Vladimir Tagić za "Glas": Đinđić nije bio ni izdajnik ni spasilac

Branislav Predojević
Vladimir Tagić za "Glas": Đinđić nije bio ni izdajnik ni spasilac

To je zajednička energija svih nas, svih autora koji su radili na “Sablji” i koji su našli snage u sebi da zaista daju maksimum svoje kreativnosti, truda i mogućnosti da bi proizveli nešto u šta veruju. Mislimo i nadamo se da je naša serija vredna da bude serija o najznačajnijem događaju novije srpske istorije.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Vladimir Tagić, scenarista i režiser, koji je zajedno sa kolegom Goranom Stankovićem, koautorom serije “Sablja”, čije emitovanje počinje tokom ovog vikenda na kanalu RTS, a koja se bavi jednim od najtragičnijih događaja moderne srpske istorije, ubistvom premijera Zorana Đinđića. Talentovani umjetnik kaže da je bio svjestan da će “Sablja”, s obzirom na tematiku biti dočekana različitim reakcijama i da je pomjeranje premijere izazvalo razne teorije zavjere, ali da sada kad serija stiže na male ekrane, on bez obzira što nije političar, policajac, niti bilo čiji advokat može reći da je za njega lično, Zoran Đinđić, čovjek čiju je tragičnu  sudbinu sa distance od 21 godine, pretvorio u umjetničko djelo, bez obzira na sve heroj, koji je životom platio svoja uvjerenja.

- Ljudi su konstantno za ili protiv, jedni od njega prave izdajnika, drugi spasitelja. Ne mislim da je Zoran Đinđić ni jedno ni drugo. On je za mene jedan sposoban čovek koji je mogao da uradi mnogo toga, a samim tim što je život dao za moju domovinu i što je ubijen kao premijer moje zemlje, on jeste za mene heroj i takav status zaslužuje u našem društvu, bez obzira da li se ja u potpunosti slažem sa svakim aspektom njegove politike ili ne. Meni veoma smeta ta naša sprdnja sa sopstvenom istorijom. Osnovna škola u koju sam ja išao se zvala Dušan Đurđević. Više se ne zove tako. Zašto? Odjednom više taj mladić, taj Dušan Đurđević nije poginuo u Drugom svetskom ratu? Nije dao svoj život za slobodu naše zemlje? Kako je to moguće - kaže Tagić.

GLAS: Sudeći po trejlerima i promo fotografijama niste se mnogo oslanjali na šminku i masku kako bi fizički dočarali lik pokojnog premijera Đinđića, ostavljajući slobodu Draganu Mićanoviću da na svoj način vizuelno oživi Đinđića. Iz scenarističkog i režiserskog ugla koliko je emocionalno i psihološki bilo izazovno oživjeti jednu tako veliku, ali istovremenu tragičnu ličnost. Očekivanja su, da se ne lažemo, bez sumnje bila jednako velika sa svih strana?

TAGIĆ: Ana Bibić, koja je radila masku i šminku na seriji, je uradila odličan posao. Upravo znati šta je mera je najteže. Dobra maska ne znači po svaku cenu komplikovane zahvate i promene, već upravo naći minimalna sredstva kojima dočaravamo lik. Ne mislim da bismo išta dobili da smo pokušavali da napravimo neku komplikovanu masku kojom bismo dodatno pokušavali da Dragana Mićanovića učinimo vizuelno bližim Zoranu Đinđiću. Za tako nešto nema nikakve potrebe.

Najvažnije je bilo pronaći suštinu lika, Zoran Đinđić je kompleksna ličnost i nije lako njemu prići. Meni je najvažnije bilo da ga stavimo pred teške i moralno izazovne odluke koje je morao da donosi i da ga prikažemo kao čoveka koji je imao hrabrosti i integriteta da te odluke donese. Možda se neko sa strane ne bi saglasio sa odlukama koje je pokojni premijer donosio, ali ne može, a da mu ne oda priznanje za tu odlučnost, za spremnost da se sa problemima direktno suočava, da ne beži od njih, za spremnost da donosi odluke za koje zna da neće biti prihvaćene od strane naroda i koje će njegovu popularnost sve više umanjivati.

GLAS: Serija “Sablja” kao svako umjetničko djelo miješa fikciju i stvarne činjenica, ali kada znamo da je veliki dio o ubistvu premijera Zorana Đinđića i dalje obavijen misterijom, gdje se usmjerio fokus “Sablje”? Da li na priču koliko je to ubistvo promijenilo naše društvo ili na samu tragediju čovjeka, čija je želja za promjenom vlastitog društva dovela do njegovog ubistva?

