Vladimir Cucić: Problemi izbeglica dugo neće biti rešeni

- U dvadesetak godina koliko se bavim ovim poslom naučio sam samo da se ta pitanja ne zatvaraju. Voleo bih da vidim da se ovo pitanje socijalno, ekonomski i politički stabilizovalo, jer je dosta vremena prošlo -  naglasio je Cucić.

* GLAS: Predstavnici BiH, Crne Gore, Hrvatske i Srbije počeli su u srijedu u Beogradu informativnu kampanju o regionalnom programu stambenog zbrinjavanja oko 74.000 najugroženijih izbjeglica. U kom periodu bi projekat trebalo da bude završen?

CUCIĆ: Radi se o jednom procesu koji je počeo 2008. razgovorom, a posle i zajedničkim stvaranjem tog regionalnog stambenog programa, kojim bi trebalo da bude zbrinuto oko 27.000 porodica u Srbiji, BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj, To je između 70.000 i 80.000 ljudi, što je jedan veoma značajan broj. Sredstva koja su planirana i predlagana bila su negde oko 580 miliona evra, Prošle godine su na donatorskoj konferenciji u Sarajevu obezbeđena, odnosno garantovana sredstva od 260 i nešto miliona evra. Postoji i određeni broj donatora koji nije opredelio sredstva za svih pet godina, koliko program traje, nego je opredelio sredstva svake godine. Smatramo da će to biti značajan iznos, pogotovo zbog toga što će Hrvatska ta sredstva koristiti samo do polovine ove godine, pa se veći iznos sredstava tako oslobađa za BiH i Srbiju. Da li će biti dovoljna? Verovatno ne, jer su potrebe daleko veće od toga. Ne treba ipak zaboraviti da sve četiri zemlje imaju i sopstvene instrumente. Ovo nam je dodatni imput da probamo da u idućih tri do pet godina rešimo barem potrebe najugroženijih, koji su ionako predugo čekali. U sve četiri zemlje to podrazumeva zatvaranje kolektivnih centara, rešavanje potreba bivših nosilaca stanarskih prava u Hrvatskoj i da se posebno ugrožene kategorije na odgovarajući način zbrinu.

* GLAS: U Srbiji je tokom 2012. godine oko 1.300 izbjegličkih porodica pomognuto da trajno riješi stambeni problem. Šta je u planu za ovu godinu?

CUCIĆ: Ove godine će dinamika biti slična prošlogodišnjoj, a to je u proseku od 1.200 do 1.700 porodica. To je tako malo iz razloga što se iz sredstava iz regionalnog programa u prvom talasu garantuje svakoj zemlji po dva miliona evra, što je praktično uvod u program. Krajem juna treba svi da podnesemo projekte za drugi talas, o kojem će se odlučivati u oktobru, a u oktobru za treći talas o kojem će se odlučivati u decembru ove godine. Sva ta sredstva, osim inicijalna dva miliona evra, biće dostupna krajem ove ili početkom sledeće godine. Tako da u ovoj godini očekujemo da ćemo uspeti da imati dinamiku kao i do sada, možda nešto veću, a da bi se pravi efekti videli tek dogodine.

* GLAS: Koliko je trenutno izbjeglica u Srbiji? Koliko njih želi da se vrati?

CUCIĆ: Regionalni program se ne odnosi samo na ljude koji su i dalje formalno u izbegličkom statusu kojih je oko šezdesetak hiljada u Srbiji, već on izjednačuje sa njima i one koji su nekada imali taj status. Drugim rečima, sva ratom pogođena lica imaju pravo učešća u projektu, bez obzira na to da li su uzela državljanstvo Srbije. Imaju pravo na svaku od opcija. Što se povratka tiče, verujem da će tek sada da se pokaže. Za manje od četiri sedmice ima više od 3.000 aplikacija za obnovu imovine u BiH, od čega iz Srbije 2.000, a  iz Hrvatske hiljadu i nešto.

* GLAS: Najviše problema prethodnih godina bilo je u vezi sa neriješenim pravima izbjeglica iz Hrvatske?

