Zvonko Karanović, pisac i publicista, za “Glas Srpske”: Srpska poezija ne mora da brine za budućnost

U međuvremenu sam postao mnogo stroži prema svom pisanju, nagomilalo se iskustvo, zanat pisanja je uznapredovao. Na sreću, emocija i mladalačka energija su ostale. Video sam jednog mlađeg sebe punog poverenja u poeziju, muziku, svet, spremnog da tek krene da živi.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” poznati pjesnik, pisac i izdavač Zvonko Karanović komentarišući kako je njemu lično ostarila njegova poezija za 32 godine, koliko je prošlo od prvog izdanja do reizdanja kultne poetske antologije “Srebrni surfer” (1991, SKC Niš) u ediciji “Partizanske knjige” (2023). Jedan od najistaknutijih pjesnika i pisaca moderne srpske književnosti sa objavljenih 10 zbirki pesama, tri romana i dvanaest knjiga u inostranstvu ovih dana ima pune ruke posla, dvije knjige mu izlaze u SAD, jedna na jesen u Francuskoj, plus uredničko-izdavačke dužnosti kuće “PPM Enklava”, ali kaže da je i sam iznenađen što nije morao mnogo korigovati novo izdanje svog književnog prvenca.

- Iako sam imao priliku, u reizdanju zbirke praktično ništa nisam menjao; tri naslova na engleskom sam preveo na srpski, izbacio jednu strofu i nekoliko pesama drugačije prelomio. Nakon ovog trodecenijskog kontrolnog punkta “Surfer” nastavlja svoj put kroz vreme, a nadam se i do nekih novih čitalaca - rekao je Karanović.

GLAS: Kako ste Vi ostarili kao pjesnik tokom ove tri decenije, da li ste gubili ideale, snove i emocije s kojima ste prilazili pisanju poezije početkom devedesetih ili ste ih obogatili iskustvom potrošenog vremena i proširenjem umjetničkih vidika?

KARANOVIĆ: Mislim da pravi pesnici nikada ne stare. Svi oni imaju opčinjenost svetom i ljudima, neusahlu radoznalost, potrebu za igrom. Književno polje je podložno promenama, uvođenju novih poetičkih paradigmi, državno-istorijsko-nacionalnim projektima, a tu je i ljudski faktor; uvek se nešto trguje, dogovara, obećava, prave se klanovi koje zamenjuju novi, itd, ali sve je to nevažno. Najvažnije su dobre pesme, jedino one brane pesnika od zaborava bez obzira na društveni sistem i vreme u kome živi. Nikada nisam gubio veru i ideale. Želeo sam samo da u tome što radim budem što bolji, da svakom novom knjigom sam sebi podignem lestvicu i pokušam da je preskočim. I nikada ništa nisam očekivao spolja jer glavna borba se dešava iznutra. Piše se iz unutrašnje potrebe, a ne zbog broja lajkova ili datih intervjua. Pesnik bi morao da posmatra život sa strane, a ne da larma preko medija i društvenih mreža. Držim se devize da će se svako dobaciti u skladu sa svojim talentom i, naravno, radom koji podrazumeva neprestano čitanje, preispitivanje i promišljanje.

GLAS: Kada smo kod poezije, uz književni bavite se izdavačkim i uredničkim radom, kako Vam se danas čini srpska poezija, da li hvata duh vremena i da li čujete nove glasove u njoj?

KARANOVIĆ: Ljudi otupljeni virtuelnim svetovima i mogućnostima koje im pružaju najnovija tehnološka dostignuća preko pisanja stihova sve više traže put za dodir sa sobom, svojim mislima i osećanjima, a zbog kratke forme poezija im to relativno jednostavno omogućava. Srpska poezija ne mora da brine za svoju budućnost, već sada na sceni postoji najmanje dvadesetak-tridesetak izuzetno talentovanih mladih pesnika i pesnikinja sa objavljenom prvom ili drugom knjigom, a koji će za deceniju ili dve činiti kičmu srpske pesničke scene, biti prevođeni, zastupljeni u antologijama. Svi oni imaju svoje osobene poetike, pišu komunikativno i, naravno, u svojim stihovima reflektuju duh vremena. Osvajaju se novi prostori, pre svega na temu seksualnosti i društvene kritike, i u tome se naročito ističu pesnikinje.