TAGIĆ: Fokus je na priči o Srbiji, o tome ko smo mi i šta smo bili pre 20 godina i šta smo danas. Zoran Đinđić je polazna tačka i savršeno ogledalo naše stvarnosti. Naša priča je priča o jednom duboko podeljenom društvu, o pitanju da li je i na koji način vredno boriti se za našu zemlju.

GLAS: Sa druge strane, kako bi žanrovski opisali seriju, kao politički triler ili kriminalističku dramu, ili ste Vi i Goran pronašli sopstveni žanrovski jezik prilagođen vizijama same priče?

TAGIĆ: Teško je sad jasno povući granicu i precizno upakovati seriju u tako uske okvire žanra. Možemo da kažemo da je u pitanju politički triler, ali mi se nismo strogo vodili odrednicama žanra, nama je glavna odrednica bila naša stvarnost.

GLAS: Kad smo kod priča koju donosi “Sablja”, ona jeste lokalna po svojoj geografskoj i društvenoj strukturi, ali nagrade u Kanu i Brnu su svakako jedna vrsta potvrde da je sama serija ponudila kvalitet i jezik, koji je na univerzalan način dobro komunicirao sa publikom izvan Balkana. Koliko je važno da se naša kinematografija oslobodi tog lokalnog balasta ili da budemo još direktniji te balkanske egzotike, koja “radi” posao ovdje, a vani bude tretirana kao zanimljiv eksces, ali i dalje eksces?

TAGIĆ: Važno je ne biti opterećen time. Ne želim uopšte da razmišljam o tome šta bilo ko od mene očekuje, ni publika, ni festivalski žiri. Jedino što ja imam da ponudim jeste ono kako osećam i vidim sebe i svetu u kom se svako jutro budim. Ne zanima me šta ostatak Evrope želi od Balkana, niti kako oni vide Balkan. Svako bi trebalo da priča svoje autentične priče, ako su dovoljno snažne i dovoljno njegove, one će naći svoj put do onoga do koga bi trebalo da stignu, ko god to bio. 

GLAS: Živimo u vremenu hiperprodukcija serija, radili ste nekoliko zapaženih serijala (“Jutro će promeniti sve”, “Mama i tata se igraju rata”, “Deca zla”), snima se i mnogo domaćih filmova. Zlobnici bi rekli i da se previše snima da bi se sve moglo valjano pogledati. Kako Vam se čini kao čovjeku iz branše trenutak u kojem se nalazi srpska kinematografija?

TAGIĆ: Svakako je dobro što smo poslednje tri godine imali otvoreniji prostor za rad, bar kad su televizijske serije u pitanju. Šteta je što se taj prostor sada ponovo suzio. Ove godine se dramatično manje snima,  kao da se stvari vraćaju na staro. Žao mi je zbog toga. Mislim da je bilo zanimljivih i dobrih serija, da li su mogle da budu još bolje, sigurno je da jesu, ali to je proces, to je normalno, snalazio se kako je ko umeo i verujem da je taj kvantitet mogao da donese kvalitet. Čujem često komentare: “Ne treba ovoliko da se snima, samo par serija godišnje, najkvalitetnijih i to je to”.

Ne znam odakle ljudima ideja da ako se bude snimalo samo par serija da će se snimati najkvalitetnije? Kod nas je uvek obrnuto. Kada smo imali dve serije godišnje uvek su to bile izuzetno loše serije.

GLAS: “Sablja” je nekako bacila veliku sjenku ne samo na Vašu karijeru, nego i karijere cijele ekipe, ali izvan tog medijskog oblaka, koji će se prije ili kasnije razići, sa čim se još planirate baviti u periodu pred nama?

TAGIĆ: Trenutno radim paralelno na scenariju dveju serija i na novom filmu. Pa ćemo videti šta će od toga prvo da se desi. Morate uvek na više frontova u nadi da će bar jedan od njih da pronađe svoj put.

Jugo Florida”

GLAS: Počeli ste kao autor sa duboko ličnim pričama poput “Jutra” i “Mama i tata se igraju rata”, potom ste radili na adaptacijama tuđih djela kao režiser, ali Vaš autorski projekat film “Jugo Florida” zvuči kao povratak ličnijim temama?

TAGIĆ: Projekat “Jugo Florida” je intiman film o meni i mom ocu. Nešto na šta sam najponosniji u svojoj karijeri do sada. Naravno, to ne znači da sam napravio dobar film, ne znam da li sam, vreme će pokazati. To samo znači da je meni važan, a na ljudima je da kada ga budu gledali pronađu ili ne pronađu u njemu nešto što je i njima vredno. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana