Kristina Ađanin, Banjolučanka koja se popela na krov svijeta

A priča počinje daleko. U djetinjstvu. Tamo gdje otprilike i počinju sve priče ovoga svijeta...

- Odrasla sam na Grmeču, u selu pored Bosanskog Petrovca. Od tada me je priroda vezala za sebe, kao i planina. Planinarstvo sam odabrala iz nekog meni nepoznatog razloga. Možda zato što stalno ispitujem svoje granice, kao što ih svakim usponom i pomeram, zato što upoznajem prave prijatelje i posmatram horizont koji je vredan svakog graška znoja, vremena i novca - priča Kristina Nina Ađanin.

Ekspedicija na Manaslu joj je prva veća ekspedicija, a prije nje bila je jedino po planinama Evrope. Penjanje u Alpima mnogo se razlikuje od penjanja u Himalajima, jer, kaže ona, za Himalaje treba veliko strpljenje, a za Alpe vještina i brzina, tako da joj je trebalo dosta vremena da se prilagodi novom stilu.

Himalaji su, kaže ona neki prirodni tok i cilj svakog planinara. Ideja da Kristina krene put Manaslua pojavila se prošle zime.

- Mnogo sam se preispitivala. Pitala sam se - da li sam ja zaista spremna za tako nešto, iako je to moj san? Da li je došlo vreme da zakoračim na tu stepenicu? A onda sam se setila da je moj dobar prijatelj Dragan Jaćimović, koji me je "izveo" na vrh, rekao da čoveka ne čine njegove mogućnosti, već njegovi izbori - priča Kristina.

Početak ljeta upoznala je Banjolučanina Petra Pećanca, koji ju je kroz priču upoznao sa Himalajima. Njegovo iskustvo joj je, tvrdi, zaista mnogo pomoglo. Čak joj je pozajmio i cijelu opremu, tako da je, kaže Kristina, jednim dijelom i on bio s njom gore na vrhu.

Vodiči koji pomažu planinarima da se popnu na Himalaje, Šerpasi, oduševili su se Nininom borbenom prirodom. Toliko da su je prozvali ženskim Šerpasom, a njena ekipa joj je dodijelila nadimak - zvijer!

- Šerpasi su me oduševili. Uvek su nasmejani. Zrače nekom pozitivnom energijom koju ne mogu da opišem. Pored njih čovek je uvek nasmejan i ima snagu i volju za mnoge stvari. Nije me bilo sramota da ih pitam gde grešim kada hodam i nosim teret. Mnogi se prema njima ponašaju ružno, tako da im je prijalo veliko poštovanje koje sam im iskazala. Delila sam i svoj kiseonik sa njima, kao i sve što sam imala - hranu, garderobu, pomoć. Verovatno su me zato i prozvali Nina Šerpani - kaže Kristina Ađanin.

I gore, na vrhu, shvatila je, kaže, da ona nije osvojila planinu, nego da je planina osvojila nju. Nepovratno se zaljubila u Himalaje i jedva čeka da im se vrati.

- Tek kada sam se vratila kući, shvatila sam jednu stvar - nije Manaslu vrh gde sam provela oko sat vremena i gde su mi se spojile tog trenutka sve emocije. Manaslu za mene su sva ta 42 dana koliko smo proveli tamo, Manaslu je baza, kampovi, moja ekipa koja je krenula iz Beograda, Šerpasi. Manaslu je najmanje taj vrh. On je samo delić jednog velikog iskustva - rekla je Banjolučanka Kristina Ađanin, obećavši da će prvi intervju kada se popne sljedeće godine na Mont Everest dati "Glasu Srpske"!

Prijatelji

Tokom mog višegodišnjeg planinarenja i penjanja upoznala sam mnoge ljude koji su mi postali veoma bliski prijatelji. Nekome ko vas drži na užetu dok se penjete dajete svoj život. U pitanju je, dakle, veliko poverenje, a danas je ono neprocenjivo. Ne mogu da kažem ko je na mene ostavio najveći utisak, jer je mnogo takvih ljudi - rekla je Kristina Ađanin.

Treninzi

Teško je trenirati sport za koji je prostor za trening hiljadama kilometara daleko od kuće. Mi u okolini nemamo visoke planine, tako da se naš trening svodi na hodanja i penjanja po okolnim planinama sa teretom na leđima. Trening podrazumijeva i svakodnevno trčanje, vožnje bicikla i što više boravka u prirodi - kazala je Kristina Ađanin.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.