Zoran Milekić, istoričar i pisac: Žrtve ne mogu biti samo puka statistika

Rekao je ovo za “Glas Srpske”, istoričar i pisac Zoran Milekić objašnjavajući zašto  njegova aktuelna knjiga “Kada su veliki pisci bili deca”,  ima veoma zanimljiv pristup velikanima domaće književnosti, stavljajući u prvi plan činjenicu, koja se olako zaboravlja usljed zadivljenosti njihovim djelom, da su i oni nekad bili djeca.

- A to je veoma bitan period njihovog života, a u mnogim slučajevima i presudan za ono čime će se kasnije baviti U to sam se uverio prikupljajući podatke o njihovom odrastanju. Drugim rečima, mnogi od njih postali su zapravo pisci u detinjstvu, makar u glavi ako ne i na papiru. Čak i ako toga nisu bili svesni. Zato mi se ova tema učinila važnom i zanimljivom - rekao je Milekić

GLAS: Koliko je bilo teško u zanatskom smislu pronaći, probrati i književno obraditi sve ove priče i anegdote skupljene u knjigu?

MILEKIĆ: Generalno, pisati biografije poznatih ličnosti, pa makar bile namenjene i deci, veoma je odgovoran posao. Svaki podatak, ako savesno radite, morate dobro proveriti, jer to ipak nije beletristika pa da mašti date na volju. Ima i za nju mesta naravno, ali i tada mora biti u nekim granicama objektivnosti. Međutim, taj zanat pisanja ovakvog dela za decu sam još ranije nekako savladao. Napisao sam dve naučno-popularne knjige za decu o Dositeju Obradoviću i Miki Alasu, kao i roman “Mali vojnik Velikog rata”. Tu sam znao malo da se “izgubim” u nekim izrazima teško shvatljivim deci, ili u predugačkim rečenicama, nedovoljno jasnim slikama itd. Ali, na tim iskustvima sam naučio da od raspoloživog materijala odaberem ono što bi današnjoj deci moglo biti interesantno. Ulogu pri tome pomalo igra i stvar osećaja. Tu mi je pomogla činjenica da radim u nekoliko osnovnih škola pa sam u stalnom kontaktu sa današnjim generacijama. A kroz razgovor sa njima svašta shvatite, naučite. Uz to, gledam da za decu pišem tako da to bude zanimljivo i starijima. Ne znam koliko u tome uspevam, ali trudim se. Što se tiče izvora, koristio sam sve što mi je bilo pri ruci, a pre svega biografije, autobiografije, sećanja i pisaca i njihovih prijatelja, njihove intervjue i slično. Inače, ideja je potekla od Zokija Penevskog, urednika u dečijoj redakciji “Lagune”. Meni se ona toliko dopala da sam gotovo odmah započeo rad i pored par drugih dela koja sam tada pisao. Samo istraživanje i pisanje trajalo je oko godinu i po dana. Naravno, veliki broj stranica koliko je imala prva verzija morao je biti sveden na meru prihvatljivu za određeni dečiji uzrast.

GLAS: Stvarno je nezgodno birati između velikana kojim ste se bavili u knjizi, ali čija su djetinjstva ostavili poseban trag na  Vas tokom rada na knjizi?

MILEKIĆ: Zaista je i nezgodno i teško. Svako od njih ostavlja neki utisak na vas, neki koji vam prosto ostane u glavi. Ali evo, pomenuću životne priče vaših čuvenih zemljaka, pravih majstora pera. Branko Ćopić je u svojim delima za decu tako vedar, njegova sećanja na detinjstvo su zaista fascinantna, često se, posle toliko godina, prisećao i nekih detalja što samo govori koliko je zapravo čeznuo za tim vremenima. Tinjala je u njemu neka želja da jednom napiše “zlatnu bajku o ljudima”, a ipak je na kraju tragično završio. “Zbogom lepi i strašni živote”, to su mu praktično poslednje reči upućene svima nama. A mi takve ljude nismo umeli da sačuvamo. S druge strane, Ivo Andrić je čeznuo da kupi knjige za koje kao dete nije imao novca. Zato je često znao da stoji pred izlogom jedne knjižare u Sarajevu i da zamišlja šta bi u izloženim knjigama moglo da piše. Tako je on već tada zapravo postao pisac, a završio je kao nobelovac. Dakle, kako da na vas ne ostave utisak te dve čudesne slike. Na jednoj, pred osvetljenim izlogom stoji siromašan dečak, u mraku, dok po njemu padaju kišne kapi ili sneg i uporno pilji u te šarene knjige. A na drugoj, taj nekadašnji gladni i bolešljivi gimnazijalac, sada u otmenom fraku, na sjajnoj svečanosti prima najveću svetsku književnu nagradu.