GLAS: Šta Vas je nakon skoro tri decenije u književnosti motivisalo ili natjeralo da 2018. godine pokrenete “PPM Enklavu”?

KARANOVIĆ: Motivisalo me je nekoliko stvari, pre svega autistična situacija sa izdavanjem knjiga poezije koje nisu imale nikakvu distribuciju, već čamile po podrumima i na policama biblioteka i kulturnih centara, loš grafički dizajn izdanja i nezgrapan izbor fontova, a najviše od svega aljkavost i neuređenost samih tekstova, rečju, nedostatak adekvatnog uredničkog rada. To sam kroz objavljivanje zbirki poezije u “PPM Enklavi” pokušao da ispravim, da knjige imaju prepoznatljiv grafički dizajn i dobru distribuciju, i svakako na prvom mestu ozbiljan urednički rad. Vodio sam se mišlju Žan-Lika Godara koji je rekao: “Najbolji način da kritikujete neki film je taj da vi pokušate da snimite film onako kako vi mislite da treba”. Takođe, video sam veliki potencijal i želju publike za novim, svežim stihovima. Bum poezije u Beogradu nije se desio preko noći, već je počeo još pre desetak godina sa “Pesničenjem”, čitanjem poezije u bioskopu “Reks”, gde je na tim skupovima redovno prisustvovalo od dvesta do trista ljudi. Čitanja po kafićima i klubovima su se kontinuirano nastavila, postala neka vrsta slavljenja poezije, afirmacije i selekcije novih glasova, da bismo danas imali redovne pesničke programe u KC “Grad” na kojima se naplaćuje ulaz, što je doskoro bilo nezamislivo, i gde je uvek puno publike. 

GLAS: Objavili ste neka vrlo zanimljiva i originalna imena u okviru “Enklave”, od Vladana Miljkovića preko Kristine Milosavljević i Maje Solar do romana Vladana Krečkovića. Da li autore birate po određenim kriterijumima ili je to više stvar uredničkog/čitalačkog instinkta?

KARANOVIĆ: Umetnost sam oduvek posmatrao kao prostor slobode, bio fasciniran ljudima koji su razmišljali drugačije od kanona. Moja kolekcija knjiga, ploča i filmova, pored klasika, puna je autora s rubnih područja, kultnih ostvarenja. Više sam cenio umetnike koji su pokušavali nešto novo, pa makar u tim pokušajima i promašili, nego one koji su igrali na sigurno, držali se utabanih staza bez smelosti da zakorače u nepoznato. Samo oni koji su kršili pravila, imali viziju i bili istrajni u tome pomerali su granice književnosti. Autore koje objavljuje “PPM Enklava” biram po njihovoj strasti, posvećenosti, hrabroj zamisli i različitosti od dominantne struje. Uostalom, zato se izdavačka kuća i zove “Enklava”, zamišljena kao mali branjeni prostor za poeziju koja nije zavičajna, prepisivačka, mrzovoljna, beskrvna, poeziju koja nije napisana reda radi, iz navike, bez pravog motiva i ideje. “Enklava” ima za cilj da pruži šansu mladim pesnicima, kao i svima onima koji pokušavaju “nešto svoje”, koji su drugačiji.

GLAS: Vaša trilogija “Dnevnik dezertera” i dalje važi za jedno od zanimljivijih proznih djela u srpskoj literaturi ovog vijeka. Ipak, od romana “Tri slike pobede” (2009) prošlo je 14 godina, a Vaše novo prozno djelo i dalje nestrpljivo čekamo. Da li će se čekanje produžiti i šta Vas je spriječilo da pišete prozu, manjak želje, inspiracije ili nešto treće?

