David Albahari: U srpskom jeziku se najbolje osećam

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik i prevodilac David Albahari, jedan od najprevođenijih pisaca, koji je svoj ionako bogat književni opus nedavno dopunio djelom "Kontrolni punkt" u izdanju beogradskih "Stubova kulture".  

Albaharijeva univerzalna priča o besmislu ratovanja, pogubnosti predrasuda i nemoći pojedinca da bilo šta promijeni, na neki način predstavlja izlazak iz njegove dosadašnje poetike, a samim tim i nova iznenađenja za čitaoca.

* GLAS: Vaš najnoviji roman, kako sugeriše i naslovna sintagma "Kontrolni punkt", literarna je objava rata - ratu, kao crnoj konstanti našeg vremena. Mnogi pisci i filozofi, od najranijih vremena do danas, imali su različite poglede na rat - slavili ga i kritikovali. Kako ste Vi romansirali rat?

ALBAHARI: Nikada nisam uspeo da razumem ljude koji zagovaraju rat. Mogu još da prihvatim ideju o "ratu rečima", ali već me pomisao na "rat oružjem" tera u očajanje. Takođe mi je strano tumačenje koje je u stanju da kaže da neko vodi rat za mir (bez obzira na to što se u teoriji i praksi ratovanja taj izraz koristi). Stoga sam poželeo da napišem mali roman u kojem bih pokazao besmisao ratova. "Kontrolni punkt" je, u suštini, montaža prizora iz raznih priča, filmova i romana, ali i iz stvarnosti. Među mnogim ratovima nalazi se i onaj naš, poslednji. Mimo toga, sve se zapravo događa nekom nepoznatom (ko je u ratu sa nekim drugim nepoznatim). Sve to deluje zamršeno, a i jeste takvo. Svako ko se zatekao u nekom od ratova mogao je to da oseti, odnosno mogao je da oseti kako ga rat čini nevažnim, nepotrebnim, beznačajnim i, često u doslovnom smislu te reči, krajnje nevidljivim.

* GLAS: Na prvi pogled, Vi "Kontrolnim punktom", pravite izvjestan iskorak u odnosu na dosadašnji romaneskni angažman, u odnosu na albaharijevsku tematsko-stilsku ravan. U čemu je taj iskorak? U čemu je romaneskna osobenost romana?

ALBAHARI: Svi moji kratki romani, iako naizgled isti - budući da su napisani u jednom pasusu, međusobno se krajnje razlikuju. Ovaj roman je pisan iz perspektive prvog lica množine, što je novina za moj pripovedački postupak. S druge strane, izostavljene su precizne vremenske i prostorne odrednice, tako da je samo pripovedanje lišeno stvarnosti i pretvoreno u simboličan prostor čovekove svesti. U tom pogledu, ovaj roman se izdvaja od ostalih mojih romana i forma jednog pasusa sledi jedan novi, drugačiji ritam pripovedanja. Naravno, tek će budući romani potvrditi ili opovrgnuti da li je reč o bitnoj promeni ili samo o privremenom nalaženju novog pripovedačkog glasa. Mislim da sam tek sada, kada hodam svojim šezdesetim godinama, shvatio zašto je Žoze Saramago tako predano pisao parabole.

* GLAS: Često ističete uživanje u pisanju priče. Neko je rekao da je priča velika matura književnosti. Kako bi izgledala poetička "dijagnoza" priče, a kako romana?

ALBAHARI: Rekao bih da se češće čuje suprotna tvrdnja, tj. tvrdnja da je roman velika matura svake književnosti. Prema toj tvrdnji, prvo se pojavljuju pesnici, zatim pripovedači, i tek tada se pojavljuju romani koji su, sami po sebi, ono najveće što je spisateljski duh mogao da stvori. To je, naravno, besmislica jer još nema romana koji bi mogli da dosegnu veličinu Danteove poezije ili Šekspirovih drama. Mimo toga, čini se da je priča ipak teža za pisanje od romana. Roman je kao vreća u koju možete svašta da ubacite, dok je priča onaj deo teksta koji ostaje kada iz njega izbacite sve što se može izbaciti. Dakle, pisac može ili da dodaje ili da oduzima, ali nijedan od tih procesa nije sam po sebi bolji ili gori od drugog. Priča je, rekao bih, sredstvo za traganje za preciznošću, za onim minimumom koji je neophodan da bi priča ispričala sebe. Roman je način za stavljanje priče u kompleksan istorijsko-geografski prostor u kojem se, zapravo, iskušava verodostojnost sveta i istorije.

* GLAS: Iza Davida Albaharija je povelika biblioteka prevoda. Kako biste nam opisali taj doživljaj urastanja jezika u jezik, to međujezičko prožimanje? Koliko je prevođenje i vježba za literarni angažman?