CUCIĆ: Postoje pitanja na kojima je pomak očigledan. To su pre svega statusna pitanja, odnosno pitanja konvalidacije radnog staža. Intenzivno se radilo i na pitanju obnove. Naravno, nismo u potpunosti zadovoljni, ali s druge strane, ako pogledamo situaciju koja je bila pre nekoliko godina, i oni kakva je sada, treba priznati da je bilo pomaka. Problem u čijem rešavanju nema nikakvog pomaka  je pitanje dospelih a neisplaćenih penzija. Tu je došlo do velikog zastoja. Zadovoljni smo jer tu postoji izuzetno razumevanje međunarodne zajednice i nadamo se da će ona svojim punim kapacitetom dovesti Hrvatsku dotle da počnemo ozbiljno da razgovaramo o metodu kako da se to pravo, koje je nesporno, ostvari i da ti ljudi budu obeštećeni. Nažalost, BiH nije učesnik u tim pregovorima, Srbija nema mandat da razgovara ne samo o penzionerima iz Hrvatske koji su sada u BiH, već i o penzionerima koji su se vratili u Hrvatsku iz izbeglištva u Srbiji. Ipak, računamo da će se, ako se napravi pomak u vezi sa ljudima koji su u Srbiji, naći rešenje i za ostale. Nažalost, to ide veoma teško i ja još jednom podvlačim potpuno nerazumljivu nespremnost od strane iz nadležnih iz Hrvatske. Jer za razliku od ljudi koji su učestvovali u koncipiranju stambenog programa, gde je od strane sve četiri zemlje napravljen potpun konsenzus, u ovoj grupi za penzije, nikakvog ozbiljnijeg pomaka nema. Naprotiv, postoji ozbiljna opstrukcija. 

* GLAS: Novac iz projekta nije namijenjen za nadoknadu štete. Kako bi, prema vašem mišljenju, trebalo riješiti pitanje ljudi koji ne žele da se vrate, a kojima je imovina uništena?

CUCIĆ: Aneks sedam Dejtonskog mirovnog sporazuma je predviđao, kao jedan od instrumenata, i formiranje fonda za nadoknadu štete. Do realizacije toga, nažalost, nije nikada došlo, pre svega zbog činjenice da niko nije bio voljan da obezbedi sredstva za tu namenu od međunarodne zajednice, a iz budžeta naših zemalja sigurno nije moglo ništa da se učini na tom planu. Što se Hrvatske tiče, tu je još manja mogućnost. Nažalost, sva ta lica koja bi tražila kompenzaciju umesto obnove ili povrata, odnosno sredstava za integraciju, nisu obuhvaćena ovim programom. To je pitanje o kome se tek sada mora razgovarati. Ovim se programom rešavaju potrebe, ne rešavaju se prava.

* GLAS: Zašto, prema vašem mišljenju, pitanje izbjeglih i raseljenih još nije riješeno i kada bi moglo da bude?

CUCIĆ: U dvadesetak godina koliko se bavim ovim poslom naučio sam samo da se ta pitanja ne zatvaraju. Grke koji su još 1922. došli u Tursku još zovu izbeglicama. Treća generacija kolonista je rođena u Vojvodini i još su "dođoši". To nije ekonomska ni politička kategorija, ali takvi problemi će ostati zadugo i trebaće nekoliko generacija da se to reši na neki drugačiji način. Voleo bih da vidim da se ovo pitanje socijalno, ekonomski i politički stabilizovalo, jer je dosta vremena prošlo. Kamo sreće da smo imali Aneks 7 u svim slučajevima, drugačije bi bilo, jer dokle god mi ne vratite imovinu, ja sam čovek bez samopoštovanja, čovek sa plastičnom kesicom.  Kada mi vratite imovinu, kada se zna šta ću s njom, je vraćam samopoštovanje i spreman sam za neki nastavak života. To je osnovno pitanje i uslov bez kojega se ne može. Dugo će, nažalost, rešavanje problema izbeglica i raseljenih trajati. Mada, iskreno se nadam da će me vreme demantovati i da će se stvoriti neki alati, mogućnosti  i rešenja da se daleko brže nego što mi mislimo ovo pitanje reši.

Kosmet

* GLAS: Regionalni program stambenog zbrinjavanja ne odnosi se na interno raseljena lica sa Kosova i Metohije. Kako će njihovo pitanje biti riješeno?

CUCIĆ: Problem interno raseljenih sa Kosova i Metohije biće zatvoren samo u Crnoj Gori. Što se tiče Srbije, regionalni program obuhvatio je samo period ratnog konflikta od 1991. do 1995. godine, odnosno do 1997. i mirne reintegracije u Hrvatskoj. Nažalost, nije uopšte tretirao interno raseljena lica. Srbija je ukazivala na to više puta, ali u tom momentu nije postojala spremnost međunarodne zajednice da obezbedi sredstva ni da organizuje donatorsku konferenciju, tako da te probleme rešavamo iz svog budžeta, osim za lica iz kolektivnih smeštaja, u čijem nam zatvaranju pomaže EU. Iskreno se nadamo se da će ove godine započeti razgovori o tome da se prvo obezbedi potpun povrat imovine, jer takav instrument ne postoji na Kosovu i Metohiji. Više od 18.000 tužbi stoji od 2003. u sudovima, a koje se odnose na povrat imovine, nadoknadu štete, rekonstrukciju. Nijedna od njih nije ni pipnuta. Što se tiče Kosova i Metohije,  put je dug i tek će sada negde da se ozbiljnije otvori pred nama, iako mi na rešavanju tih pitanja insistiramo sve ovo vreme, još od 2001. godine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.