GLAS: Zanimljiva je priča kako se Vaša saradnja sa Tihomirom Stanićem oko scenarija za nikad snimljeni film o Jasenovcu pretvorila u roman “Austrijanka”, a sada i njegov nastavak “Deca rata”?

MILEKIĆ: U Stanićevom timu, koji je on stvorio pre nekih petnaestak godina s krajnjim ciljem snimanja filma o Jasenovcu, ja sam kao glavni istoričar bio zadužen da prikupim što više relevantnih podataka o tome. Istraživanje je trajalo nekoliko godina i prikupili smo zaista more podataka o logorima, akciji Diane Budisavljević i stradanju dece. Međutim, tada nam je Stanić saopštio da neće uspeti da skupi novac za tako veliki projekat. Mada, ostavio je mogućnost da se to jednom ipak ostvari. Moram priznati da me je takav razvoj stvari prilično razočarao. I nisam bio spreman da sve te godine istraživanja prosto prepustim zaboravu. Iako sam najpre planirao da napišem neku naučnu monografiju o Diani Budisavljević, brzo sam promenio odluku. Smatrao sam da će roman biti prijemčiviji znatno širem krugu čitalaca. Uz to, prva ideja mi je bila da priča o Diani ide paralelno sa pričom o sudbini troje dece, ali to je podrazumevalo previše stranica. Zato se 2021. godine najpre pojavio roman “Austrijanka” o Dianinoj akciji spasavanja srpske dece iz logora, a ove godine bi trebalo da izađe i svojevrsni nastavak “Deca rata”.

GLAS: Šta će konkretno priča dolazećeg romana “Deca rata” donijeti u odnosu na “Austrijanku” i koliko su ove priče bile emotivno iskušenje za Vas lično, uz dužno poštovanje profesionalnom odnosu prema radu?

MILEKIĆ: Kao što sam pomenuo, u romanu “Austrijanka” pakao ustaških logora se sagledava uglavnom iz ugla Diane i njenih saradnika. Dakle, prati ono što su oni videli ili čuli, kao ljudi koji suštinski nisu očekivali da će se naći oči u oči sa baš tolikim zlom. Ulazili su, između ostalih logora, i u Staru Gradišku i to u najgore vreme, u leto 1942. Ostavili su potresna svedočanstva o stradanju dece i o tamošnjim užasima. Priča prati njenu akciju od početka do kraja. Smatrao sam da ti ljudi zaslužuju priču u kojoj će ono što su učinili biti činjenično osvetljeno pa makar i posle toliko decenija. Roman “Deca rata”, za koji se nadam da će se uskoro pojaviti, prolazi kroz iste te užase, ali gledane iz ugla troje dece. To su takođe istinite priče i prate ovu decu od njihovih sela na Kozari i Slavoniji, zarobljavanje od strane ustaša, odvođenje u logor, gubitak članova porodice ili bliskih rođaka i prijatelja i konačno preživljavanje svih tih grozota. Svesno su izabrane sudbine to troje dece koja su preživela. Bitno je uvek naglašavati tu pobedu života nad smrću, pobedu dobra nad zlom. Uvek i iznova. Emotivno, nije bilo lako pisati ove romane. Ima tu strašnih scena dečije patnje koje sam morao opisati i samim tim na neki način i proživeti. Naravno, trudio sam se da kao istoričar ispričam priču potkrepljenu činjenicama,  ali pri tome proradi ono ljudsko, ono roditeljsko, u vama. Od troje negdašnje dece o kojoj sam pisao, dvoje sam poznavao i te priče čuo od njih lično. Verujte mi, i toliko decenija posle rata osetite tu tugu u njihovom glasu, tu patnju i žal za izgubljenim roditeljima, braćom ili sestrama. To se ne da prikriti.

