg nemorala, već samo svojih slabosti i svoje slabe vere, svoje male ljubavi... Po svojoj slabosti ljudi uvek misle da žive u najtežim ili čak “poslednjim” vremenima, ali mi dobro znamo da iskušenja neće nadmašiti nikad našu sposobnost da, s pomoću Božijom, izdržimo. Stoga, treba vazda da se radujemo i da se ne žalimo na vreme u kojem nas je Gospod blagoslovio da živimo.

* GLAS: Koliko se uloga Crkve mijenjala kroz vrijeme i kakva je ona danas?

MATI EFIMIJA: Crkva Božija je nadvremenska, natkosmička, živa zajednica živoga Boga i živih ljudi. Kao takva uvek je bila i biće dinamična i savremena. Verujemo da je Bog Tvorac svega i da je kao takav On izvor svakog stvaralaštva uopšte. “Bez mene ne možete činiti ništa” - kaže Gospod u Jevanđelju. Premda je prvenstvena misija Crkve u ovom svetu da objavljuje večnu nadvremenu istinu i širi radosnu vest među svim ljudima i narodima sveta, ipak je Crkva uvek živo učestvovanje u svemu čovečanskom, ovozemaljskom i ovovremenom. Savremeni svet se razvija vrtoglavom brzinom i poneke promene koje su se odigravale tokom stotina godina, danas se odigravaju za godinu. Jezik kojim govorimo danas se znatno razlikuje od jezika kojim smo govorili pre trideset godina. Otuda, da bi Crkva Božija mogla uspešno obavljati svoju misiju u svetu, mora govoriti jezikom koji ljudi mogu da razumeju. Zato je velika odgovornost na svim članovima Crkve, kako na laicima tako još više na sveštenstvu i monaštvu, da ovladaju jezikom savremenog čoveka. Bez toga nije moguće javiti braći i sestrama koji su još uvek izvan Crkve, radosnu i spasonosnu vest.

* GLAS: Da li je Crkva aktivna u svakodnevnom životu naroda i ima li odgovore na probleme sa kojima se danas suočavamo?

MATI EFIMIJA: Ja bih mogla nešto da kažem samo o tome, koliko mi u manastiru osećamo probleme svakodnevnog života i kako se suočavamo sa njima. Jedna od naših aktivnosti je i rad na veronauci. Radeći sa decom shvatili smo da najhitnije treba primeniti savremene tehnike i metode nastave, te smo sami pristupili izradi programa za učenje kroz kviz takmičenja, koja su primenjiva i na druge predmete. Reakcija dece, a i roditelja bila je izuzetno pozitivna. Drugi pokušaj je izrada kompjuterske video-igre, obrazovnog karaktera, gde bi potrebna znanja deca otkrivala sama na zabavan i dinamičan način. Prva igra, na temu života kraljice Jelene, bila bi prototip za izradu daljeg niza igara. Primena video-igara u nastavne svrhe, svakako je budućnost školstva, a posebna prednost je u tome što se deci nudi zamena za svakodnevnu zabavu problematičnog sadržaja, koja izmiče kontroli i roditelja i učitelja.

* GLAS: Dokle je stigla obnova manastira Gradac?

MATI EFIMIJA: Već godinama se obavljaju arheološka istraživanja. To je nadležnost Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i mi na to ne možemo da utičemo. Naše aktivnosti se kreću u okviru nekih sitnijih građevinskih zahvata izvan manastirske porte i to naravno pod nadzorom Republičkog zavoda. A šta bi stvarno bilo potrebno za obnovu manastira Gradac, o tome se bojim i da mislim. Ono što je uradila kraljica, jedne tada vrlo moćne države, mi ne možemo da obnovimo ako i sada to država ne bi svesrdno podržala, a čeka nas ozbiljna zaštita hrama od vlage, obnova srednjovekovne trpezarije i pomoćnih objekata, kapija, konaci za sestrinstvo, gostoprimnica...

* GLAS: Koliko manastir treba da bude i jeste otvoren prema svjetovnom i da li su česte posjete stanovništva manastiru u potrazi za duhovnim mirom?

MATI EFIMIJA: Postoji svetovno od kog smo se sklonili u manastir, a to je način života koji bi nas remetio na putu kao oboženju, na putu ka Hristu. Ali postoji i svetovno od kog se nikad nećemo sklanjati, a to su ljudi, to su naši bližnji, naša braća i sestre. Naravno, monaški život ima svoja pravila koja nas štite da u toj otvorenosti prema ljudima u svetu ne prekoračimo dozvoljenu granicu, što bi nanelo duhovnu štetu i nama i njima. Pošto je naš manastir relativno mlad i bez ozbiljnog duhovnog iskustva, moram reći da se u tome još uvek učimo i oprezno tražimo pravi način i pravu meru, kako bismo ispunjavali svoju misionarsku dužnost, pokazali ljubav, a opet sačuvali sebe u monaškom prizivu i pozivu. Što se tiče duhovnog mira, mnogi misle da se to pronalazi u manastiru. Tajna duhovnog mira je u poslušnosti svetoj Crkvi, poverenju prema Bogu i Božijoj volji i Njegovom promislu o nama. Ako budemo verovali Bogu više nego sebi, naći ćemo duhovni mir bilo gde da smo.