ALBAHARI: Prevođenje je najlepša stvar koja se može desiti piscu. Naime, proces prevođenja zahteva neku vrstu identifikacije prevodioca i pisca koji se prevodi. Da bi potpuno razumeo značenje teksta, prevodilac mora da se pretvori u pisca i da pokuša da shvati njegov stvaralački pristup jeziku i priči. Kada je prevodilac istovremeno i pisac, on onda doista uči od pisca kojeg prevodi, jer se u mnogo većoj meri uživljava u strukturu njegovog jezika. Naravno, to može da bude i neka vrsta klopke za pisca ili nekakvog negativnog uticaja, ali to se može desiti svakom piscu, bez obzira na to da li se bavi prevodilaštvom. Pisci ne bi trebalo da se boje vidljivih uticaja, jer oni se menjaju i zapravo doprinose piscu da stvori svoj stil. Stil je ionako ono što, na kraju krajeva, pisce spaja ili razdvaja. Znam mnoge pisce koji, poput mene, pišu pod uticajem Tomasa Bernharda, ali iako svi poštujemo njegovu formu, ipak je svako ispisuje na svoj način.

* GLAS: Vi i dalje pišete na srpskom jeziku. Znači li to da se i na "malom jeziku" kakav je srpski mogu pisati velika djela, kao što su Vaša? Nedavno je na sastanku PEN-kluba u Beogradu, gdje ste i Vi učestvovali, istaknuta nova imperativna ideja: buđenje malih jezika, poštovanje legitimiteta malih jezika, pokušaj sprečavanja "usisavanja" malih od strane velikih jezika... Šta mislite o tome?

ALBAHARI: Nema malih ili velikih jezika, postoji jedino razlika u broju korisnika određenog jezika. Drugim rečima, verujem da je na svakom jeziku moguće napisati vredno i veliko delo, ali da oni koji stvaraju na "velikim" jezicima imaju mnogo više mogućnosti da jedno takvo delo predstave i ponude svetu. Zbog toga su tzv. "malim" jezicima potrebne takve inicijative koje omogućavaju da dela na tim jezicima lakše ili brže dospeju do čitalaca. Pogledajte, na primer, program Traduki, koji poslednjih godina pomaže književno-prevodilačku saradnju između balkanskih zemalja, podstičući ih da se međusobno objavljuju. To, dalje, povećava zainteresovanost "velikih" književnosti za onim manjim i sasvim malim. Ukratko, od takvog jednog programa svi imaju neku korist.

* GLAS: Dugo ste već u Kalgariju, u Kanadi. Da li pišući na srpskom liječite melanholiju za Beogradom?

ALBAHARI: I da i ne. Naime, često dolazim u Beograd, tako da su moje "jezičke baterije" uvek napunjene. Naravno, ništa ne može da zameni stvarni boravak u okruženju svog jezika, ali kad već živite daleko od njega, onda vam je i glas neznanca koji govori vašim jezikom pravi melem za uši. Međutim, ja pišem na srpskom zato što je to moj jezik i u njemu se najbolje osećam. Ništa mi u njemu ne fali i u stanju sam da izrazim sve što želim. A od melanholije ionako bežim koliko me noge nose.

* GLAS: U Banjaluci ste služili vojsku, ondašnju JNA. Kakva je Banjaluka u Vašim sjećanjima?

ALBAHARI: Divan grad, dobri ljudi, fini pisci, to je najsažetiji opis mojih utisaka iz Banjaluke. I naravno, lepe devojke koje, kao u onoj pesmi Džonija Štulića, "prolaze kroz grad" dok ja sedim sam u bašti hotela "Bosna". Ali, to nije bila "ružna" već "lepa" samoća u kojoj sam se osećao prijatno.

"Piši tiše Andrićevo ime"

* GLAS: Recenzent ste knjige "Piši tiše Andrićevo ime", pisca iz Republike Srpske Milenka Stojičića, koju je objavio RTRS. U čemu je, po Vašem mišljenju, vrijednost ovog književnog djela?

ALBAHARI: Dopada mi se što kod Milenka Stojičića često prepoznajem spisateljsku želju da činom razaranja zapravo stvori novu formu. Zanimljiva su mi i njegova nastojanja da u toj formi koja se na izgled raspada unese elemente književne i ideološke polemike, ali uz određenu meru ironije i parodijskog pristupa. Tome treba pridodati i njegovu zainteresovanost za jezičke i stilske igre, što sve doprinosi uverenju da je reč o autoru koji zaslužuje veću pažnju čitalaca, pogotovo onih koji su spremni na lepu književnu avanturu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.