Sibirci u zemlji sabljozubih majmuna
Katmandu, Nepal. Dolina izobilja koja je bila inspiracija za bezbroj umetnika i putopisaca, izvor legendi i dom čak 33 miliona bogova.
Kako vas odmah obaveste preko reklama na samom aerodromu, koje služe i kao materijal za dalje blefiranje lokalaca, Nepal je svoje granice otvorio tek 1950, rekorder je po broju lokaliteta koji se nalaze na UNESCO listi svetske baštine, ima najviši svetski vrh i najnižu osobu, kao i dva najsvetija mesta dve velike religije: hinduizma – hram Pašupatinah, i budizma – Lumbini, rodno mesto Bude. Na put naravno nosim i najbolji putopis na srpskom jeziku, čuveni „Katmandu" Stevana Pešića, nadajući se da ću osetiti bar deo atmosfere koju je on pre tri decenije zatekao na ovom mestu.
Prvi utisak ne obećava, jer doživljavam kulturološki šok u susretu sa uličnom gužvom od bezbroj minijaturnih automobila, kombija trotočkaša „a la Troter" u ulozi gradskog prevoza, rikši i skutera, koji se odvija bez ikakvih saobraćajnih znakova, i sa ponekim očito suicidalnim saobraćajcem na većim raskrsnicama. A sve to uz neopisivo naleganje na sirene, u oblacima prašinčine i pod svakakvim nisko razvučenim kablovima (u proseku njih trideset po banderi). Dodajte bezbrojne kučiće, neretke makaki majmune zastrašujućih očnjaka, poneku kravu, zatim uniformisane školarce i budističke sveštenike i razodevene sadhije i... ne, morate to uživo videti, reči su prosto nedovoljne.
Iako je Katmandu grad od skoro tri miliona stanovnika, sve se ovde dešava usporeno i sa nekom smirenošću i nonšalancijom koja potiče iz fundamentalno drugačijeg shvatanja sveta oko nas. Tolerantni po prirodi, Nepalci su ipak naučili da se plaše i zaziru od stranaca, pa tako svoje najveće svetinje čuvaju iza znakova „No Foreigners".
Takođe su blaženo neupućeni u svet van svojih granica, pa tako mog oca pred njegovo predavanje najavljuju da dolazi iz Sibira (Siberia umesto Serbia). Ali zato na pomen Maršala Tita svim starijim Nepalcima se ozaruju lica. Nesvrstani su ovde ostavili dubok trag, a veliko prijateljstvo voljenih kraljeva Mahendre i Birendre i jugoslovenskog lidera garantuje instant prepoznatljivost Beograđana, koji bi se inače utopili u opštoj definiciji zapadnjaka.
Posle dva veka mira i slobodarske tradicije u kojoj nisu bili ničija kolonija, počev od nezapamćene tragedije u kojoj je 2001. od ruke poludelog princa stradala skoro cela kraljevska porodica (zvanična verzija u koju niko tamo ne veruje), kreće mučan i krvav put ka demokratiji. Pa tako već prvi dan uspevamo da ubodemo generalni štrajk sa bonus demonstracijama komunističke partije Mao Cedunga. Uprkos upozorenju u hotelu da ne izlazimo, smelo se suočavamo sa retkim prizorom ulica bez vozila, ali sa pristojnim brojem nezadovoljnika, u koloni okićenoj crvenim zastavama, koji svi furaju neke motke, a na isti način je opremljena i policija koja ih nadzire.
Nekada omiljena destinacija nju-ejdž gurua i hipika, Katmandu, i pored prilagođavanja turistima i dalje očarava neprebrojnim hramovima, vrhovima Himalaja, koji su tu naizgled nadomak ruke i zanatlijama – grnčarima, drvodeljama i kamenorescima koji su svoju veštinu podigli na nivo visoke umetnosti.
I još par lingvističkih zanimljivosti: u Katmanduu je moguće da vas vozi lokalni taksista po imenu Milan, da jedete medu (med) i divite se budističkim stupama (spomenicima u obliku, dabome – stubova).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