* GLAS: Šta savetujete onima koji spas od problema i nedaća traže u molitvi, vjeri i manastiru?

MATI EFIMIJA: Naše iskustvo govori da mnogi, kad se nađu u beznadežnoj situaciji, duhovno, materijalno, ili već sve zajedno, nakon što su mnogo toga pokušali, pokucaju bojažljivo i na vrata manastira, ne bi li tu našli rešenje za svoj problem. Mi, živeći s verom, znamo da je Bogu sve moguće, i da nema čoveka na koga neće pogledati, samo ako mu se ovaj obrati za pomoć. Na nama je da tu veru probudimo i u drugima, da ih podstaknemo, da im ulijemo snagu da izdrže. Odgovornost je velika, jer duše su ljudske različite, nekome je lako da progovori o svojim mukama, a neko dođe, očigledno tražeći pomoć, ali ne ume to da iskaže. Tu je naša ljubav uvek iznova na ispitu, koliko smo spremni vremena, truda i pažnje da odvojimo za svog bližnjeg. Ako istinska ljubav presretne dušu drugog čoveka, onda on lako nalazi put do Boga i našom verom počinje i sam da veruje... Uviđa da je svaki problem Bogom rešiv, a često i to da nam nevolje i dolaze zato da bismo potražili pravog lekara, na preobražaj čitavog svog života.

* GLAS: Kakav je istorijski put ovog pravoslavnog hrama koji bilježi brojna stradanja kroz vijekove?

MATI EFIMIJA: Ovaj prelepi hram, u XIII veku, svojom ljubavlju i velikim trudom, posadila je kraljica Jelena, žena kralja Uroša Prvog, na mestu kao Bogom stvorenom baš za to. Veličanstvena u svojoj jednostavnoj, takoreći stidljivoj lepoti, gradačka crkva, pri prvom susretu učini se kao elegantna bela ptica, tek sletela na zeleni tepih od trave. Sigurno da preterano i smešno zvuči moje poetsko ushićenje, ali i sad posle dvadeset godina, svaki pogled na tu lepu građevinu u meni izaziva pobožno uzbuđenje, i blagodarnost kraljici Jeleni, što nam je podarila takav hram, u slavu Presvete Bogorodice. Nažalost, zub vremena - tri veka bez olovnog pokrivača i otvorena kupola, ostavili su traga. Iako je obavljena rekonstrukcija, freske su u veoma lošem stanju, a do danas nije urađena propisna zaštita od vlage, hram je ostao neomalterisan, tako da i freske, i sam kamen, siga, od koje je hram sazidan, vidno propadaju naočigled Službe zaštite, javnosti i stručnjaka koji ne uspevaju, ili ne žele, išta da preduzmu.

Životni put

* GLAS: Podijelite sa nama Vaš životni put koji Vas je doveo do života u manastiru. Po završetku studija planirali ste slikarsku karijeru. Koji je bio prelomni trenutak koji Vas je odveo u molitvu i monaški život?

MATI EFIMIJA: Susret sa Crkvom, sa Bogom živim, u nekom periodu srednje škole, studija, uneo je u moj život dotad nepoznatu radost, ali i potrebu da se prisnost sa Bogom uvećava, da molitva ne bude samo neki trenutak mojih dana, već da sav moj život preraste u “neprekidno stajanje pred licem Boga živoga”. To stanje liči na zaljubljenost; duša zaboravlja sve što je okružuje, otkida se od sveta i hita u zagrljaj Onome bez koga više ne može. Naravno, ne zaboravljam izreku: “Videh brata svoga, videh Boga svoga”. Voleti Boga podrazumeva svojom ljubavlju obgrliti sve ljude, to je monah - molitvenik za čitav svet. To je ono čemu težimo. To je cilj mog života u Hristu, da sa Njim i za Njim i ja položim svoj život “za život sveta”.

Slikarstvo

* GLAS: I u manastiru se bavite svojim pozivom - slikarstvom, odnosno ikonopisom. Koliko je to po Vama uspješno?

MATI EFIMIJA: Svaki čovek je nečim obdaren od Boga. Nekad su ti talenti očigledni, kao na primer umetnički i slično, ali Bog je taj koji nam daruje i umeće da volimo, trpimo, stradamo, da se žrtvujemo, da se radujemo. Sve su to darovi. Ja sam od detinjstva “umela lepo da crtam”, pa i sada to radim. Ono što nam Bog daruje dužni smo da umnožavamo, da ulažemo trud i ljubav, kako bismo onim što nam je dato, poslužili bližnjima i bili korisni Crkvi. Ikonopisačka radionica u manastiru je neka potvrda našeg truda da date nam talente stavimo u službu Bogu, to jest svetoj Crkvi, a dosadašnji rezultati, iako mali, daju nadu. A stiže i pojačanje...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.