Goran Tomašević: Zbog dobre fotografije ne obazirem se na opasnost

Kaže to u intervjuu za "Glas Srpske" šef Rojtersovog foto-tima za Egipat Goran Tomašević, koji je i ove godine, kao i prethodnih, "pokrivao" najznačajnije događaje u svijetu, uključujući nemire u Egiptu i Libiji.

Ovaj Beograđanin, koji trenutno zbog posla živi u Kairu, 2003. i 2005. godine bio je Rojtersov fotograf godine, a od 100 najboljih ovogodišnjih fotografija čak sedam je njegovih. Fotografija bombardovanja Libije našla se na više od 120 naslovnih strana listova širom svijeta.

Njegove fotografije obaranja spomenika Sadamu Huseinu, mrtvih civila poslije bombardovanja Bagdada, šrapnela koji pada pored libijskih pobunjenika, samo su neke koje su obišle cijeli svijet i koje mnogi pamte.

Tomašević je bio gdje god su se, kako kaže, dešavale "velike stvari". Bio je i na ratištu u Krajini, u BiH, tri mjeseca bez prekida na Kosovu u vrijeme najžešćeg bombardovanja i tu mu je, kaže, bilo najteže.

- Bilo je opasnije u Iraku i Avganistanu, ali mi je u mojoj zemlji bilo najteže - kaže Tomašević, koji opasnost shvata kao sastavni dio posla. 

Naglašava da mu je najteže bilo snimiti šrapnel koji pada pored pobunjenika.

- Meni lično jedna od boljih fotografija je ona na kojoj je dečak iz Afrike kojem je pištolj uperen u glavu. To je, pre svega, jedna od jačih slika - istakao je Tomašević.

* GLAS: Agencija Rojters objavila je 100 najboljih fotografija u 2011. godini, a čak sedam su Vaše. Koja Vam je od tih fotografija najdraža, odnosno najbolja i zašto?

TOMAŠEVIĆ: To su fotografije iz svih krajeva sveta. Jedna moja priča je iz Libije, druga iz Južnog Sudana, a treća iz Egipta. Najteže je bilo definitivno snimiti šrapnel koji pada pored pobunjenika. On je pao veoma blizu i to je fotografija koja se fotoreporteru dogodi jednom ili nijednom. Najviše je objavljivana fotografija eksplozije koja je snimljena na dan kada je NATO počeo da bombarduje Libiju. Prema mom mišljenju, jedna od najboljih fotografija je ona na kojoj je dečak iz Afrike kojem je pištolj uperen u glavu. To je, pre svega, jedna od jačih slika. Takav je trenutak veoma teško fotografisati. Sličnu situaciju sam imao i pre par godina u Avganistanu.

* GLAS: Kažete da se fotografija kao što je ona na kojoj šrapnel rakete prolazi iznad glava vojnika dogodi jednom ili nijednom u karijeri. Kako se Vama dogodila?

TOMAŠEVIĆ: Za mnoge fotografije ne mogu da se uopšte setim kako sam ih napravio. Tako se uopšte se ne sećam tog trenutka kada sam napravio i tu fotografiju. Samo se sećam da sam video šrapnel i shvatio da će da padne u blizini i verovatno sam tada reagovao.

* GLAS: Pravili ste fotografije na nekim od najopasnijih mjesta na svijetu. Razmišljate li o opasnosti u kojoj se nalazite?

TOMAŠEVIĆ: Kada počnete mnogo da razmišljate o tome da li je opasno ili nije, od rada i od fotografije nema ništa. Događaj vas vuče i vi krenete da radite. Tu ste, na mjestu događaja i obavljate svoj posao. Ja sam samo išao napred i slikao. Da me je neko pitao zašto sam to radio, ne bih mogao da kažem zašto. Verovatno su me vukli ti događaji, želja da fotografišem borbu ili druge događaje i idem napred dokle god se može. Ako nećete da bude opasno, onda i ne idete tamo, na takva mesta, već sedite kod kuće. Ipak, nema pravila. Desi se da sam u teškoj situaciji ili dosta opasnoj, a nema dobrih fotografija. Eto, tako je bilo i ona kada je taj šrapnel pao. Ja sam već pre toga bio na prvoj liniji, tamo je bilo dosta "gusto", ali nisam mogao da dobro fotografišem, nismo se pomerali i nijedna fotografija nije bila dramatična. Ja sam hteo da se izvlačim i onda je taj jedan šrapnel pao u blizini. Nikad se ne zna gde je najopasnije, gde je najteže.

* GLAS: A gdje Vam je do sada bilo najteže?

TOMAŠEVIĆ: Na prostoru bivše Jugoslavije. Jer sve se dešavalo tu, na prostoru naše zemlje. Opasnije je bilo u Iraku ili Avganistanu, ali mi je ovde bilo najteže, jer je to moja zemlja.

* GLAS: Rekli ste da želite da svojim fotografijama prikažete stvarno stanje i sve grozote rata. Mislite li da ste uspjeli u tome?

TOMAŠEVIĆ: Ja se trudim da pokažem kroz fotografiju koliko mogu koliko je rat grozan. Da li sam to uspeo ili nisam, možda najbolje mogu da kažu ljudi koji gledaju fotografiju. Nastojim da uspem u tome.

* GLAS: Pričali ste da ste snimili fotografiju koja je bila toliko strašna da niste mogli da je pošaljete. Da li je bilo još takvih situacija?

TOMAŠEVIĆ: Ja sam poslao neke fotografije na kojima su ranjeni ljudi, ali je bilo fotografija gde se vidi previše, povrede, previše krvi i koje nisu za objavljivanje.

* GLAS: Počeli ste u "Politici", a veoma brzo prešli ste u Rojters. Kako ste se odlučili na to da idete na najopasnija mjesta na svijetu?

TOMAŠEVIĆ: Svaki fotograf ima želju da radi za Rojters, AP ili neku od tih velikih agencija. Ja sam 1991. godine počeo da radim za "Politiku", a od 1996. godine kao saradnik Rojtersa. Taj je angažman postajao sve ozbiljniji. U Beogradu sam bio do 2001. godine i onda sam otišao sedam meseci u Jerusalim, pa nekoliko meseci u Irak, 2006. u Kairo i evo sad odlazim u Keniju. Putovao sam gde je trebalo, gde se nešto dešavalo. Radio sam i Africi, u Kongu, Južnom Sudanu, Nigeriji...

* GLAS: Koliko često dolazite u rodni grad? Koliko se teško vratiti u normalan život?

TOMAŠEVIĆ: Ja nemam problema s tim da se vratim u normalan život. Završi se snimanje, završi se rat na nekom području i ja se vratim kući. Moj je posao takav kakav jeste. Svakih par meseci odem do Beograda. Sada ću biti malo dalje, pa ćemo videti kako ćemo. U Beogradu imam roditelje, sestru, kćerku, prijatelje... Uskoro se vraćam u Beograd i jedva čekam da stignem.

Najrobi

* GLAS: Od 15. decembra živjećete u Najrobiju, glavnom gradu Kenije?

TOMAŠEVIĆ: Tu ću biti šef za istočnu Afriku, pokrivaću događaje u istočnoj Africi. Neću biti vezan za kancelariju, već ću nastaviti da putujem gde treba, a to će mi područje biti pravi izazov.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.