GLAS: Sa druge strane, koliko je teško bilo provesti istraživanja potrebna za pripremu ovakvih istorijskih romana, ne samo u smislu faktografije ratnih događaja, već i samo kućnog načina života ljudi sa Kozare, njihovog jezika i načina govora i ponašanja koji ste sjajno “uhvatili” u prvoj knjizi?

MILEKIĆ: Istraživanje za film o Jasenovcu, a potom, kako se ispostavilo, i za roman, trajalo je nekoliko godina. A onda, kad mi je već postalo jasno da će “Deca rata” biti zasebna knjiga, usledila su i dodatna istraživanja. Prikupio sam zaista veliki materijal pri čemu su mi veliku pomoć pružili i zaposleni u beogradskom Muzeju žrtava genocida. I sama građa, svi ti izvori do kojih dođete može prilično izmeniti i sam koncept pisanja. E sad, što se tiče načina života, govora i sličnog, pa i to se istražuje i proučava. Čitao sam monografije u kojima se govori o životima ljudi kroz vekove u raznim delovima Bosne ili Hrvatske. U “Austrijanki” sam se, recimo, suočio sa više narečja. Ne govore baš isto deca sa Kozare i drugih delova Bosne. Ne priča ustaša iz Zagorja kao onaj iz Hercegovine. Sa sličnim izazovima, i još većim, suočio sam se u “Deci rata”. Dvoje dece je sa Kozare, jedno iz Jablanca u Slavoniji. Jedno dete je završilo u hrvatskoj porodici u Zagrebu, oni pričaju na svoj zagrebački, da ne kažem “purgerski” način. Drugo je završilo u porodici u jednom selu kod Ludbrega, a to je već Podravina. Sve su to, na svoj način, drugačiji govori. Snalazio sam se kako sam znao i umeo. Čitao sam Ćopića. Nalazio na “Jutjubu” govor ljudi iz Ludbrega i okoline. Gledao stare filmove čija se radnja dešava u Zagrebu. Pitao razne ljude. Srećna okolnost je u tome što mi sva ta naša narečja nekako brzo uđu u uši, brzo ih savladam.

GLAS: Istoričar ste po struci, koliko je generalno tema jasenovačkog užasa obrađeno stručno u naučnom smislu, kada su već prozni romani na tu tematiku bili vrlo rijetki do posljednjih godina?

MILEKIĆ: Poprilično je brojna literatura o Jasenovcu i o toj temi uopšte i ne može se reći da se o tome nije pisalo. Treba samo pogledati bibliografiju o tome koju je svojevremeno objavio Jovan Mirković iz Muzeja žrtava genocida u Beogradu. Međutim, veliki problem je u tome što se toj temi često nije pristupalo na potpuno profesionalan i objektivan način, a to je za istoričare ključno. Nekako, kao da se o Jasenovcu davala već tipizirana slika, a onda se iz izvora izvlačilo samo ono što je tu sliku moglo da potvrdi. A proces bi trebalo da je baš obrnut. Na osnovu izvora stvarati sliku. A da pri svemu ne pominjem i ideološki momenat koji je poguban za objektivnu istoriografiju. Nažalost, mnogi i danas navijački ostrašćeno i samim tim neobjektivno pišu i govore o tom strašnom logoru. Takvih ima i kod nas i oko nas. I onda dođemo do paradoksalne situacije, koja je čak i pomalo komična u svojoj tragičnosti, da se hrvatski nacionalisti, hajde tako da ih nazovem, svojski trude da umanje broj žrtava Jasenovca, dok, s druge strane, domaće patriote po zanimanju teže da taj broj znatno uvećaju. Ispada, u toj apsurdnosti, da je prvima žao što je tako veliki broj stradalih, pa koliki god on bio, a ovima drugima što ih je tako malo. Hoću da kažem da je tema Jasenovca veoma teška za proučavanje i da će vam lake i jednostavne odgovore dati samo oni koji o tome zapravo ne znaju ništa ili znaju vrlo malo i površno. Broj žrtava je svakako veoma bitan, ali svaka žrtva mora imati ime i prezime da ne bi postala samo puka cifra, statistika. Ali nije Jasenovac čak ni specifičan po tome, već pre svega po strašnim načinima na koji su ti ljudi mučeni i ubijani. Normalnim ljudima teško zamislivim načinima.

