Srpskoj zemlji treba Turgenjev
Iako se o Vladimiru Gaćinoviću ponajviše zna kao o osnivaču "Mlade Bosne", nepomirljivom revolucionaru, on je bio i veoma darovit pisac. Međutim, nije dovoljno poživeo da se skrasi i posveti svom talentu. Stoga može biti zanimljivo kratko listanje njegove pisane zaostavštine u kojoj otkrivamo posebnu duhovnu i književnu vezu sa umetničkim izrazom Ivana Turgenjeva.
Na početku Prvog svetskog rata Vladimir Gaćinović je u Francuskoj. Kako ne sme da se vrati u domovinu zbog povezanosti sa Sarajevskim atentatom, svoj doprinos u borbi za oslobođenje daje ulazeći u francusku mornaricu koja je bila određena za Jadransko more.
Spremajući se u Marselju da zaplovi ka poznatim vodama, Vladimir Gaćinović piše poznanici Rosi Merćepovoj - sestri njegovog druga - vapeći: "Šteta, što savremena srpska zemlja nema jednog Ivana S. Turgenjeva, pesnika, umetnika i pejsažistu. Treba opevati naša jutra i sutone, zagrliti naše gore i reke, visove i vence. Sići u naše selo, otvoriti srpsku dušu, čednost i rasnost srpsku. Naročito danas, u općoj vrevi, metežu i padanju rasnih vrednosti".
Gaćinović i u ratu traži lepotu i nalazi je u brodovima, drugovima vojnicima i predelima - morskim i kopnenim. Put ga je iz Pariza vodio za Tulon, ratnu luku na jugu Francuske, gde se ukrcao na oklopnjaču "Le Gaulois". Na Malti se pridružio odredima koji su operisali po dalmatinskim vodama. Na tom opasnom putovanju on beleži: "Nov život, nova sudbina, novi horizonti, neizmerenost vode i neba, dva oceana beskrajna".
Upoznao se sa organizacijom vojske, konstrukcijom ratnih brodova, družio se s ljudima, proučavao njihove karaktere, tražio dobre osobine, pozitivna osećanja, inteligenciju... Vladimir Gaćinović je na svom pohodu naišao na jedan broj vrlo čestitih oficira s kojima je razmenjivao literaturu, koji su sa njim razgovarali i interesovali se za srpski narod. U to vreme zapisuje: "Čitam i šetam po palubi, na mostu, pola passerelle. Određuju me da budem telemetrist, da merim odstojanje neprijateljskih brodova kad ih sretnemo".
Dosta su krstarili po Orijentu, približavali se Kotoru, Dubrovniku, Visu. Između Dubrovnika i Kotora su imali kratke i vrlo interesantne borbe s aeroplanima i "sos-marinima" austrijske flote. Pod belim Lovćenom i lepom Bokom, pod toplom senkom pesnika Rada Petrovića i blagom uspomenom na Miljanova, Mandušića i Sočice, Gaćinović uzvikuje: "Stvarno, lepšeg mesta za sudar s Austrijom i nije moglo da bude. Sa koliko oduševljenja pružam ruke sunčanom vrhu Lovćena, sa kolikom širinom grudi zahvatam vazduh - oštre vetrove naših gora. Ko će objasniti duboku i mističnu dušu čoveka i rodnog parčeta zemlje".
Gaćinović zatim nastavlja: "Ako sve to potresa našu savest i naš organizam i kako se naša duša spaja i otapa u horizontu našeg neba u dalekom dodiru svetlosti i topline prirode, kao da se vrši organski preporođaj čovečiji...".
Njihov krstaš izlazio je sporo, ali ih je sve više od "balkanskog krša" nosio ka francuskom jugu, zemlji svetlosti, boja treperenja i nijansi. Za Bonifacijev prolaz, koji rastavlja Korziku i Siciliju, Gaćinović kaže da su tu bile potopljene čete koje je francuska vlada slala u Rusiju za vreme Krimskog rata 1855. Za Korziku kaže da je "majka Napoleona, najvećeg razbojnika i najvećeg vojnika novih vekova", da to ostrvo svojom fizikom, visovima gora, linijama brda, svojim vežetalnim životom, podseća na skromnu balkansku prirodu, koja ima čari i stvarnih lepota, ali izgleda sama, bez prijatelja i brata, bez kulture i ikakvih uticaja.
Gaćinović je bio zadovoljan ratnim vestima da su srpski i crnogorski odredi opseli Sarajevo. Mislio je da je Drinska divizija sa crnogorskim desnim krilom pred "kapijom" Bosne. Bolelo ga je uvek i neisceljivo mučilo odsustvo iz rodne zemlje. Sve vreme je smatrao da ne treba biti sentimentalan. Ako šta treba žaliti, onda je to strašna sudbina naših predstavnika. Oni su mučeni glađu, vređanjem i bičem. Ali bog slobode je tako ohol...
Nemajući vesti iz Srbije, Gaćinović je nije zaboravio. On kaže: "Ja sam se uvek divio muškim i odvažnim naporima mile Šumadije. Ah, dobri srpski seljače, ti nosiš utehu, blagu reč, bratstvo i veru u srpsku misiju, u vrednost naše mlade burne rase. Dete Kosmaja, Rudnika, Mačve i Kopaonika, ti si podigao naše ime, prešao horizont tvojih brda, pružajući ruku onima koji su slabi, podižući one koji su pali i koji pate. Tvoja je reč slatka kao dobrota, jer tvoja duša nije nego poezija, svetlost i suza. Veliko delo tvoje izvire iz zdrave duše tvoje srećne i blagorodne zemlje".
Svoje "turgenjevsko slovo" Gaćinović je završio: "Koliko je tragično u tome biti daleko od svojih u času kada se iz krvi diže nova sudbina i nova savest naša. Ne moći zaštititi svojim grudima i svojim životom onoga koji je nadahnut, nemoćnog druga i mladog nevinog brata. Trpiti u tuđini kada nastaju naši najbliži, oni koji su stopljeni s nama, koji su mi, deo našeg organizma i moralna celina! Ah! Sudbina Veljka Simovića, učitelja... Vasilja Grđića... inteligentnog Slijepčevića.
Zna da nesrećni bosanski lav Petar Kočić umire "slobodan i neustrašiv kao Bog, a gladan i prezren kao pas". "Nesrećni, nesrećni Petar Kočić! Kako si tužna, koliko si tužna i sirova bosanska zemljo! Najslavnije ti dete umire osamljeno, sirotinjski i prosjački", završava Vladimir Gaćinović pismo 3. novembra 1914. u Tulonu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