KARANOVIĆ: Niti je u pitanju manjak želje, a ni inspiracije. Posle završetka pisanja tri romana vratio sam se poeziji i to je rezultiralo objavljivanjem četiri zbirke pesama u kojima sam eksperimentisao, istraživao mogućnosti pesme u prozi, igrao se dvostrukim identitetima lirskih junaka koje sam smestio u blisku, distopičnu budućnost, uveo elemente nadrealizma i atmosferu iz filmova Dejvida Linča. Tri od te četiri knjige mogu se uslovno čitati i kao lirski romani jer u njima postoje likovi i radnja koja se na kraju razrešava. Dakle, bio sam u poeziji, ali se nisam mnogo odmakao ni od romana. Godine 2018. završio sam sa tom “psihodeličnom”, eksperimentalnom fazom, a razlog zašto se još nisam vratio klasičnoj prozi je naprosto nedostatak vremena. Za pet godina postojanja “PPM Enklava” je objavila 36 knjiga, veliki posao s obzirom na to da je potrebno uraditi mnoštvo sitnih nevidljivih koraka do fizičke materijalizacije knjige, što odnosi mnogo, mnogo vremena.

GLAS: U jednom od intervjua za “Glas Srpske” prije desetak godina rekli ste: “Dolaze nove generacije koje sve više gledaju napred, one kojima je važniji ekonomski napredak, a ne ispravljanje nepravdi iz prošlosti”. Da li ste i danas tako optimistični o pitanju novih generacija?

KARANOVIĆ: Svakako sam optimista, bar što se tiče novih pesničkih generacija, za prozu je potrebno nešto drugo; iskustvo, bolje vladanje zanatom, veća načitanost. Tu se najviše očekuje od srednje ili starije generacije. Mladi pesnici uglavnom su samonikli, sudeći po iskustvu sa radionica poezije koje držim, mnogo manje čitaju, što obilato nadoknađuju aktivnim učestvovanjem u životu; oni su na ulici, u krvotoku grada, posmatraju život iz blizine, što im daje neverovatnu dozu autentičnosti, druže se, putuju, idu na koncerte, u bioskop, na žurke, znaju jezike, sjajno barataju novim tehnologijama, bolje od svih razumeju pravila marketinško-korporativnog sveta, prilagodljivi su, radoznali, pametni, spremni da uče. I nisu opterećeni prošlošću. Za njih budućnost počinje ovde i sada. Njihov pogled na svet, bar meni, izuzetno je zanimljiv i dragocen.

GLAS: U jednom periodu života imali ste i muzičku prodavnicu i živjeli taj “High Fidelitdž” život. Digitalizacija i piratizacija su taj posao obesmislili, ali se danas ploče vraćaju u velikom stilu. U hipotetičkoj situaciji, koje biste ploče voljeli da prodate nekom radoznalom kupcu?

KARANOVIĆ: Srećan sam što se ploče vraćaju jer ne postoji bolji i topliji zvuk od analognog, lepši ritual od spuštanja gramofonske igle na vinil, čak i pucketanje ploče daje šarm celom doživljaju. Nekada smo imali privilegiju da kupujemo ploče samo na osnovu pročitanog članka u specijalizovanim magazinima, na preporuku prijatelja ili iz čiste radoznalosti. S obzirom na to da je danas zbog naše niske platežne moći to skupo zadovoljstvo, svakako bih preporučio najbolje ploče nekih klasika iz bilo koje oblasti, džeza, bluza, rok ili domaće muzike, dakle ono što vredi i što ostaje. Osim novca za ploče, veliki luksuz je i gubiti vreme na loše knjige, filmove i muziku.

Imperativ

GLAS: Boravili ste u Banjaluci početkom ljeta kao gost nedavno održanog “Imperativa”. Kako stojite sa festivalima i koliko su živi kontakti pisaca i čitalaca, generalno važni u ovom vremenu dominacije nežive tehnologije?

KARANOVIĆ: Književnost nije samo samotnjački rad na tekstu, poniranje u sopstvene misli, čitanje, prikupljanje i istraživanje građe, nju čine i društveni kontakti, susret s publikom, razmena mišljenja s kolegama, upoznavanje novih ljudi i lokacija. Zato su festivali važna arterija književnog života, što smo jasno videli u doba pandemije. Živa reč, neposredna komunikacija, nastup na sceni umesto govorenja preko “Zum” ili “Skajp” aplikacije. Bio sam gost na mnogobrojnim festivalima književnosti kod nas i u inostranstvu i mogu da kažem da je “Imperativ” jedan od najboljih ne samo u BiH već i u regiji. Zasluge za to svakako idu direktorki festivala Saneli Babić i njenom stručnom timu, ali i samoj Banjaluci i njenim građanima zbog izuzetne gostoprimljivosti i interesa za književnost.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.