GLAS: Film koji je Tika Stanić planirao snimiti, nažalost nije snimljen, u međuvremenu je snimljen film i serija “Dara iz Jasenovca”, Lordan Zafranović trenutno snima film “Djeca Kozare”. Kako Vam se iz stručnog, naučnog i umjetničkog ugla čini “Dara” i kakva su očekivanja od Zafranovićevog filma koji se bavi sličnom temom poput Vaše knjige “Deca rata”?

MILEKIĆ: Verujem da je u stvaranju “Dare” pomoglo i ono što smo mi radili spremajući naš film, jer je Tika Stanić naše verzije scenarija ustupio Gagi Antonijeviću. S umetničke strane priča je zanimljiva jer na logor gleda kroz prizmu jedne devojčice koja sebi postavlja za cilj da pobedi zlo, što je na kraju i uspela spasavajući svog malog brata u užasnim okolnostima. Sa naučnog gledišta, strogo činjeničnog, film ima određenih manjkavosti koje ipak nisu velike i presudne, i koje verovatno zapadnu za oko samo nama koji nešto bolje poznajemo tu temu. Međutim, veoma je važno da je taj film snimljen. Što se tiče Zafranovićeve “Djece Kozare”, zaista s nestrpljenjem očekujem taj film, kao i svaki sa istorijskom tematikom. Znate, samo veliki umetnik će progovoriti i o zlu koje su pripadnici njegovog naroda počinili nad drugima. A to nije lako i to ne može svako. Imao sam prilike, u vreme kada sam pripremao “Austrijanku”, da pročitam scenario za taj film, a koji su zajedno, sredinom osamdesetih, uradili Zafranović i Arsen Diklić. Podsećam da je ovaj drugi tada bio poznati pisac čije delo je i “Ne okreći se sine”, a koje se bavi sličnom tematikom. Inače, između “Djece Kozare” i “Dece rata” ima velikih sličnosti. Mora je imati, jer je i tema praktično ista. Bez obzira što je prvo film, a drugo roman. Jer, na kraju krajeva, i poruka je ista: zlo je univerzalno, kao i dobro. Ali dobro nekako uvek pobeđuje. Da nije tako, niti bi on snimao takve filmove, niti bih ja pisao ovakve romane.

Činjenice gore od mašte

LAS: Istorije imamo, kao što reče jednom Pekić i “previše za jedan mali narod”, ali kao žanr istorijski romani dugo su, osim nekih časnih izuzetaka, nekako bili u drugom planu, posebno oni stvarani oko nekih bolnih tema iz naše istorije koje su gurane pod tepih u ime viših ciljeva?

MILEKIĆ:  Tačno je da nema mnogo romana o Jasenovcu i drugim bolnim temama. Nije ih bilo iz raznih razloga, od ideoloških pa do nespremnosti pisaca da se uhvate u koštac sa komplikovanim, zamršenim i “nezgodnim” temama. Bilo kako bilo, danas se bar mogu pisati bez ideoloških pritisaka, bar može onaj ko to želi i oseća se spremnim za to. Romani su dobar način da se patnje ljudi u tom i sličnim logorima predstave široj publici na način koji će razumeti. Ali, iako je u pitanju istorijska beletristika, moramo se držati činjenica. I opet kažem, mašti ima mesta, ali samo u okviru njih. Jer u ovom slučaju, činjenice su gore od bilo kakve mašte. Ja se bar toga pridržavam i tako gledam na to.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.