Dara konačno dobila Hrvatsku u Strazburu

Tekst beogradske „Politike“ prenosimo u cijelosti“

„U Bremen sam stigao brzo vozom iz Holandije. Tačno onako kako sam predvideo, u 10 i 30 ujutru. Požurio sam od glavne stanice do centra, da osetim atmosferu koju sam doživeo još kao dvadesetogodišnjak kad sam svakog leta u njemu radio po šest meseci. Pet puta, pet godina uzastopno.

Došao sam do centra, na trgu popločanim crvenom ciglom bilo je puno ljudi. Tog jutra izgledao je umiveno kao da je padala kiša. Podsećao je na

Turisti u Bremenu još stavljaju novčić na tramvajsku prugu i raduju se kao deca kad ga tramvaj ispegla. Posle odu kod zlatara da im probuši rupu i okače ga na lančić oko vrata. Veruju da to donosi sreću. Setio sam se da sam pre mnogo godina i ja to radio. Zaboravio sam kome sam posle dao tu amajliju u studentskom gradu u Beogradu. Da li Goci, Milici, Višnji ili možda Ljubiši.

Požurio sam do Snorštrase, bremenske Skadarlije, da vidim da li i dalje postoji restoran „Beograd”. Da baš u njemu popijem kafu. Tu sam radio za barom. Gazda i ja smo bili jedini Srbi (tada Jugosloveni), ostali personal su bili Indijci (Madrasi). Emigrirali su iz Indije i sa Cejlona one godine kad je ubijena Indira Gandi.

Šef kuhinje bio nam je Nadan, doktor matematike i joga majstor. Njega sam najviše voleo da vidim. Posebnu pažnju je posvećivao praveći jelo za mene. Nikada nije dozvolio da mu pomognem da izbaci kante za smeće. Sav je bio mršav i tanak.

Ja mu naravno nisam odao tajnu zašto sam takav. Svake noći sam provodio vreme u diskoteci „Zašto ne”. Noću u disko a danju posao. Tako sam ja počeo moju gastarbajtersku karijeru.

U međuvremenu sam prošao pored zgrade gde je bila diskoteka. Nema je više, umesto nje je podignuta garaža. Osetio sam bol i prazninu u grudima. Posle tri minuta došao sam do sledeće duševne rupe.

Ni restorana više nije bilo Sada se tu prodaju frižideri i šporeti. Stao sam pored ulaznih vrata kao siroče. Moram baš tu da čekam Darinku jer smo se tako dogovorili.

Vreme je stalo. No, srećom Darinka je došla na vreme. Pozdravili smo se na ulici, ušli u njen auto i odmah krenuli ka njenoj kući u Esen. Slabo smo pričali usput, ona je pratila put uz pomoć navigacije. Znam Darinku godinama, sada je u penziji.

Ceo radni vek je provela u  Univerzitetskoj klinici u „Steglik” Berlinu. Posle ujedinjenja dve Nemačke promenila je ime u „Sarite 40''. Putovanje je bilo monotono betonskim autoputem gde Nemci voze kao sumanuti. Srećom nismo naišli ni na jednog kamikazu (one što namerno voze u suprotnom smeru) da bi što više ljudi unesrećio prilikom samoubistva. Takvih šofera gledao sam u vreme kada se autostopom pročešljao celu Nemačku, uzduž i popreko.

Konačno stigosmo u garažu ispod lepe zidane zgrade još iz 19. veka. Tu je Darinka kupila apartman, a ima svoju baštu. Doneo sam joj lanac solarnih svetiljki da još osvetljavaju noću baštu.

Prvi put sam ovde kod nje, do sada smo se sastajali po našim crkvama u Holandiji i u kafićima u Den Hagu.

Darinka je otvorila dva hladna nemačka piva. Popili smo par gutljaja i ona je otišla do albuma sa slikama. Da mi pokaže ceo svoj život. Njen muž, Fric, inženjer po struci umro je pre sedam godina. Iskreno ga je volela i jedva ga je prežalila. Tipičan markantni Nemac, sa plavim očima.

Fric je mnogo puta išao u Srpsku Krajinu noseći humanitarnu pomoć narodu i Darinkinoj familiji u vreme građanskog rata. Imaju dva sina koji zauzimaju visoke funkcije u nemačkom društvu. Jedan kao pravnik a drugi kao ekonomista.

Darinkine ruke počeše da drhte, za trenutak je izgubila i glas. Naletela je na sliku oca Stanka. Hteo sam da joj pomognem i uzeh album u ruke. Video sam jednog crnomanjastog vitkog čoveka u najboljim godinama. Odmah se videlo da je Darinka ćerka ovog čoveka.

„Ubile su ga ustaše, 1995. godine, na samo dvesta metara od crkve u Glini. Dok mu je žena, Seka Stanojević teško ranjena.

U toj istoj glinskoj Crkvi, na Svetog Iliju, 1941. godine zaklani su Stankov deda Jovan i stric Marko. Stradala su i dva moja ujaka, Ljuban 24 godine i Stevan 17 godina.

Moj deda po majci Đuro takođe sa njima zaklan u glinskoj Crkvi. Tu je u Drugom svetskom ratu stradalo 1246 duša. Moj otac je živeo u Boviću gde protiče reka Trepča. Pre rata smo imali školu sa 860 đaka. Danas ni jednog. U mom Boviću je Vladimir Nazor napisao pesmu „Majci pravoslavnoj”.

Otac i celo selo krenuli su u bekstvo ka Srbiji. Kolonu su iz aviona gađale Tuđmanove ubice. Dok su Hrvati istovremeno napali selo iz svih pravaca. U koloni su stradale 24 duše među njima i deca. Za ovaj slučaj je Gotovina u prvoj presudi bio osuđen.”

Majka, teško ranjena je uspela da se domogne Nemačke, kod ćerke i zeta. Tu se mesecima oporavljala i kad je konačno došla sebi, tražila je od Darinke da traži penziju muža koju ju je primao u Hrvatskoj sve do početka rata.

Tu počinju tantalove muke za Darinku i Frica. Otac joj je ubijen početkom avgusta. Oluja je bila od 4 do 7 avgusta 1995. godine. Međutim, sud u Hrvatskoj uporno je tvrdio da je Stanko bio živ do 24. avgusta kad je umro prirodnom smrću.

Posle više godina opstrukcija hrvatskih sudova, Fric je tužio Hrvatsku sudu u Strazburu. Tu je bilo najteže dokazati vreme  Stankove smrti. Na kraju je sud dosudio onako kako se u stvarnosti zbilo, kao i pravi datum smrti.

Država Hrvatska je morala da isplati ceo zaostatak penzije Darinkinoj majci Seki. Takođe i da joj vrate otetu kuću i imanje.

Inače, kad su proterani iz sela, u njemu je ostao sakriven brat od strica, Sava. Ni do danas ga nisu pronašli ni među mrtvima ni među živima.

 Tornado,  Holandija“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.